Ne moraš da dojiš!

Lako je imati naknadnu pamet. ‘Ajde budi ti pametna dok ti divljaju hormoni, umorna si, nenaspavana od trudnoće, od porođaja, od dojenja… čik imaj tada zdrav razum! U tim danima nenormalno je važno da nam ljudi od kojih očekujemo podršku zaista tu podršku i daju… a ona najčešće izostane, ponekad baš iz najboljih namera i najbolje volje. Tako još u porodilištu, čak i u baby friendly programima, pedijatrijske sestre fino nahrane bebe kojima, tako najedenima samo pada na pamet da spavaju, ne i da sisaju… a grudi rade svoje, pa prave mleko, pa postanu tvrde i bolne… ili, pak, ne rade ništa, jer nemaju podsticaj od bebe koja je, rekosmo, sita… u oba slučaja sestra iz laktarijuma, sve iz najbolje namere, ispritiska te grudi tako da ti oči ispadnu, ili ih gura bebi u usta, sva zabrinuta što dojenje nije već nekako krenulo… a rade svoje i hormoni, pa utiču i na rasuđivanje, pa kreneš da se brineš da li ćeš dobiti mastitis ili nikad neće uspeti da dojiš, pa se setiš onih tekstova koje si pomno iščitavala na internetu o tome kako je jedino majčino mleko pravo za bebu, kako se dojene bebe nikad ne razbole (o, da, razbole se), kako se lako završi u bolnici zbog mastitisa… a setiš se i da svi kažu da treba biti opuštena da bi dojila, a kako da se opustiš kad grudi rade svoje, pa prave mleko, pa postanu tvrde i bolne… ili, pak, ne rade ništa, jer nemaju podsticaj od bebe koja je, rekosmo, sita…
Onda te otpuste iz porodilišta… odeš tako kući, sa sitom bebom i tvrdim grudima, beba nešto posisa, koliko joj je tako malenoj dovoljno, ali ni približno koliko imaš u ta dva kamena koja zovemo grudima… dočepaš se pumpice, olakšaš muke, onda dođe patronažna sestra… pa te izgrdi kao malu devojčicu koja je razbila teglu što si to mleko prosula, a nisi ga popila, pa na šta si mislila, pa to je kao suvo zlato da si bacila… obećaš ti da ćeš popiti sledeći put, ma sve obećaš, samo da te malo puste da spavaš… ali, vraga! Mali želudac, mala beba, svaki čas je gladna, svaki čas se budi, svaki čas traži da sisa, svekrva ti brižno govori da to nije normalno, sigurno se ne najede jer imaš premalo melka… ne padne tebi, tako umornoj i hormonalnoj, na pamet da se, možda, svekrva baš i ne seća svega što je bilo pre tridesetak godina (shvatiš, već posle koju godinu, da se ni sama nećeš sećati tih dana), ali svekrva sigurno zna o dojenju, nije u njeno vreme ni bilo dohrane, a vidi kakvog je deliju odgajila! I onda krene panika, da li imam dovoljno mleka, da li je zaista sito, možda je gladno, možda mu treba dohrana? Ne, nikako dohrana, dohrana je kao Mekdonalds za bebe! Moram da dojim, moram da dojim, moram da dojim….
A niko ti u tom trenutku ne kaže NE MORAŠ DA DOJIŠ! Ne moraš ti ništa! Moraš jedino da budeš normalna i zdrava i sebi, i tom malom zamotuljku koji zavisi od tebe… Prođu ti prvi, naporni dani, ustali se i to dojenje, skapirate se ti i beba i onda shvatiš da je zaista dojenje najprirodniji način da daješ toj bebi, ne samo hranu, nego i nežnost, i ljubav, i antitela… Shvatiš da je baš zgodno: nema mućkanja, podgrevanja, pranja…. Shvatiš da je neviđeno lako uspavati bebu dojenjem! Shvatiš niz divota! Samo ne shvatiš zašto je moralo da počne tako nezgrapno i teško?
Valjda, kao i sa svim stvarima u životu do kojih nam je veoma stalo, skloni smo da ih iskomplikujemo, skloni smo i da damo 300% sebe, čak i kad imamo samo 100%, a možda ni toliko. Dođe posle i druga trudnoća, i druga beba, shvatiš da sa njom sve „nekako ide lakše“. Možda i ne shvatiš da si, zapravo, ti sad lakša, drugačija, pametnija. Sad ti je jasno da jedna tvoja noć spavanja tokom koje će bilo ko drugi da nahrani bebu dohranom – nema cenu. Shvatiš da malo dohrane dok se laktacija ne stabilizuje ne znači da nisi dojila svoju bebu. Shvatiš, na kraju krajeva, da nije dojenje ono što te čini ili ne čini divnom mamom.
Dojila sam troje dece ukupno 41 mesec. Tvrdim da je dojenje i najlakši, i najlepši, i najzdraviji način hranjenja bebe, a uz to je i veoma važan za emotivnu stabilnost i mame i bebe. Ako budem imala četvrto, planiram i njega da dojim. Ali nikada, nikome neću reći da mora da doji. Naročito ne u tim najosetljivijim danima, kada mama upravo treba da čuje da je važno samo to što želi da doji, i da je i jedna kap dnevno dovoljna da postepeno, ako treba oslanjajući se na dohranu, dođe do ove savršene slike:

