Zašto slavim Osmi mart

Neverovatna je sposobnost ljudi da se podele apsolutno oko svega: da li slušamo narodnu ili zabavnu muziku, da li jedemo ili ne jedemo gluten, da li nam deca gledaju ili ne gledaju You Tube… pa između ostalog da li slavimo ili ne slavimo Osmi mart.
Jednima je to licemerni praznik, jedan dan u godini u kome se ženama ukaže pažnja naspram ostalih 364 mizoginih dana, drugima, pak, je to simbol borbe žena za ravnopravnost, za koju se i danas borimo. Kao i uvek kada se delimo i razdvajamo na krajnosti, u toj podeli previdimo suštinu. A suština je da je Osmi mart dan koji simbolizuje višedecenijsku borbu žena za ravnopravni i punopravni položaj jedinke u društvu. Ako smatrate da smo ga postigle, onda hajde da se svakog osmog marta setimo hrabrih žena koje su se borile za takav položaj. One nisu imale pravo glasa, nisu imale pravo na obrazovanje bez posebne dozvole, nisu mogle da nose pantalone a da ih ne gledaju čudno, nije moglo ni da im padne na pamet da doje na javnom mestu, njihovo svedočenje na sudu je vredelo manje od svedočenja muškara, muž je mogao da ih ostavi, ali ako su one želele da odu iz lošeg braka muž je morao da im da razvod, nisu mogle da budu profesionalne sportistkinje, abortuse su radile u tajnosti, rizikujući živote… Mnoge životne okolnosti koje danas uzimamo zdravo za gotovo njima su bile san za koji su se borile.
Prvi Dan žena obležen je 8. marta 1909. u SAD-u, i bio je rezultat višegodišnje borbe žena zaposlenih u fabrici tekstila za normalne uslove rada i plate. Nadam se da znate ko su bile Roza Luksemburg i Klara Cetnik – imena su linkovi, pa neću posebno pisati o njihovom doprinosu borbi za prava žena u Evropi. Interesantniji mi je razvoj Dana žena u komunizmu, jer je tim putem došao do nas. Naime, demonstracije povodom Međunarodnog dana žena u Rusiji bile su prvi stadijum ruske revolucije. Nakon oktobarske revolucije, 1917. godine, boljševička feminstkinja Aleksandra Kolontaj uspela je da ubedi Lenjina da 8. mart postane državni praznik. Zanimljivo je da je praznik već tada imao vrlo jasnu socijalnu i feminističku poruku, na razglednici koja je izdata povodom uvođenja Osmog marta kao praznika, stajalo je: „Osmi mart je dan pobune radnih žena protiv kuhinjske robije“!
8womenday
Kao i sve zemlje saveznice SSSR-a i Jugoslavija je usvojila Osmi mart kao jedan od paznika proleterijata. Dan žena prerastao je vremenom i u neku vrstu Dana majki, koji se slavi u Americi i postao je veoma komercijalan prethodnih decenija.

Osmi mart je u našoj kući oduvek značio dan kada tata mami, sestri i meni ukaže poseban znak pažnje. Tata je bio Tata sa velikim T i drugim, „običnim“ danima: igrao se sa nama lutkama glumeći Kena, izmišljao priče pred spavanje, menjao tekstove pesama sa radija da bi nas zasmejavao, pomagao oko domaćeg, češljao i fenirao kose… to sve se, nekako, podrazumevalo. Jednostavno, bio je tata. Ali Osmog marta smatrao je da je važno da znamo da nas ceni baš zato što smo žene, u društvu koje nikad nije preterano cenilo žene.
Danas mi je Osmi mart praznik koji čestitam dragim ženama: drugaricama, sestri i mami, ali još više prilika da ukažem svojim ćerkama da vredi i da je moguće boriti se za sebe.

