Način na koji jedemo menja svet!

Način na koji uzgajamo, transportujemo, proizvodimo, konzumiramo i bacamo hranu ima ogroman uticaj na našu planetu. Hajde da razmislimo o hrani kroz sedam izazova, po jedan za svaki dan, od 8 do 14 aprila. Dovoljno je da se registrujete u dva klika na ovoj platformi:  https://eat-smart.confetti.events/.

Ovo će biti naši izazovi:

1. dan: 8. april: Voli zeleno – budi vegetarijanac jedan dan 

  1. dan: 9. april: Kao naše bake – Skuvaj ceo obrok
  1. dan: 10. april: Otkrivaj novo – probaj nešto što nikada nisi
  1. dan: 11. april: Ne bacaj – spremi jelo od ostataka
  1. dan: 12. april: Kuvamo zajedno – jedemo zajedno
  1. dan: 13. april: Upoznaj svog farmera – otkrij proizvode malih, lokalnih proizvođača hrane

  2. dan: 14. april: Izaberi svoj izazov za danas! 

Objave tokom izazova možete objavljivati i na svojim FB i IG profilima, uz #eatsmartchallenge – obratite pažnju na to da je važno da objave budu podešene tako da ih vide svi, ne samo prijatelji, jer će na kraju izazova nagraditi najaktivnije!ESC_Instagram_Challenge-0

Svako može da učestvuje!

Svaki pojedinac svojim načinom života utiče na planet Zemlju. Kada biramo namirnice, treba da imamo u vidu, ne samo šta jedemo, već kako je ta hrana stigla do nas, ko ju je uzgajao, koliko je procesirana… Organska hrana, hrana iz kontrolisanog uzgoja, lokalno proizvedena hrana ima pozitivan uticaj i na naše zdravlje, ali i na celu našu planetu

Zemlja, voda i otpad

Na više od 35% zemljine površine čovek uzgaja razne vrste žitarica koje tokom rasta dobijaju đubrivo, zalivanje, pesticide… Poljoprivreda troši čak 70% ukupne vode koju čovek potroši. A oko 30% sve proizvedene hrane se baci.

Rizik po zdravlje

Naša ishrana utiče na naše zdravlje. Gojaznost i drugi problemi kao posledica loše ishrane postali su vodeći zdravstveni problem širom sveta u zemljama u kojima postoje viškovi hrane. S druge strane, i dalje postoje zemlje u kojima ljudi gladuju. Iako se globalno baci oko 30% proizvedene hrane, stotine hiljada ljudi pati od malnutricije ili gladuje.
ESC Credit-iStockphoto-2

Dobre vesti

Održiva proizvodnja hrane ne pogoduje samo planeti, već i našem zdravlju. Održiva proizvodnja podrazumeva manje pesticide ili organski uzgoj, troši manje vode za uzgajanje hrane. Hrana nam daje neverovatne mogućnosti da postavimo i preispitamo svoje lične i moralne vrednosti, svakoga dana, tri puta dnevno.