dojenje tasos

Advertisements

Kakav se to roditelj drzne da traži da ga ne prekidaju?!

Ako do sada niste videli video snimak tate eksperta za društvene prilike u Aziji kako daje intervju uživo za BBC video snimak tate eksperta za društvene prilike u Aziji kako daje intervju uživo za BBC putem skajpa, koje prekidaju deca veselo ulećući u prostoriju, onda nemate internet. 🙂
Za samo nekoliko sati, ovaj tata je postao viralni hit, a sa masom pregleda ovog snimka krenule su i analize predrasuda (zašto je većina pretpostavila da je žena koja uleće za decom da spasi stvar dadilja, a ne mama), a još više, i na raznim jezicima, kakav je to otac koji je „odgurnuo dete tokom skajp razgovora!“.

reakcije fb

Samo neki od FB komentara na ovaj video

 

Reakcije, u najmanju ruku, kao da je čovek šutnuo dete. Meni ne izgleda ni kao da je grub, ni kao da se dete štrecnulo, uplašilo, potreslo… čak se tata, svestan apsurdne situacije, i osmehuje dok rukom pokušava da izgura dete iz kadra.

bbc print screen

BBC print screen

Da, odgurnuo ga je rukom iz kadra, verovatno i bez tog upada imajući tremu, jer čak i najpoznatiji političari ili naučnici retko dobiju priliku da govore uživo za BBC. Mi ne znamo koliko mu je bio važan ovaj intervju. Mi ne znamo šta mu je zavisilo od dobrog utiska u ovom intervjuu. Mi nemamo pojma kakav je on otac (a očigledno nije loš, čim deca sa radošću utrčavaju u njegovu radnu sobu?). U intervjuu koji je naknadno dao pominje, između ostalog, da je od struka na dole nosio farmerke. Možda mu je prolazilo kroz glavu „ako ustanem da ga uzmem u krilo ili izvedem iz sobe, videće se farmerke!“, i to mu je kreiralo još veću tenziju. Mi ne znamo šta on misli da mu je sve zavisilo od utiska na tom uključujenju i pod kakvim je pritiskom bio. Mi nikad ne možemo znati kako je u tuđim cipelama i zato je opasno suditi. Pre više od 25 vekova Platon je rekao „Budi ljubazan, jer svako koga sretneš bije bitke o kojima ništa ne znaš.“ O tome sam već pisala, ali nije zgoreg ponoviti, taj tekst možete čitati ovde. 
Takođe ne možemo znati kako će nam biti u našim cipelama za koju godinu. Recimo, kad mi je prvo dete imalo sedam meseci pisala sam magazin „Roditelj i dete“ o komunikaciji sa decom – pisala ono što znam iz teorije, ono u šta verujem i ono što sam mislila da ću raditi. Sedam godina i tri deteta kasnije, mogu samo da se smejem na taj tekst u kome tvrdim da nema potrebe nikada povisti ton. 🙂 Svi želimo da budemo što bolji ljudi i da uvek reagujemo idealno. Ali nekada, negde, budemo na rubu živaca, iznureni od umora, i postupimo kako inače ne bi. I to je ok, ne postoji idealno. Postoji ljudsko i ne treba ga osuđivati. No, da se vratimo tati iz intervjua:

Hajde vas da vidim da dajete izjavu live za BBC, i da dete utrči u sobu, baš biste uzeli dete u krilo, prestali da govorite o temi i zapevali cincili bomboli. Zapravo, ne mora BBC, evo zamislite najobičniji poslovni razgovor koji vam je važan. A dete čak ne mora ni da uđe u sobu. Viče iz WC-a „maaaaamaaa, kakilaaaaa!“ i to vrlo jasno čuju ljudi sa kojima ste isključivo u poslovnoj interakciji i želite da ostavite što bolji utisak. Nije važno da li će se ti ljudi nasmejati i biti blagonakloni, ili zaključiti da ne umete da razdvojite privatno i poslovno. Linčujte me javno, ali desilo se da zatvorim vrata jer se deca preglasno igraju dok pokušavam da obavim poslovni razgovor. I ne mislim da je to nenormalno. Deca najbolje uče iz primera, i primerom im treba pokazati da postoje i stvari u životu koje nisu razbibriga, i trenuci kada mama i tata ne mogu da im poklone stoprocentnu pažnju. Trenuci kada treba poštovati to što mama i tata rade. Trenuci kada treba dati vremena mami da nešto završi. Deca su važna. A važne su i druge stvari i nekada nije lako napraviti savršen balans. Ali je uvek lako suditi o drugima. Sedeći put pre nego što osudimo celokupno roditeljstvo jednog čoveka na osnovu jednog gesta, pokušajte da se stavite u njegove cipele.

 

Energija koja pomera stene: mama preduzetnica

Na Bazaru mama preduzetnica učestvujem od prvog Bazara, predstavljajući svoje ovsene kolače Anđele. Osim što je ovaj događaj sjajna prilika za promociju proizvoda, takođe je idealno mesto da upoznate druge mame preduzetnice. Iako Vam ovo, možda, ne zvuči dovoljno važno, verujte da jeste. Ne samo zato što neko zna nekog ko može da Vam pomogne u poslu, nego zato što su neke od tih žna već godinama u svojim uspešnim poslovima, prošle su „preduzetničku školu“ kroz iskustvo, i vrlo su raspoložene da podele to iskustvo sa drugim mama punim entuzijazma. Čak i ako niste u svom biznisu, energija žena koje se ovde okupe verujući u to što rade je fascinantna i ne možete da je ne osetite! 🙂

bazar-mama-preduzetnica-2

Jedna takva enormna ženska energija je i pokrenula Bazar mama preduzetnica, i ne samo to, već i niz radionica posvećenih mamama, besplatnu pravnu pomoć, kao i edukaciju preduzetnica. Ta energija ima jedan od najlepših osmeha koji ste ikada videli, a trenutno sve pomenute stvari radi u osmom mesecu trudnoće, uz dete koje prohodava. Ime joj je

img_0179

To je taj osmeh o kome vam govorim 🙂

Jovana Ružičić.Energije sam uvek puna“, kaže Jovana, „a sada mi je najviše daje ono što me okružuje- predivan sin, moj životni partner, porodica, prijatelji, posao koji obožavam kao i činjenica da sam srećna i zadovoljna sam tim gde sam i što imam.

Jovanu sam upoznala kada je pokrenula kampanju P(B)ravo za mame i okupljala kritičnu masu žena koja bi simboličkim prostiranjem pelena ispred republičke skupštine skrenula pažnju nadležnih na problem sa kojim se susreću porodilje koje mesecima, pa čak i godinama čekaju da im poslodavac isplati zarađenu porodiljsku nadoknadu. Inicijativa se zalagala da se porodiljska nadoknada isplaćuje direktno porodilji, ne poslodavcu. Interesantno je da Jovana tada još nije bila mama u pravom smislu te reči, naime, u to vreme još nije imala dece, ali je bila vrlo svesna problema i potreba mama u Srbiji, odakle se i rodio “Centar za mame”.  Kako to?

Centar za mame je spoj nekoliko za mene bitnih stvari- Centar sam pokrenula ubrzo posle povratka iz Amerike, gde sam živela 11 godina, kada sam se vratila u Srbiju puna entuzijazma da menjam stvari. Znala sam da želim da radim nešto od nacionalnog značaja, a mislim da prava žena, a posebno mama to svakako jesu, i znala sam da želim da radim nešto vezano za ženska prava. Mame su bila logična ciljna grupa. U Americi sam godinama bila aktivna u raznim organizacijama za prava žena, koje nažalost često prava mama ne prepoznaju kao temu vrednu zalaganja. Ja mislim da prava mama to svakako jesu i da našim aktivnostima utiremo put jednoj globalnoj inicijativi, što mene profesionalno i lično vrlo motiviše.“

Centar za mame često organizuje radionice koje osnažuju mame, ohrabruju ih da vole svoje telo, da brinu o sebi… koliko mame to prepoznaju i cene?