Bilo bi izuzetno opasno da zaboravimo doprinose ranije pomenutih žena za borbu za ravnopravnost, i da zaboravimo šta Osim mart zaista znači, te da ga svedemo na rosie mpoklanjanje cveća.
Za mene je Osmi mart dan koji nas podseća na to koliko je borbe trebalo da danas možemo da imamo mogućnost izbora. Feminizam ne znači nužno odbaciti ženstvenost, nemati porodicu i ne prići nikad šporetu. Feminizam znači pravo izbora. Svaka od nas treba sama da izabere da li će se udati ili ne, ako izabere brak, sama da izabere partnera, da izabere da li će imati decu ili ne, kada će imati decu i koliko njih, da li će i koliko vremena posvetiti karijeri i poslu. Svaka od nas mora imati jednako pravo glasa, jednaku težinu na sudu, jednak tretman kod poslodavca, jednak položaj u društvu. Jednak kao druge žene, jednak kao mušarci. Mislite li da imamo sve danas ovo što sam navela? E, zato je važan Osmi mart!

Energija koja pomera stene: mama preduzetnica

Na Bazaru mama preduzetnica učestvujem od prvog Bazara, predstavljajući svoje ovsene kolače Anđele. Osim što je ovaj događaj sjajna prilika za promociju proizvoda, takođe je idealno mesto da upoznate druge mame preduzetnice. Iako Vam ovo, možda, ne zvuči dovoljno važno, verujte da jeste. Ne samo zato što neko zna nekog ko može da Vam pomogne u poslu, nego zato što su neke od tih žna već godinama u svojim uspešnim poslovima, prošle su „preduzetničku školu“ kroz iskustvo, i vrlo su raspoložene da podele to iskustvo sa drugim mama punim entuzijazma. Čak i ako niste u svom biznisu, energija žena koje se ovde okupe verujući u to što rade je fascinantna i ne možete da je ne osetite! 🙂

bazar-mama-preduzetnica-2

Jedna takva enormna ženska energija je i pokrenula Bazar mama preduzetnica, i ne samo to, već i niz radionica posvećenih mamama, besplatnu pravnu pomoć, kao i edukaciju preduzetnica. Ta energija ima jedan od najlepših osmeha koji ste ikada videli, a trenutno sve pomenute stvari radi u osmom mesecu trudnoće, uz dete koje prohodava. Ime joj je

img_0179

To je taj osmeh o kome vam govorim 🙂

Jovana Ružičić.Energije sam uvek puna“, kaže Jovana, „a sada mi je najviše daje ono što me okružuje- predivan sin, moj životni partner, porodica, prijatelji, posao koji obožavam kao i činjenica da sam srećna i zadovoljna sam tim gde sam i što imam.

Jovanu sam upoznala kada je pokrenula kampanju P(B)ravo za mame i okupljala kritičnu masu žena koja bi simboličkim prostiranjem pelena ispred republičke skupštine skrenula pažnju nadležnih na problem sa kojim se susreću porodilje koje mesecima, pa čak i godinama čekaju da im poslodavac isplati zarađenu porodiljsku nadoknadu. Inicijativa se zalagala da se porodiljska nadoknada isplaćuje direktno porodilji, ne poslodavcu. Interesantno je da Jovana tada još nije bila mama u pravom smislu te reči, naime, u to vreme još nije imala dece, ali je bila vrlo svesna problema i potreba mama u Srbiji, odakle se i rodio “Centar za mame”.  Kako to?

Centar za mame je spoj nekoliko za mene bitnih stvari- Centar sam pokrenula ubrzo posle povratka iz Amerike, gde sam živela 11 godina, kada sam se vratila u Srbiju puna entuzijazma da menjam stvari. Znala sam da želim da radim nešto od nacionalnog značaja, a mislim da prava žena, a posebno mama to svakako jesu, i znala sam da želim da radim nešto vezano za ženska prava. Mame su bila logična ciljna grupa. U Americi sam godinama bila aktivna u raznim organizacijama za prava žena, koje nažalost često prava mama ne prepoznaju kao temu vrednu zalaganja. Ja mislim da prava mama to svakako jesu i da našim aktivnostima utiremo put jednoj globalnoj inicijativi, što mene profesionalno i lično vrlo motiviše.“

Centar za mame često organizuje radionice koje osnažuju mame, ohrabruju ih da vole svoje telo, da brinu o sebi… koliko mame to prepoznaju i cene?

