Neverovatna je sposobnost ljudi da se podele apsolutno oko svega: da li slušamo narodnu ili zabavnu muziku, da li jedemo ili ne jedemo gluten, da li nam deca gledaju ili ne gledaju You Tube… pa između ostalog da li slavimo ili ne slavimo Osmi mart.
Jednima je to licemerni praznik, jedan dan u godini u kome se ženama ukaže pažnja naspram ostalih 364 mizoginih dana, drugima, pak, je to simbol borbe žena za ravnopravnost, za koju se i danas borimo. Kao i uvek kada se delimo i razdvajamo na krajnosti, u toj podeli previdimo suštinu. A suština je da je Osmi mart dan koji simbolizuje višedecenijsku borbu žena za ravnopravni i punopravni položaj jedinke u društvu. Ako smatrate da smo ga postigle, onda hajde da se svakog osmog marta setimo hrabrih žena koje su se borile za takav položaj. One nisu imale pravo glasa, nisu imale pravo na obrazovanje bez posebne dozvole, nisu mogle da nose pantalone a da ih ne gledaju čudno, nije moglo ni da im padne na pamet da doje na javnom mestu, njihovo svedočenje na sudu je vredelo manje od svedočenja muškara, muž je mogao da ih ostavi, ali ako su one želele da odu iz lošeg braka muž je morao da im da razvod, nisu mogle da budu profesionalne sportistkinje, abortuse su radile u tajnosti, rizikujući živote… Mnoge životne okolnosti koje danas uzimamo zdravo za gotovo njima su bile san za koji su se borile.
Prvi Dan žena obležen je 8. marta 1909. u SAD-u, i bio je rezultat višegodišnje borbe žena zaposlenih u fabrici tekstila za normalne uslove rada i plate. Nadam se da znate ko su bile Roza Luksemburg i Klara Cetnik – imena su linkovi, pa neću posebno pisati o njihovom doprinosu borbi za prava žena u Evropi. Interesantniji mi je razvoj Dana žena u komunizmu, jer je tim putem došao do nas. Naime, demonstracije povodom Međunarodnog dana žena u Rusiji bile su prvi stadijum ruske revolucije. Nakon oktobarske revolucije, 1917. godine, boljševička feminstkinja Aleksandra Kolontaj uspela je da ubedi Lenjina da 8. mart postane državni praznik. Zanimljivo je da je praznik već tada imao vrlo jasnu socijalnu i feminističku poruku, na razglednici koja je izdata povodom uvođenja Osmog marta kao praznika, stajalo je: „Osmi mart je dan pobune radnih žena protiv kuhinjske robije“!

Kao i sve zemlje saveznice SSSR-a i Jugoslavija je usvojila Osmi mart kao jedan od paznika proleterijata. Dan žena prerastao je vremenom i u neku vrstu Dana majki, koji se slavi u Americi i postao je veoma komercijalan prethodnih decenija.

Osmi mart je u našoj kući oduvek značio dan kada tata mami, sestri i meni ukaže poseban znak pažnje. Tata je bio Tata sa velikim T i drugim, „običnim“ danima: igrao se sa nama lutkama glumeći Kena, izmišljao priče pred spavanje, menjao tekstove pesama sa radija da bi nas zasmejavao, pomagao oko domaćeg, češljao i fenirao kose… to sve se, nekako, podrazumevalo. Jednostavno, bio je tata. Ali Osmog marta smatrao je da je važno da znamo da nas ceni baš zato što smo žene, u društvu koje nikad nije preterano cenilo žene.
Danas mi je Osmi mart praznik koji čestitam dragim ženama: drugaricama, sestri i mami, ali još više prilika da ukažem svojim ćerkama da vredi i da je moguće boriti se za sebe.

Bilo bi izuzetno opasno da zaboravimo doprinose ranije pomenutih žena za borbu za ravnopravnost, i da zaboravimo šta Osim mart zaista znači, te da ga svedemo na poklanjanje cveća.
Za mene je Osmi mart dan koji nas podseća na to koliko je borbe trebalo da danas možemo da imamo mogućnost izbora. Feminizam ne znači nužno odbaciti ženstvenost, nemati porodicu i ne prići nikad šporetu. Feminizam znači pravo izbora. Svaka od nas treba sama da izabere da li će se udati ili ne, ako izabere brak, sama da izabere partnera, da izabere da li će imati decu ili ne, kada će imati decu i koliko njih, da li će i koliko vremena posvetiti karijeri i poslu. Svaka od nas mora imati jednako pravo glasa, jednaku težinu na sudu, jednak tretman kod poslodavca, jednak položaj u društvu. Jednak kao druge žene, jednak kao mušarci. Mislite li da imamo sve danas ovo što sam navela? E, zato je važan Osmi mart!