Advertisements

Zašto slavim Osmi mart

Neverovatna je sposobnost ljudi da se podele apsolutno oko svega: da li slušamo narodnu ili zabavnu muziku, da li jedemo ili ne jedemo gluten, da li nam deca gledaju ili ne gledaju You Tube… pa između ostalog da li slavimo ili ne slavimo Osmi mart.
Jednima je to licemerni praznik, jedan dan u godini u kome se ženama ukaže pažnja naspram ostalih 364 mizoginih dana, drugima, pak, je to simbol borbe žena za ravnopravnost, za koju se i danas borimo. Kao i uvek kada se delimo i razdvajamo na krajnosti, u toj podeli previdimo suštinu. A suština je da je Osmi mart dan koji simbolizuje višedecenijsku borbu žena za ravnopravni i punopravni položaj jedinke u društvu. Ako smatrate da smo ga postigle, onda hajde da se svakog osmog marta setimo hrabrih žena koje su se borile za takav položaj. One nisu imale pravo glasa, nisu imale pravo na obrazovanje bez posebne dozvole, nisu mogle da nose pantalone a da ih ne gledaju čudno, nije moglo ni da im padne na pamet da doje na javnom mestu, njihovo svedočenje na sudu je vredelo manje od svedočenja muškara, muž je mogao da ih ostavi, ali ako su one želele da odu iz lošeg braka muž je morao da im da razvod, nisu mogle da budu profesionalne sportistkinje, abortuse su radile u tajnosti, rizikujući živote… Mnoge životne okolnosti koje danas uzimamo zdravo za gotovo njima su bile san za koji su se borile.
Prvi Dan žena obležen je 8. marta 1909. u SAD-u, i bio je rezultat višegodišnje borbe žena zaposlenih u fabrici tekstila za normalne uslove rada i plate. Nadam se da znate ko su bile Roza Luksemburg i Klara Cetnik – imena su linkovi, pa neću posebno pisati o njihovom doprinosu borbi za prava žena u Evropi. Interesantniji mi je razvoj Dana žena u komunizmu, jer je tim putem došao do nas. Naime, demonstracije povodom Međunarodnog dana žena u Rusiji bile su prvi stadijum ruske revolucije. Nakon oktobarske revolucije, 1917. godine, boljševička feminstkinja Aleksandra Kolontaj uspela je da ubedi Lenjina da 8. mart postane državni praznik. Zanimljivo je da je praznik već tada imao vrlo jasnu socijalnu i feminističku poruku, na razglednici koja je izdata povodom uvođenja Osmog marta kao praznika, stajalo je: „Osmi mart je dan pobune radnih žena protiv kuhinjske robije“!
8womenday
Kao i sve zemlje saveznice SSSR-a i Jugoslavija je usvojila Osmi mart kao jedan od paznika proleterijata. Dan žena prerastao je vremenom i u neku vrstu Dana majki, koji se slavi u Americi i postao je veoma komercijalan prethodnih decenija.

Osmi mart je u našoj kući oduvek značio dan kada tata mami, sestri i meni ukaže poseban znak pažnje. Tata je bio Tata sa velikim T i drugim, „običnim“ danima: igrao se sa nama lutkama glumeći Kena, izmišljao priče pred spavanje, menjao tekstove pesama sa radija da bi nas zasmejavao, pomagao oko domaćeg, češljao i fenirao kose… to sve se, nekako, podrazumevalo. Jednostavno, bio je tata. Ali Osmog marta smatrao je da je važno da znamo da nas ceni baš zato što smo žene, u društvu koje nikad nije preterano cenilo žene.
Danas mi je Osmi mart praznik koji čestitam dragim ženama: drugaricama, sestri i mami, ali još više prilika da ukažem svojim ćerkama da vredi i da je moguće boriti se za sebe.

Bilo bi izuzetno opasno da zaboravimo doprinose ranije pomenutih žena za borbu za ravnopravnost, i da zaboravimo šta Osim mart zaista znači, te da ga svedemo na rosie mpoklanjanje cveća.
Za mene je Osmi mart dan koji nas podseća na to koliko je borbe trebalo da danas možemo da imamo mogućnost izbora. Feminizam ne znači nužno odbaciti ženstvenost, nemati porodicu i ne prići nikad šporetu. Feminizam znači pravo izbora. Svaka od nas treba sama da izabere da li će se udati ili ne, ako izabere brak, sama da izabere partnera, da izabere da li će imati decu ili ne, kada će imati decu i koliko njih, da li će i koliko vremena posvetiti karijeri i poslu. Svaka od nas mora imati jednako pravo glasa, jednaku težinu na sudu, jednak tretman kod poslodavca, jednak položaj u društvu. Jednak kao druge žene, jednak kao mušarci. Mislite li da imamo sve danas ovo što sam navela? E, zato je važan Osmi mart!

Ženski ciklus u poslovnom svetu

Poslovni svet je do skoro bio svet muškaraca. Srećom, stvari se menjaju, ali u mnogim poslovnim okruženjima, i dalje žene pokušavaju da se prilagode pravilima koja su postavili muškarci. Neka od tih pravila rezultat su činjenice da su muškarci u hormonalnom smislu prilično stabilni. Naravno, na organizam, bez obzira na pol, utiče mnoštvo spoljnih faktora, ali muško telo ne prolazi kroz mesečni ciklus, čiji je cilj da spremi jajnu ćeliju za oplodnju, i da ukloni neoplođenu jajnu ćeliju. A to sve čini priličnom fluktuacijom hormona. Milioni žena svakog meseca prolaze kroz ciklus u kom nivo različitih hormona u telu izuzetno varira, čineći da se osećamo i ponašamo drugačije u različitim danima. Hormoni utiču na naše raspoloženje, nivo energije, toleranciju na bol, apetit… Umesto da pokušavamo da postignemo konstantan prosečan nivo, mi, kao žene, možemo da naučimo kako da svoj prirodni telesni ciklus iskoristimo tako da briljiramo u danima kada imamo “supermoći”.