Na prvoj radionici Centra za mame, u leto 2012. godine, pojavila se samo jedna mama- moja, koja je došla da podrži kćerku jedinicu 🙂 Od tada se broj mama koje prepoznaju naš trud znatno uvećao. Svakim danom sve više mama saznaje da postoji organizacija koja im pruža podršku, a njihova zahvalnost za ono što radimo je nešto što itekako utiče pozitivno na nas koji smo deo Centra.“

Gde si ti sada između uloge mame, aktivistkinje, edikatorke… kako balansiraš, u čemu najviše uživaš?

Svakim danom balansiram između tih uloga, plus još mnogih – kćerka sam mojoj mami koja se, nažalost, nikada nije oporavila od posledica moždanog udara koji ju je ostavio nepokretnom i bez govora, trudim se da budem dobra partnerka mom dragom što mi ponekad i uspeva, drugarica sam, kuma sam, organizatorka sam i drugih aktivnosti i grupa…. U svim ulogama uživam i sve znaju da me, ponekad, umore. Dobra strana te količine različitih uloga je što kada me jedna zasiti ili preoptereti imam puno drugih kojima mogu da se okrenem, a loša strana je što se na dnevnom nivou bavim sa gotovo svim tim, plus makar po desetak različitih tema i akcija Centra za mame. Primetila sam, pogotovo sada, kada me od porođaja deli samo par nedelja, da mi je nekada baš teško to da sve uklopim i da se često na kraju dana osećam kao da sam istrčala maraton iako nisam ni izašla iz kuće, gde radim. Jedina stvar u kojoj uživam uvek je uloga mame- odnosno, uvek kad je moj sin lepo raspoložen. 🙂 „

Hajde da ubedimo one koje se dvoume da posete Bazar mama preduzetnica? 🙂bazar-mama-preduzetnica

„U Beogradu ima puno sjajnih dešavanja, ali Bazar mama preduzetnica je jedino mesto gde možete upoznati žene čija energija može da pomeri stene i promeni svet na bolje, da kupite proizvode koji nisu dostupni svuda i da dobijete savet, ali i inspiraciju, ako razmišljate o pokretanju sopstvenog preduzeća.“

Sledeći, osmi po redu, Bazar mama preduzetnica, održava se 19.februara 2017. godine u beogradskom Delta Cityju, od 10 do 22h. Vidimo se! 🙂

Prestanite da mi govorite da „uživam jer tako brzo proleti“!