Na prvoj radionici Centra za mame, u leto 2012. godine, pojavila se samo jedna mama- moja, koja je došla da podrži kćerku jedinicu 🙂 Od tada se broj mama koje prepoznaju naš trud znatno uvećao. Svakim danom sve više mama saznaje da postoji organizacija koja im pruža podršku, a njihova zahvalnost za ono što radimo je nešto što itekako utiče pozitivno na nas koji smo deo Centra.“

Gde si ti sada između uloge mame, aktivistkinje, edikatorke… kako balansiraš, u čemu najviše uživaš?

Svakim danom balansiram između tih uloga, plus još mnogih – kćerka sam mojoj mami koja se, nažalost, nikada nije oporavila od posledica moždanog udara koji ju je ostavio nepokretnom i bez govora, trudim se da budem dobra partnerka mom dragom što mi ponekad i uspeva, drugarica sam, kuma sam, organizatorka sam i drugih aktivnosti i grupa…. U svim ulogama uživam i sve znaju da me, ponekad, umore. Dobra strana te količine različitih uloga je što kada me jedna zasiti ili preoptereti imam puno drugih kojima mogu da se okrenem, a loša strana je što se na dnevnom nivou bavim sa gotovo svim tim, plus makar po desetak različitih tema i akcija Centra za mame. Primetila sam, pogotovo sada, kada me od porođaja deli samo par nedelja, da mi je nekada baš teško to da sve uklopim i da se često na kraju dana osećam kao da sam istrčala maraton iako nisam ni izašla iz kuće, gde radim. Jedina stvar u kojoj uživam uvek je uloga mame- odnosno, uvek kad je moj sin lepo raspoložen. 🙂 „

Hajde da ubedimo one koje se dvoume da posete Bazar mama preduzetnica? 🙂bazar-mama-preduzetnica

„U Beogradu ima puno sjajnih dešavanja, ali Bazar mama preduzetnica je jedino mesto gde možete upoznati žene čija energija može da pomeri stene i promeni svet na bolje, da kupite proizvode koji nisu dostupni svuda i da dobijete savet, ali i inspiraciju, ako razmišljate o pokretanju sopstvenog preduzeća.“

Sledeći, osmi po redu, Bazar mama preduzetnica, održava se 19.februara 2017. godine u beogradskom Delta Cityju, od 10 do 22h. Vidimo se! 🙂

Prestanite da mi govorite da „uživam jer tako brzo proleti“!

Koliko puta Vam se desilo da se požalite kako Vam je teško posle, na primer, neprospavane noći, a starija ženska osoba, uz stav prekaljenog čelika, sa blagim prezirom što ne umete da uživate, ukaže na to kako su joj deca brzo odrasla, pa joj sad nedostaju sve te neprospavane noći, bolne bradavice, ukakane pelene i ostale lepote prvih godina, rečima „uživaj dok su mali, to tako brzo proleti…„?
Izvinite, možda je problem u meni, ali ne uspevam da uživam u brisanju povraćke, u iscrpljena-mamapranju ukakanih gaća, u krvavim bradavicama, u peti dan neopranoj kosi, u vrećastoj trenerci prljavoj od bljuce, u prvom zalogaju koji sam sela da pojedem jer „konačno spava“ prekinutom dečjim plačem, u celonoćnom obaranju temperature, u rvanju da se inhalira ili popije lek… da ne nabrajam dalje, shvatate poentu. Eto, prosto ne umem da uživam u tim divotama roditeljstva male dece. Naročito ne uspevam u danima kad jedva držim oči otvorene usled niza neprospavanih noći i krećem se samo zahvaljujući litrima kafe.
To što ne uživam u pomenutim divotama ne znači da ne uživam sa svojim detetom, u svom detetu, i u svom roditeljstvu. Ali morate priznati da ono nosi niz vrlo napornih situacija. To što u teškim trenucima imam potrebu da kažem kako je teško, ne znači da ne uživam u tom predivnom bezubom osmehu, u prvim zubićima, u najspokojnijem disanju na svetu dok spava, u toj mekoj, nežnoj koži, u svilenkastoj kosi, u najdužim trepavicama na svetu, u izmišljenim rečima, u tananom glasiću, u svakom „mama!“ od 832 izgovorenih, viknutih ili prošaputanih „mama“ dnevno.
Ne, niko me „nije ter’o“ da rađam decu, hvala na pitanju, kao što, na primer, maratonce niko ne tera da trče maraton: rade to jer žele, uživaju u tome, jasno vide ciljeve i znaju da je to dobro za njih. Ali kad na tom i tom kilometru, obliveni znojem, dok im se slezina grči od napora, hoće „dušu da ispuste“, ne kažete im „ma, uživaj, tako brzo prođe taj maraton„. Kažete mu „izdrži„. Jer cilj se vidi, i na cilju je sjajno. I ciljeva je mnogo, i osvajaju se postepeno, gotovo svakodnevno! I svaki osvojeni cilj donosi novu radost novu samostalnost deteta i novu slobodu majke u kojoj se uživa: odbacivanje pelena, my-alone-timeprohodavanje, samostalno hranjenje, progovaranje, samostalno uspavljivanje, odlazak u wc, umeće igranja, samostalno oblačenje… Sve to i još mnogo „golova“ roditeljstva istinske su stvari za uživanje. I to vreme koje mami preostane kada sasvim odrastu, ono ne treba da bude vreme žaljenja za prošlim vremenima, već vreme u kome će (konačno) imati vremena za sebe i vremena da radi na sebi, da raste kao osoba i da nauči da uživa u tom novom odnosu sa svojom decom: ne odnosu u kom je ona neophodna i potrebna, već odnosu u kom se vole dve samostalne, odrasle osobe.
Zato, ako Vam se mama malog deteta ili bebe požali na to da ne uspeva ni da se istušira, da ne pamti kad se naspavala, popila toplu kafu, ili otišla u wc sama, molim Vas, nemojte joj reći da uživa dok traje. Jer samo mazohisti uživaju u stvarima koje ne prijaju. Kažite joj da će brzo proći. Dajte joj savet kako bi mogla nešto lakše da uradi, recite joj šta je „palilo“ kod Vaše bebe. Ali, molim Vas, prestanite da joj govorite da uživa, „jer tako brzo proleti!“