Naši saveznici su hormoni. A mogu biti i naši najgori neprijatelji. Zavisi od toga kako se ophodimo prema sebi, svom telu, kakve su nam navike… Hormoni utiču na naše raspoloženje, na to kako reagujemo u određenim situacijama ili prema određenim ljudima, utiču na našu introvertnost/ekstrovertnost, utiču na nivo naše energije…. Razumevanje nivoa hormona, i kako se menjaju tokom ciklusa, može nam omogućiti da maksimalno iskoristimo potencijal svake faze ciklusa i na privatnom i na poslovnom planu.

Kao što priroda ima četiri faze koje nazivamo godišnjim dobima, vrlo slično i žena ima faze u kojima “cveta” odnosno ima energije mnogo više nego kad je u “jesenjoj” fazi. Ove faze zavise od nivoa hormona u našem telu, a ti nivoi se menjaju po predvidiom obrascu u zavisnosti od faze ciklusa.

Prva faza ciklusa je tzv menstrualna faza – faza krvarenja. Nivo estrogena je nizak što znači niži nivo energije.
Privatno: ovo je vreme za kuću, za čitanje, za lagane vežbe, tipa yoga…
Poslovno: vreme za obaveze koje se “moraju” izvršiti. Nije vreme za počinjanje novih projekata koji traže mnogo energije. Nije vreme za važne sastanke, ili ako su neodložni, mnogo će nas više iscrpeti. Ovo je introspektivna faza, pa je odlična za postavljanje vizija, planova, ciljeva… Intuicija je najsnažnija u ovoj fazi.

Druga faza je folikularna faza: Zove se tako jer hipofiza ispušta hormon koji stimuliše folikul (Folicle Stimulating Hormone = FSH) koji sadrži jajnu ćeliju, da počne sazrevanje. Tokom ove faze povećava se nivo estrogena i testosterona, što kao posledicu povećava nivo energije, ali i nivo samopouzdanja, a takođe povećava brzinu moždanih funkcija.
Poslovno, ovo je dobro vreme za počinjanje novih projekata, brainstorming ili donošenje odluka. U kolektivima, ovo je vreme za konstruktivnu diskusiju, takođe je dobro za upoznavanje novih ljudi i društvena dešavanja.

fightclubTreća faza je faza ovulacije, ovo je faza kada je libido na najvišem nivou, takođe i nivo estrogena i testosterona, čineći da se osećamo privlačno, društveno, pune energije.
Privatno: Ovo je vreme za intenzivne orgazme, za izlaske i druženja, vreme kada smo same sebi lepše. Poslovno: sjajno vreme za razgovore za posao, intervjue, prezentacije public speaking, vreme u kome najlakše formulišemo svoje ideje i opet ih najlakše sprovodimo u delo. Imamo najviše energije za poslovne ručkove, sastanke isl.

Četvrta faza je lutealna faza: Ako jajna ćelija nije oplođena, dovodi do iznenadnog pada nivoa svih hormona repr. Sistema, što izaziva osećanje umora i emotivnije reagovanje. Estrogen pada, rastu testosteron i progesteron.
Privatno, ovo je vreme kada treba više da povedemo računa o zdravoj ishrani, o hidrataciji, više vode, manje đećera, manje kafe, o redovnom spavanju. Visok nivo progesterona dovodi do nadutosti i niskog libida. Dobro je povećati nivo serotonina intenzivnim treningom.
Poslovno: Ovo je vreme ozloglašenog PMS. Ako ste primetile da vam svaka sitnica smeta u ovoj fazi, to je zato što u njoj mozak obraća mnogo više pažnje na detalje. Zato je ovo odlično vreme za svođenje računa, knjigovodstvo, prečitavanje tekstova isl. Mozak nam radi odlično, ali nismo naročito društvene, zato je ovo odlično vreme za pisanje projekata i slične samostalne aktivnosti.

Zbog ovoga je važno da bolje da upoznate svoje telo i svoj ciklus, i da iskoristite one dane kada ste pune energije da ostvarite neverovatne stvari! Takođe možete prilagoditi svoj u ishranu, društvene obaveze, poslovne zadatke i fizičke aktivnosti svom menstrualnom kalendaru i postići bolji balans i više uspeha.