Koliko puta Vam se desilo da se požalite kako Vam je teško posle, na primer, neprospavane noći, a starija ženska osoba, uz stav prekaljenog čelika, sa blagim prezirom što ne umete da uživate, ukaže na to kako su joj deca brzo odrasla, pa joj sad nedostaju sve te neprospavane noći, bolne bradavice, ukakane pelene i ostale lepote prvih godina, rečima „uživaj dok su mali, to tako brzo proleti…„?
Izvinite, možda je problem u meni, ali ne uspevam da uživam u brisanju povraćke, u iscrpljena-mamapranju ukakanih gaća, u krvavim bradavicama, u peti dan neopranoj kosi, u vrećastoj trenerci prljavoj od bljuce, u prvom zalogaju koji sam sela da pojedem jer „konačno spava“ prekinutom dečjim plačem, u celonoćnom obaranju temperature, u rvanju da se inhalira ili popije lek… da ne nabrajam dalje, shvatate poentu. Eto, prosto ne umem da uživam u tim divotama roditeljstva male dece. Naročito ne uspevam u danima kad jedva držim oči otvorene usled niza neprospavanih noći i krećem se samo zahvaljujući litrima kafe.
To što ne uživam u pomenutim divotama ne znači da ne uživam sa svojim detetom, u svom detetu, i u svom roditeljstvu. Ali morate priznati da ono nosi niz vrlo napornih situacija. To što u teškim trenucima imam potrebu da kažem kako je teško, ne znači da ne uživam u tom predivnom bezubom osmehu, u prvim zubićima, u najspokojnijem disanju na svetu dok spava, u toj mekoj, nežnoj koži, u svilenkastoj kosi, u najdužim trepavicama na svetu, u izmišljenim rečima, u tananom glasiću, u svakom „mama!“ od 832 izgovorenih, viknutih ili prošaputanih „mama“ dnevno.
Ne, niko me „nije ter’o“ da rađam decu, hvala na pitanju, kao što, na primer, maratonce niko ne tera da trče maraton: rade to jer žele, uživaju u tome, jasno vide ciljeve i znaju da je to dobro za njih. Ali kad na tom i tom kilometru, obliveni znojem, dok im se slezina grči od napora, hoće „dušu da ispuste“, ne kažete im „ma, uživaj, tako brzo prođe taj maraton„. Kažete mu „izdrži„. Jer cilj se vidi, i na cilju je sjajno. I ciljeva je mnogo, i osvajaju se postepeno, gotovo svakodnevno! I svaki osvojeni cilj donosi novu radost novu samostalnost deteta i novu slobodu majke u kojoj se uživa: odbacivanje pelena, my-alone-timeprohodavanje, samostalno hranjenje, progovaranje, samostalno uspavljivanje, odlazak u wc, umeće igranja, samostalno oblačenje… Sve to i još mnogo „golova“ roditeljstva istinske su stvari za uživanje. I to vreme koje mami preostane kada sasvim odrastu, ono ne treba da bude vreme žaljenja za prošlim vremenima, već vreme u kome će (konačno) imati vremena za sebe i vremena da radi na sebi, da raste kao osoba i da nauči da uživa u tom novom odnosu sa svojom decom: ne odnosu u kom je ona neophodna i potrebna, već odnosu u kom se vole dve samostalne, odrasle osobe.
Zato, ako Vam se mama malog deteta ili bebe požali na to da ne uspeva ni da se istušira, da ne pamti kad se naspavala, popila toplu kafu, ili otišla u wc sama, molim Vas, nemojte joj reći da uživa dok traje. Jer samo mazohisti uživaju u stvarima koje ne prijaju. Kažite joj da će brzo proći. Dajte joj savet kako bi mogla nešto lakše da uradi, recite joj šta je „palilo“ kod Vaše bebe. Ali, molim Vas, prestanite da joj govorite da uživa, „jer tako brzo proleti!“

Kako preživeti vikend – vodič za mame

Sećate se onog vremena kad ste se radovali petku, jer posle njega sledi vikend? Danas se više radujete ponedeljku, jer se na poslu odmorite od vikenda… Kako da vikend, ipak, prođe bezbolno? 

Prvo, lišite se bilo kakvih očekivanja. Ako u vikend uđete očekujući da bude ono za šta su ga zamislili – da se odmorite od posla, pogledate neki film, čitate, pijete kafu… razočaraćete se.  Jer evolucija je vikend mamama predodredila da poperu, popeglaju, pomognu oko domaćeg, operu kose za ponedeljak, itd. Ako nemate nikakvih očekivanja od vikenda: svaki tren odmora koji uspete da ugrabite za sebe, biće Vam nagrada.
ocekivanja

Drugo, planirajte vreme za sebe. To znači da morate da organizujete mamu, svekrvu, sestru, drugaricu, košinicu… da pričuvaju decu, a da Vi za to vreme ne budete kod kuće. Jer, ako budete kod kuće, Vaš mirni, samotni boravak svešće se na sređivanje kuće!