Kako preživeti vikend – vodič za mame

Sećate se onog vremena kad ste se radovali petku, jer posle njega sledi vikend? Danas se više radujete ponedeljku, jer se na poslu odmorite od vikenda… Kako da vikend, ipak, prođe bezbolno? 

Prvo, lišite se bilo kakvih očekivanja. Ako u vikend uđete očekujući da bude ono za šta su ga zamislili – da se odmorite od posla, pogledate neki film, čitate, pijete kafu… razočaraćete se.  Jer evolucija je vikend mamama predodredila da poperu, popeglaju, pomognu oko domaćeg, operu kose za ponedeljak, itd. Ako nemate nikakvih očekivanja od vikenda: svaki tren odmora koji uspete da ugrabite za sebe, biće Vam nagrada.
ocekivanja

Drugo, planirajte vreme za sebe. To znači da morate da organizujete mamu, svekrvu, sestru, drugaricu, košinicu… da pričuvaju decu, a da Vi za to vreme ne budete kod kuće. Jer, ako budete kod kuće, Vaš mirni, samotni boravak svešće se na sređivanje kuće!

Treće, planirajte vreme za decu. Ako znate da ćete provesti dva dana sa njima, obezbedite playdoughim neke aktivnosti. Najbolje bi bilo da idu napolje, ali ako vreme ili zdravlje ne dozvoljavaju, isplanirajte druge kućne aktivnosti. Pazite, ovo ne znači da treba da im Vi smišljate način na koji će da se zabave. Najgore što možete da uradite jeste da im rešavate problem dosade. Ako se požale na dosadu, treba pokazati razumevanje („Dosadno ti je? Uh, razumem te, i meni je baš teško kad mi je dosadno.“), a potom ih podstaći da sami nađu razonodu (Šta bi mogao da radiš da ti ne bude dosadno? Čime bi mogao da se zabaviš? Sigurno imamo nešto što bi voleo da radiš?).
U praksi to znači da se za vikend pripremite tako što ćete obezbediti materijal uz koji će deca moći da budu kreativna. To ne mora biti ništa skupo, mogu da prave kolaž od salveta ili starih magazina. Već sam pisala ovde o tome kako napraviti jeftini domaći play dough. Takođe, postarajte se da imaju pri ruci bojice, tempere, vodene boje, bilo kakve boje i papire kojima bi mogli da crtaju. Crtanje je veoma važno za razvoj fine motorike, ali i nama roditeljima može biti dragoceni prozor u dečju dušu. Mnoga deca ne umeju da govore o svojim osećanjima, ali ih nepogrešivo izražavaju kroz crteže.
Ako deca nemaju pri ruci ovakve vidove razonode, koji razvijaju kreativnost, motoriku, razmišljanje isl, krenuće „linijom manjeg otpora“ i zabaviti se gledanjem televizije ili igranjem igrice. I to je sasvim ok, ponekad (ne lažimo se, i mi smo drndali Tetris dok su nam majke kukale kako nas to zaglupljuje). Ali ovakvi, elektronski vidovi zabave, nikako ne bi smeli da zamene crtanje, bojenje, seckanje, lepljenje, mešenje isl, a još više ne bi smeli da budu zamena za igre napolju.