Kako završismo školu bez Vibera?!

Da Vam kažem nešto: ja sam genije. A Vi što sada ovo čitate, i imate decu, i ovde tražite zrno razuma u roditeljstvu, i Vi ste genije! Zapravo, cele generacije, moja, Vaša, i one pre i malo posle nas, to su sve genijalci! Svi mi koji smo završili osnovnu školu (da ne pominjem dalje školovanje), a naši roditelji nisu imali Viber, mi svi treba da se svrstamo u red ljudi posebnih životnih dostignuća. Ako nije to, ako nismo genijalci, onda se jamačno dogodila nekakva genetska mutacija kod naše dece, pa su postala mnogo nesposobnija nego što smo bili mi kao školarci, jer danas se ne može završiti škola ako učenikovi roditelji ne pitaju druge roditelje na Viber grupi šta je bilo za domaći, i još važnije, kako ga uraditi. Mislite da preterujem? Onda

IMG_20171126_163321

svakako nemate dete u školi. Ako ga imate, onda ste već član neke roditeljske Viber grupe u kojoj se svakodnevno razmenjuju školski zadaci, rešenja, nedoumice, pesmice koje treba naučiti, pasulj, pirinač i kolaž papir koje treba doneti sutra za likovno isl…

Potpuno je neverovatno, u eri u kojoj se čini da cveta doktrina Marije Montesori, makar sudeći po mnoštvu privatnih vrtića koji se diče da primenjuju „Montesori metod“, da deca nisu u stanju da znaju šta imaju za domaći i da ga urade. Za slučaj da ne znate, italijanska pedagoškinja Marija Montesori (Maria Montessori 1870-1952) smatra se tvorcem oblika čuvanja dece kakav je današnji vrtić, i najpoznatija je po svom zalaganju da decu treba što ranije osposobiti da samostalno obavljaju zadatke, ličnu higijenu, kućne poslove, itd. Ukratko: vaspitni metod koji se primenjuje u našim državnim vrtićima, samo nema italijansko ime! 😉 Jedan od omiljenih mi citata gospođe Montesori je upravo onaj o pomaganju: Nikada ne pomažite detetu da izvrši zadatak za koji ono samo misli da može da ga uradi samo!

Kako se ova doktrina uklapa u naš Viber-domaći? Nikako, nažalost. Ovde ne govorim da roditelj ne treba da se bavi detetom, njegovom školom, da ne treba da se zanima za to šta je bilo u školi i šta ima za domaći. Naprotiv, jedna od najvažnijih uloga roditelja jeste da pomogne detetu da izgradi odgovorne radne navike. Ali to se ne čini tako što pitate druge roditelje šta ima za domaći. To se radi tako što:

  1. Razgovarate sa svojim detetom. 
    Mnogo puta sam isticala važnost razgovora sa detetom, najviše u tekstovima u kojima pokušavam da objasnim zašto batine ne čine decu boljom i vaspitanom, već naprotiv, kao što je ovaj. Obično mi se jave skeptični roditelji koji tvrde da su im deca „premala za razgovor“. To je besmislica. Kulturu razgovora morate uvesti još od kad je dete beba, i mnogo pre nego što je u stanju da Vam razgovetno odgovori. Ako to uradite, onda će normalan nastavak razgovora, biti i razgovor o školi. Ako niste to učinili, nije kasno da promenite navike i da počnete da razgovarate sa detetom kada krene u školu. Pitajte šta je bilo u školi, prelistajte knjige zajedno, podstaknite ga da se seti šta je učiteljica rekla… ako postaje pravilo da ne uspeva da se seti, moguće je da ne usproditelji rade domacieva da se koncentriše na času i prati ono što učitelj/-ica govori. Porazgovarajte o tome sa učiteljicom.
  2. Ukažite detetu poverenje
    Zamislite da je obrnuto: Vi dođete sa posla i kažete nešto, bilo šta, o svom danu na poslu. A dete pozove Vašu koleginicu da proveri da li ste dobro zapamtili šta Vam se desilo, ili da li ste dobro shvatili. Kako biste se osećali? Šta biste pomislili? („Šta me proveravaš, nisam debil, valjda znam šta sam čula…“, „Fino, drugi put ne moram ni da pamtim, imam ko će da mi proveri….) Jer, šta je najgore što može da se dogodi? Da Vaše dete ne uradi domaći? Da ga urdi pogrešno? Pa šta? Kako mislite da nauči nešto ako mu niste dali priliku da doživi to iskustvo?
    I to nas dovodi do najvažnijeg…
  3.  Dozvolite detetu da pogreši! Engleska reč error – greška, potiče od latinske reči errare što znači, između ostalog, lutati, tražiti. Upravo su pogreške put ka pronalaženju tačnog i istinitog, grešenje je način učenja. Ako Vi uradite domaći, sigurno će biti besprekoran (uspeli ste da savladate gradivo osnovne škole!), a da li će taj domaći imati svrhu, a to je da dete nešto iz njega nauči? I, još važnije, kako će Vaše dete izvršavati zadatke kad Vi više ne budete tu da pitate na Viber grupi šta i kako treba da se radi? Ili kad, nedajbože, ne budete umeli da uradite zadatak? I najvažnije: kakav će odrastao čovek i zaposleni biti neko ko je navikao da drugi misli i radi umesto njega?