Treće, planirajte vreme za decu. Ako znate da ćete provesti dva dana sa njima, obezbedite playdoughim neke aktivnosti. Najbolje bi bilo da idu napolje, ali ako vreme ili zdravlje ne dozvoljavaju, isplanirajte druge kućne aktivnosti. Pazite, ovo ne znači da treba da im Vi smišljate način na koji će da se zabave. Najgore što možete da uradite jeste da im rešavate problem dosade. Ako se požale na dosadu, treba pokazati razumevanje („Dosadno ti je? Uh, razumem te, i meni je baš teško kad mi je dosadno.“), a potom ih podstaći da sami nađu razonodu (Šta bi mogao da radiš da ti ne bude dosadno? Čime bi mogao da se zabaviš? Sigurno imamo nešto što bi voleo da radiš?).
U praksi to znači da se za vikend pripremite tako što ćete obezbediti materijal uz koji će deca moći da budu kreativna. To ne mora biti ništa skupo, mogu da prave kolaž od salveta ili starih magazina. Već sam pisala ovde o tome kako napraviti jeftini domaći play dough. Takođe, postarajte se da imaju pri ruci bojice, tempere, vodene boje, bilo kakve boje i papire kojima bi mogli da crtaju. Crtanje je veoma važno za razvoj fine motorike, ali i nama roditeljima može biti dragoceni prozor u dečju dušu. Mnoga deca ne umeju da govore o svojim osećanjima, ali ih nepogrešivo izražavaju kroz crteže.
Ako deca nemaju pri ruci ovakve vidove razonode, koji razvijaju kreativnost, motoriku, razmišljanje isl, krenuće „linijom manjeg otpora“ i zabaviti se gledanjem televizije ili igranjem igrice. I to je sasvim ok, ponekad (ne lažimo se, i mi smo drndali Tetris dok su nam majke kukale kako nas to zaglupljuje). Ali ovakvi, elektronski vidovi zabave, nikako ne bi smeli da zamene crtanje, bojenje, seckanje, lepljenje, mešenje isl, a još više ne bi smeli da budu zamena za igre napolju.

Uhvati se za uši pa igraj!

Odrasli smo uz ovu rečenicu…
Mama, dosadno mi je! 
Uhvati se za uši pa igraj! -odgovarala bi mama, dok je gledala Dinastiju, ili čitala Bazar, ili mesila kolače, ili lakirala nokte , ili odmotavala zapetljani kabl od telefona….

To ne znači da mama nije bila tu za nas, da nije imala vremena da se poigra sa nama, da uhvati-se-za-usipomogne oko domaćeg isl. To znači da je mama mislila da joj nije dužnost da nas zabavlja i da je umela da ima i vreme za sebe. Ono što većina nas današnjih majki ne ume. Nekako smo na pola puta od tog starog stila roditeljstva u kom je bilo sasvim normalno isprebijati dete jer je „bilo nevaljalo“ do novog stila roditeljstva u kom pokušavamo da budemo svesni detetovih potreba i da ih razumemo, ostali zaglavljeni u tome da smo detetove potrebe stavili ispred svojih. Kako mislimo da budemo dobar roditelj (ili dobra partnerka, ćerka, sestra, prijateljica… bilo koja dobra polovina bilo kog odnosa), ako smo sebe zapostavili i stavili u službu tuđih potreba? „Nisu to tuđe potrebe“, pomisliće neko, „to su potrebe MOG deteta!“. Upravo tako. I baš zato je važno da svom detetu budete dobra osoba, stabilna, ispunjena. Ne osoba koja žali za svojim hobijima, za svojom šoljicom kafe, koja se pravda što ide na posao ili na aerobik, koja nema vremena za svoje prijatelje jer je svo vreme posvetila detetu.

Prvi razlog za to je što morate biti stabilna i zadovoljna osoba da biste bili takva majka. Pisala sam više o tome u tekstu Masku namestite prvo sebi, onda detetu. 

Drugi razlog tome je što dete najviše uči iz primera. Dete uči život gledajući Vas kako živite. Ako se odričete svega što čini Vaš život i provodite ga fokusirani da svoje dete, šta će ono o životu naučiti? Da je centar sveta? A Vi dužni da ga zabavljate kad mu je dosadno?