Porođaj – zašto ga se plašimo umesto da mu se radujemo?

Danas postoje škole za sve i savetnici za svašta. I oni ne postoje zato što je to danas moderno, već zato što smo danas, pretrpani informacijama, u nedoumici koje su prave, koje su istinite, kojima da verujemo… Ovo je posebno važno trudnicama, jer iščekuju jedan od najznačajnijih događaja u životu – događaj koji ih istovremeno i raduje i plaši, o kome ne znaju apsolutno ništa iz ličnog iskustva, a htele bi da znaju baš sve – porođaj. Namerno kažem o kome ne znaju apsolutno ništa iz ličnog iskustva, jer je to jedino iskustvo koje se zaista računa na porođaju. Ja bih danas, posle tri porođaja, mogla da ti kažem, draga trudnice koja ovo čitaš grickajući nokat, da nema razloga da se plašiš porođaja, štaviše, da će te taj strah sprečiti u tome da porođaj doživiš kao jedno divno iskustvo – logičan završetak sage o stvaranju života, doživljaj u kome možeš uživati skoro koliko i u samom začinjanju te bebe, ali to tebe, trudnicu koje iščekuje svoj prvi porođaj, neće osloboditi straha. Straha od nepoznatog, pre svega, koji je svojstven svim ljudima.

Ono što trudnicu može osloboditi straha, tačnije, osnažiti je znanjima o porođaju koja će joj

trudn2

Foto: Nebojša Babić, Orange Studio

pomoći da savlada strah jesu upravo – škole za trudnice. Veoma je važno ne slušati priče drugih žena kojima je bilo „užasno teško“ na porođaju. Iz dva razloga: prvo, ne znači da će i tebi biti tako – svaka žena, pa i svaka druga trudnoća kod iste žene su mali „kosmosi za sebe“ – ne moraju ličiti ni na čiju trudnoći ili porođaj. Drugo, slutila sam to i pre porođaja, a posle rađanja sam postala apsolutno sigurna: u velikoj meri možeš uticati na tok svog porođaja. Što više paničiš, što veći strah razviješ, veće su šanse da se teže porodiš. Žene koje ostanu pribrane, ne paniče i sarađuju sa timom sručnjaka koji ih porađa, imaju mnogo lakše i brže porođaje. U takozvanima „školama za trudnice“, ili „školama roditeljstva“, ili, jednostavno „pripremama za porođaj“, uči se upravo to: da se svoje telo osluškuje, da se ono što se tvom telu dešava prepozna i razume, i prihvati kao uvertira za upoznavanje sa bebom. Da li će boleti? „Naravno“, da citiram Koju iz „mi nismo Anđeli“. Ali postoje načini da boli manje, i da prođe lakše, a to se, takođe, uči u pomenutim školama.

Njegovo veličanstvo: porođaj
Jedanaest dana pre termina, oko 4.30 izjutra, probudilo me je pucanje vodenjaka, tačnije barica u krevetu, ali, budući da nisam osećala ni najmanju naznaku kontrakcije , pokušala sam da se vratim u krevet, sa uloškom . Međutim, uzbuđenje je bilo preveliko, ništa od spavanja, pa sam se rano ujutru obrela u porodilištu.

Posle pregleda doktorka mi je rekla da sam potpuno zatvorena, ali da je rizično da me pusti kući, doduše, beba se postavila tako da blokira intenzivno oticanje vode. Zadržali su me na odeljenju patologije trudnoće i na osam  sati davali mi antibiotik da se ne bi stvorila infekcija kod mene ili bebe zbog prsnuća vodenjaka. Primenjivala sam sve narodske tehnike za brže otvaranje: šetala sam, čučala, stajala… ništa! Nisam se otvorila ni contr-appmilimetar, pa je sledećeg jutra doktorka odlučila da mi da vaginaletu za indukciju. I to je slabo delovalo: za ceo taj dan otvorila sam se jedan prst! Pred kraj dana strpljenje se isplatilo, počele su kontrakcije. Oko ponoći su postale pravilne, na osam minuta – obavezno „skini“ aplikaciju za merenje kontrakcija, mnogo je lakše nego da meriš pomoću sata i zapisuješ!