Ovu reč morate odmah da prestanete da govorite detetu!

Kada Vam neko kaže „on je loš čovek“, šta pomislite, kakav je taj on? Lažov, hoće da prevari, nepouzdan, možda pije, tuče ženu… ukratko, nije dobar. „Nisi dobar“, bilo bi sasvim na mestu da se kaže takvom čoveku. „Nisi dobar“, pak, uopšte nije na mestu da se kaže detetu, pa ipak, to je možda najčešća reakcija na detetovo neželjeno ponašanje, koju izgovaraju i roditelji, i vaspitači, i nastavnici, pa čak i kasirke, komšije i bake u parku!

„Ono što govorimo detetu, postaće njegov unutrašnji glas“, rekla je Pegi O’Mara, a ako dovoljno iskreno pogledate u sebe shvatićete da zaista jeste tako. Ono što ste kao dete najčešće slušali jeste inicijalna, nepatvorena rečenica koju upućujete sami sebi: svaki put kad sebi, u sebi, kažete „jao, kakva sam budala!“, rekli ste to jer ste nešto takvo u formativnom periodu to dovoljno puta čuli da ostane urezano u podsvest.

Problem je što ocenu „dete nije dobro“ ili „dete je dobro“ slušamo od malena i prenosimo sa kolena na koleno. Zato nije lako izaći iz ovog začaranog kruga i zameniti osudu deteta osudom detetovog ponašanja koje smatramo neprihvatljivim.
osudjujemo ponasanje ne deteSledeći put kad zaustite „nisi dobar“, zastanite, i zamenite ovu osudu rečima „nije dobro to što si uradio“. Znam da nije lako, to su opšta mesta koja smo mnogo puta čuli u životu, ali uz samo malo koncentracije i želju da isklešete svoje dete u bolju osobu, moguće je. Čak i ako Vam izleti „nisi dobar“ sasvim je u redu dodati „U stvari, ti si dobar, ali to što si uradio je pogrešno… ali se danas ne ponašaš lepo…“ isl. Jer dete ne može da promeni sebe i svoj temperament, a može da promeni ponašanje. Zato nikada ne treba da osuđujemo i prosuđujemo dete, već isključivo detetovo ponašanje.

 

Ne moraš da dojiš!