Ovaj tekst nije nastao da nekome „soli pamet“. Nastao je posle trodnevnog puta u Berlin sa decom. Puta koji sam do u detalje isplanirala tako da deca u njemu uživaju, maksimalno se zabave, jedu samo ono što vole i umore se taman onoliko koliko mogu da izdrže. Dakle, bez dugih šetnja, obilazaka znamenitosti koje zanimaju mene i muža, bez lokalnih specijaliteta prema kojima bi deca bila podozriva, ergo ne bi ih jela, ergo ostala bi gladna, ergo bila bi nervozna, ergo preseo bi mi ceo put… Znate šta bih dobila na kraju svakog od ova tri dana ugađanja? Ono što bi moja majka nazvala nezahvalnošću. „Dam vam mali prst, a vi hoćete celu ruku!“ Jer je tako lako navići se na ugađanje. I tako je prirodno tražiti još onoga što ti prija! Na neki sumanut način, to što „im nikada nije dovoljno“ trebalo bi da shvatim kao zahvalnost. Ali teško je kreativno razmišljati kad si premorena od ugađanja. I zato bi trebalo ponekad da citiramo svoje majke. Ponekad bi trebalo da kažemo deci da se uhvate za uši i igraju. Jer ako naviknu da ih mi zabavljamo, pretvorićemo se u zabavljače, a oni neće biti u stanju da sami sebe razonode, i večito će tražiti to od drugih. A mi mame ćemo, dok oni odrastu, jednostavno, iskopniti…

 

Žena sa supermoćima

Nekada si bila normalna osoba. Nisi bila vidovita, niti čitala misli. A onda si postala mama. Počela si da čitaš misli. Da tumačiš tonalitet u glasu. Da znaš kad „da“ znači „da“, a kad „ne, ali ne bih da te odbijem“.
Postala si vidovita: znaš da će čaša da padne sa stola (jer stoji na ivici). Znaš da treba da poneseš bananu napolje jer će neko ogladneti (jer je mrljavio ručak).divna mama m
Znaš da li „boli me grlo“ znači „boli me grlo„, ili „neću u vrtić danas„, ili „želim mentol bombone„. Znaš kad „nisam gladan“ ne znači da nije gladan, nego mu se ne jedu punjene paprike.

Postaneš ekspert za procenu rizika, na primer, svaki put kad razmišljaš da li je prigodno vreme/mesto/društvo da se ide napolje. Kad gledaš u proreze šarki pre nego što zatvoris vrata, jer tu mogu biti mali prsti.

Razviješ nove dimenzije čula, recimo, selektivni sluh, kada u parku među desetinama glasova možeš da razaznaš kad tvoje dete viče „mama“.

Vreme preračunavaš u nepoznate jedinice vremena:
– Krećemo za desetak minuta.
– Koliko je to?
– Dve Maše (i medved).

Postaneš lingvista ekspert za retke jezike. Toliko retke da ih govori samo jedna osoba – tvoje dete.

Sve te novostečene moći nesumljivo te čine superherojem, zar ne? Ti to i jesi: ti si MAMA.

Nije važno šta će ko da kaže, već kako se ja osećam!

Mama Jovana porodila se u novembru 2014. godine, rodila je devojčicu koja je potpuno promenila njen svet. I njeno telo. Ali Jovana nije kao što to čine mnoge mame, odustala od plaže, bikinija, radosti leta. „Sezona je kupanja i šetkanja po plaži, mnoge mame kojima su trudnoće ostavile strije to demorališ, zatvore se u kuću ili se krišom sunčaju, da ih niko ne vidi„, kaže Jovana. „U mom slučaju oblači se dvodelni kupaći, peškir i dete u ruke, glavu gore i pravac kupanjac! Nikad me nije zanimalo šta će ko da kaže već kako se ja mama Jovanaosećam„. A Jovana se oseća ponosno: ponosna je na na sebe, na svoje dete i na svoje telo.

Jovana se priključila kampanji „Tigrica“ jer želi da ohrabri i druge mame: „cilj mi je da ohrabrim i podignem na noge i ostale mame koje se stide svojih ‘prugica’. Da im kažem da je to dar od boga, da je ispod tih ‘linijica’ raslo i kucalo još jedno srculence uporedo sa njima, da su one, u stvari, naš ponos kao i naša deca!“
Jovana je svesna da ne izgleda kao pre porođaja, i pored toga oseća se divno: „Moje telo je iznelo i rodilo jedan nov život i ponosna sam na njega! Zato poručujem drugim majkama da nema razloga da se stide svojih prugica. Znajte, one nisu slučajno tu gde jesu, one su tu da vas podsete da ste devet meseci sve radili u dvoje i odradili najlepši posao na svetu do kraja – donele ste na svet novi život!“