Koliko bole kontrakcije?

Recimo da boli kao najjači menstrualni bol koji si ikada mogla da zamisliš. Ali traje oko 30-40 sekundi, pa prestane. Ako pohađaš psihofizičke pripreme za trudnice, onda se u tim pauzama između kontrakcija odmaraš i skupljaš snagu sa sledeću, koju bi trebalo da savladaš pravilnim disanjem.

Tako sam ja disala, a noć je odmicala. Između kontrakcija čak bih i zadremala, ali bi me taj bol ponovo budio na svakih osam do deset mniuta. Pred zoru su postale učestalije, na sedam minuta, pa na šest. Tada su me pregledali, ustanovili da sam otvorena četiri i po prsta, da je grlić materice počeo da se povlači (konačno!) i poslali me u porodilište, tačnije, u pred-porođajni deo, u kome možeš da ćaskaš sa drugim trudnicama, i budeš ponosna na sebe jer umeš da savladaš kontrakcije disanjem. Zapravo, tu shvatiš šta znači „priprema za porođaj“, kad ti, tako spremna, vidiš unezverene žene koje nemaju pojma šta da rade i šta ih čeka.

Oko 12h, dakle 5 sati pošto sam ušla u porodilište, a 56 sati od pucanja vodenjaka, osetila sam, konačno, trudove. Ne brini, prepoznaćeš ih bez problema, biće bi jasno da je to potpuno nova vrsta bola, koja možda čak više liči na nagon za pražnjenjem nego na bol.  Bebu sam rodila iz drugog, možda trećeg napona. Kako to da ne znam? Pa, pri prvom naponu, već je izašla glavica i mogla sam da je vidim među nogama. Jedino što sam tada pomislila je da će se beba mučiti ako tu bude bila duže, da moram što jače da guram, da ne smem da dozvolim da mi se vrati dijafragma, pa sam se savila što više napred, glavu prislonila skroz na grudi, i neprestano napinjala, uzimajući tek po mrvicu vazduha. Neposredno pre ovoga doktorka je već bila spremila makaze za epiziotomiju, ali babica ju je sprečila, uveravajući je da beba prolazi i bez. Toj babici, Goci Mandić, biću zahvalna do groba, jer, iako epiziotomija nije veliki rez, vidim koliko je meni bilo lako da budem sa bebom u danima posle porođaja u odnosu na žene koje su imale zahvat.

Bebu su mi odmah stavili na grudi. Bila je malo modra od prolaska kroz kanal, ali već tada, tako sluzava i krvava bila mi je predivna. Nažalost, na mojim grudima je bila samo par sekundi i odneli su je da je srede i mere, a meni je babica proverila posteljicu. Ispostavilo se da je bebin pupčanik bio vezan u čvor, tako da je porođaj deset dana pre termina bio najsrećniji sticaj okolnosti koji sam mogla da imam!

Naredna dva sata morala sam da ostanem u porođajnoj sali, a onda su me odvezli do sobe i

postpartum

Prvi sati sa bebom…

doneli bebicu. Govorili su mi da je baby friendly naporan, da moram da se odmorim od porođaja, i slagala bih kad bih rekla da nije, ali je neprocenjivo imati bebu sve vreme uz sebe odmah posle porođaja.  A još dragocenije mi je bilo predznanje o dojenju iz pomenute „školice“ za trudnice. U tom delikatnom trenutku svi očekujemo podršku zaposlenih u porodilištu, a ona, nažalost, često izostane. Štaviše, većina stručnjaka opravdava nizak procenat dojenih beba u Srbiji upravo izostankom edukacije majki o dojenju u tim prvim danima. Zato uzmi stvar u svoje ruke, i edukuj se o tome još pre porođaja. O značaju dojenja i za mamu i za bebu već sam u više navrata pisala, o tome koliko je teško početi dojenje, takođe. Zato je veoma važno da uložiš vreme u pripremu za ovaj važan čin još dok si trudna. U vreme moje prve trudnoće psihofizičke pripreme za trudnice postojale su samo u Beogradu i još pokojem gradu u Srbiji, ako je tamo postojala neka babica sa velikom željom i entuzijazmom. Srećom, stvari se menjaju na bolje, samo tokom ove godine otvorene su takozvane „Rosa škole roditeljstva“ u Ubu, Požarevcu, Kuršumliji, Surduilici i Vranju, a tokom 2017. godini biće otvorene  pri domovima zdravlja u Sjenici, Svilajncu, Bojniku, Batočini i Srpskoj Crnji.

trudn1Gradovi u kojima se otvaraju škole roditeljstva odabrani su na osnovu analize Gradskog zavoda za javno zdravlje Beograd, a jedan od glavnih kriterijuma za odabir bio je upravo mali broj stručnog kadra u domovima zdravlja, dakle nedostatak tih ljudi koje smo skloni da krivimo za mali procenat dojenih beba u Srbiji.