Lako je imati naknadnu pamet. ‘Ajde budi ti pametna dok ti divljaju hormoni, umorna si, nenaspavana od trudnoće, od porođaja, od dojenja… čik imaj tada zdrav razum! U tim danima nenormalno je važno da nam ljudi od kojih očekujemo podršku zaista tu podršku i daju… a ona najčešće izostane, ponekad baš iz najboljih namera i najbolje volje. Tako još u porodilištu, čak i u baby friendly programima, pedijatrijske sestre fino nahrane bebe kojima, tako najedenima samo pada na pamet da spavaju, ne i da sisaju… a grudi rade svoje, pa prave mleko, pa postanu tvrde i bolne… ili, pak, ne rade ništa, jer nemaju podsticaj od bebe koja je, rekosmo, sita… u oba slučaja sestra iz laktarijuma, sve iz najbolje namere, ispritiska te grudi tako da ti oči ispadnu, ili ih gura bebi u usta, sva zabrinuta što dojenje nije već nekako krenulo… a rade svoje i hormoni, pa utiču i na rasuđivanje, pa kreneš da se brineš da li ćeš dobiti mastitis ili nikad neće uspeti da dojiš, pa se setiš onih tekstova koje si pomno iščitavala na internetu o tome kako je jedino majčino mleko pravo za bebu, kako se dojene bebe nikad ne razbole (o, da, razbole se), kako se lako završi u bolnici zbog mastitisa… a setiš se i da svi kažu da treba biti opuštena da bi dojila, a kako da se opustiš kad grudi rade svoje, pa prave mleko, pa postanu tvrde i bolne… ili, pak, ne rade ništa, jer nemaju podsticaj od bebe koja je, rekosmo, sita…
Onda te otpuste iz porodilišta… odeš tako kući, sa sitom bebom i tvrdim grudima, beba nešto posisa, koliko joj je tako malenoj dovoljno, ali ni približno koliko imaš u ta dva kamena koja zovemo grudima… dočepaš se pumpice, olakšaš muke, onda dođe patronažna sestra… pa te izgrdi kao malu devojčicu koja je razbila teglu što si to mleko prosula, a nisi ga popila, pa na šta si mislila, pa to je kao suvo zlato da si bacila… obećaš ti da ćeš popiti sledeći put, ma sve obećaš, samo da te malo puste da spavaš… ali, vraga! Mali želudac, mala beba, svaki čas je gladna, svaki čas se budi, svaki čas traži da sisa, svekrva ti brižno govori da to nije normalno, sigurno se ne najede jer imaš premalo melka… ne padne tebi, tako umornoj i hormonalnoj, na pamet da se, možda, svekrva baš i ne seća svega što je bilo pre tridesetak godina (shvatiš, već posle koju godinu, da se ni sama nećeš sećati tih dana), ali svekrva sigurno zna o dojenju, nije u njeno vreme ni bilo dohrane, a vidi kakvog je deliju odgajila! I onda krene panika, da li imam dovoljno mleka, da li je zaista sito, možda je gladno, možda mu treba dohrana? Ne, nikako dohrana, dohrana je kao Mekdonalds za bebe! Moram da dojim, moram da dojim, moram da dojim….
A niko ti u tom trenutku ne kaže NE MORAŠ DA DOJIŠ! Ne moraš ti ništa! Moraš jedino da budeš normalna i zdrava i sebi, i tom malom zamotuljku koji zavisi od tebe… Prođu ti prvi, naporni dani, ustali se i to dojenje, skapirate se ti i beba i onda shvatiš da je zaista dojenje najprirodniji način da daješ toj bebi, ne samo hranu, nego i nežnost, i ljubav, i antitela… Shvatiš da je baš zgodno: nema mućkanja, podgrevanja, pranja…. Shvatiš da je neviđeno lako uspavati bebu dojenjem! Shvatiš niz divota! Samo ne shvatiš zašto je moralo da počne tako nezgrapno i teško?
Valjda, kao i sa svim stvarima u životu do kojih nam je veoma stalo, skloni smo da ih iskomplikujemo, skloni smo i da damo 300% sebe, čak i kad imamo samo 100%, a možda ni toliko. Dođe posle i druga trudnoća, i druga beba, shvatiš da sa njom sve „nekako ide lakše“. Možda i ne shvatiš da si, zapravo, ti sad lakša, drugačija, pametnija. Sad ti je jasno da jedna tvoja noć spavanja tokom koje će bilo ko drugi da nahrani bebu dohranom – nema cenu. Shvatiš da malo dohrane dok se laktacija ne stabilizuje ne znači da nisi dojila svoju bebu. Shvatiš, na kraju krajeva, da nije dojenje ono što te čini ili ne čini divnom mamom.
Dojila sam troje dece ukupno 41 mesec. Tvrdim da je dojenje i najlakši, i najlepši, i najzdraviji način hranjenja bebe, a uz to je i veoma važan za emotivnu stabilnost i mame i bebe. Ako budem imala četvrto, planiram i njega da dojim. Ali nikada, nikome neću reći da mora da doji. Naročito ne u tim najosetljivijim danima, kada mama upravo treba da čuje da je važno samo to što želi da doji, i da je i jedna kap dnevno dovoljna da postepeno, ako treba oslanjajući se na dohranu, dođe do ove savršene slike:

dojenje tasos

Kakav se to roditelj drzne da traži da ga ne prekidaju?!

Ako do sada niste videli video snimak tate eksperta za društvene prilike u Aziji kako daje intervju uživo za BBC video snimak tate eksperta za društvene prilike u Aziji kako daje intervju uživo za BBC putem skajpa, koje prekidaju deca veselo ulećući u prostoriju, onda nemate internet. 🙂
Za samo nekoliko sati, ovaj tata je postao viralni hit, a sa masom pregleda ovog snimka krenule su i analize predrasuda (zašto je većina pretpostavila da je žena koja uleće za decom da spasi stvar dadilja, a ne mama), a još više, i na raznim jezicima, kakav je to otac koji je „odgurnuo dete tokom skajp razgovora!“.

reakcije fb

Samo neki od FB komentara na ovaj video

 

Reakcije, u najmanju ruku, kao da je čovek šutnuo dete. Meni ne izgleda ni kao da je grub, ni kao da se dete štrecnulo, uplašilo, potreslo… čak se tata, svestan apsurdne situacije, i osmehuje dok rukom pokušava da izgura dete iz kadra.

bbc print screen

BBC print screen

Da, odgurnuo ga je rukom iz kadra, verovatno i bez tog upada imajući tremu, jer čak i najpoznatiji političari ili naučnici retko dobiju priliku da govore uživo za BBC. Mi ne znamo koliko mu je bio važan ovaj intervju. Mi ne znamo šta mu je zavisilo od dobrog utiska u ovom intervjuu. Mi nemamo pojma kakav je on otac (a očigledno nije loš, čim deca sa radošću utrčavaju u njegovu radnu sobu?). U intervjuu koji je naknadno dao pominje, između ostalog, da je od struka na dole nosio farmerke. Možda mu je prolazilo kroz glavu „ako ustanem da ga uzmem u krilo ili izvedem iz sobe, videće se farmerke!“, i to mu je kreiralo još veću tenziju. Mi ne znamo šta on misli da mu je sve zavisilo od utiska na tom uključujenju i pod kakvim je pritiskom bio. Mi nikad ne možemo znati kako je u tuđim cipelama i zato je opasno suditi. Pre više od 25 vekova Platon je rekao „Budi ljubazan, jer svako koga sretneš bije bitke o kojima ništa ne znaš.“ O tome sam već pisala, ali nije zgoreg ponoviti, taj tekst možete čitati ovde. 
Takođe ne možemo znati kako će nam biti u našim cipelama za koju godinu. Recimo, kad mi je prvo dete imalo sedam meseci pisala sam magazin „Roditelj i dete“ o komunikaciji sa decom – pisala ono što znam iz teorije, ono u šta verujem i ono što sam mislila da ću raditi. Sedam godina i tri deteta kasnije, mogu samo da se smejem na taj tekst u kome tvrdim da nema potrebe nikada povisti ton. 🙂 Svi želimo da budemo što bolji ljudi i da uvek reagujemo idealno. Ali nekada, negde, budemo na rubu živaca, iznureni od umora, i postupimo kako inače ne bi. I to je ok, ne postoji idealno. Postoji ljudsko i ne treba ga osuđivati. No, da se vratimo tati iz intervjua:

Hajde vas da vidim da dajete izjavu live za BBC, i da dete utrči u sobu, baš biste uzeli dete u krilo, prestali da govorite o temi i zapevali cincili bomboli. Zapravo, ne mora BBC, evo zamislite najobičniji poslovni razgovor koji vam je važan. A dete čak ne mora ni da uđe u sobu. Viče iz WC-a „maaaaamaaa, kakilaaaaa!“ i to vrlo jasno čuju ljudi sa kojima ste isključivo u poslovnoj interakciji i želite da ostavite što bolji utisak. Nije važno da li će se ti ljudi nasmejati i biti blagonakloni, ili zaključiti da ne umete da razdvojite privatno i poslovno. Linčujte me javno, ali desilo se da zatvorim vrata jer se deca preglasno igraju dok pokušavam da obavim poslovni razgovor. I ne mislim da je to nenormalno. Deca najbolje uče iz primera, i primerom im treba pokazati da postoje i stvari u životu koje nisu razbibriga, i trenuci kada mama i tata ne mogu da im poklone stoprocentnu pažnju. Trenuci kada treba poštovati to što mama i tata rade. Trenuci kada treba dati vremena mami da nešto završi. Deca su važna. A važne su i druge stvari i nekada nije lako napraviti savršen balans. Ali je uvek lako suditi o drugima. Sedeći put pre nego što osudimo celokupno roditeljstvo jednog čoveka na osnovu jednog gesta, pokušajte da se stavite u njegove cipele.