Ovaj tip škole je posebno značajan jer se informacije koje dobijate ne ograničavaju na period pre porođaja i sam porođaj, već i na one dane kad smo van sebe i apsolutno nemamo pojma šta treba da pružimo tom malenom biću koje u potpunosti zavisi od nas. Bebe nam ne dolaze sa uputstvom za upotrebu, ali nam probude instinkt da zbrinemo bebu na najbolji mogući način. U kombinaciji sa pravim informacijama, ovaj instinkt je sasvim dovoljan.

 

Kad nam je postalo neophodno uputstvo za život?

foto-zbun

„Što više učim, sve manje znam.“

Znam da ništa ne znam„, čuvena je rečenica koja se pripisuje Sokratu i zbog koje ga je, navodno, proročište u Delfima proglasilo najmudrijim od svih ljudi. Time je, smatra se, Sokrat hteo da kaže da se on ne razmeće lažnom mudrošću, ali i da je svestan da je saznanje beskrajno, te da on, iako u godinama, tek ima da uči.

Paradoksalno, što više učim o ljudskoj psihi, razvoju ličnosti i motivima za ponašanje, imam utisak da sam tek zakoračila u to beskrajno more znanja. Da budem neskromna, pa da se uporedim sa Sokratom, znam koliko ne znam.

To je istovremeno i predivno i zastrašujuće. Predivno je jer je izazovno, jer je naš predivni mozak i dalje velika nepoznanica, posle vekova istraživanja. Jer upoznajući nevidljive motive i mehaniznme, odjednom ljude i njihove postupke vidiš mnogo jasnije. Zastrašujuće jer umesto da budem savršeno opremljena da razumem ponašanje svoje dece i vaspitam ih bez muke u sjajne ljude, ponekad ostanem potpuno razoružana, štaviše zbunjena svim tim novostečenim znanjem.

Nedavno sam slušala predavanje Tomislava Kuljiša o tome zašto su prve dve godine u životu deteta ključne za formiranje ličnosti. Kao što možete da pretpostavite, ako ste se sreli sa nekim Kuljiševim tekstom, filozofija „pusti ga da otplače“ i „ne navikavaj ga na ruke“ dokazala se kao pogrešna, i predavač je pokušavao objasni zašto, te da ukaže na važnost uslišavanja detetovih emotivnih potreba u najranijem detinjstvu. Onda se jedna mama javila da postavi pitanje. Pitala je koliko minuta treba dati fore tati da pokuša da umiri bebu pre nego što je mama preuzme u svoje naručje i uteši. I samog predavača je malo zateklo pitanje, mada je dao lep odgovor o tome da i očevi pružaju ljubav i emocije bebama. Ali, koliko minuta?! Najbolje bi bilo da uz bebu dolazi i upuroditeljitstvo za upotrebu u kom bi pisalo „Bebu ostaviti da plače u naručju ne-majke tri minuta i 16 sekundi, a onda ga mora preuzeti majka, staviti na levo rame i ljuljkati četiri minuta“. Ali, ne postoji takvo uputstvo, niti uputstvo za sve one izazvne godine koje nas čekaju dok nam deca odrastaju.

Poželjno je i pohvalno neprestao se edukovati, ne samo na polju psihologije, već na svim poljima, ali vaspitanje je mnogo više od onoga što naučimo iz psiholoških priručnika. Vaspitanje dece su trenuci u kojima i sami gubite kontrolu, ophrvani svakodnevicom, vaspitanje zahetva poznavati temperament svakog deteta ponaosob, vaspitanje znači umeti primenii naučeno baš na Vaše dete i baš na određenu situaciju, vaspitanje znači i prepoznati da ono što važi za većinu dece možda ne važi za Vaše. Vaspitanje zahteva i budi emocije. Vaspitanje je život.

Zato ponekad treba, jednostavno, slušati svoje srce. Ne svoj mozak, spreman da uči, analizira i racionalizuje. Svoje srce u kom je beskrajna ljubav za ta mala bića koja zovemo svojom decom. Ono uvek zna šta je najbolje uraditi.