Ovu reč morate odmah da prestanete da govorite detetu!

Kada Vam neko kaže „on je loš čovek“, šta pomislite, kakav je taj on? Lažov, hoće da prevari, nepouzdan, možda pije, tuče ženu… ukratko, nije dobar. „Nisi dobar“, bilo bi sasvim na mestu da se kaže takvom čoveku. „Nisi dobar“, pak, uopšte nije na mestu da se kaže detetu, pa ipak, to je možda najčešća reakcija na detetovo neželjeno ponašanje, koju izgovaraju i roditelji, i vaspitači, i nastavnici, pa čak i kasirke, komšije i bake u parku!

„Ono što govorimo detetu, postaće njegov unutrašnji glas“, rekla je Pegi O’Mara, a ako dovoljno iskreno pogledate u sebe shvatićete da zaista jeste tako. Ono što ste kao dete najčešće slušali jeste inicijalna, nepatvorena rečenica koju upućujete sami sebi: svaki put kad sebi, u sebi, kažete „jao, kakva sam budala!“, rekli ste to jer ste nešto takvo u formativnom periodu to dovoljno puta čuli da ostane urezano u podsvest.

Problem je što ocenu „dete nije dobro“ ili „dete je dobro“ slušamo od malena i prenosimo sa kolena na koleno. Zato nije lako izaći iz ovog začaranog kruga i zameniti osudu deteta osudom detetovog ponašanja koje smatramo neprihvatljivim.
osudjujemo ponasanje ne deteSledeći put kad zaustite „nisi dobar“, zastanite, i zamenite ovu osudu rečima „nije dobro to što si uradio“. Znam da nije lako, to su opšta mesta koja smo mnogo puta čuli u životu, ali uz samo malo koncentracije i želju da isklešete svoje dete u bolju osobu, moguće je. Čak i ako Vam izleti „nisi dobar“ sasvim je u redu dodati „U stvari, ti si dobar, ali to što si uradio je pogrešno… ali se danas ne ponašaš lepo…“ isl. Jer dete ne može da promeni sebe i svoj temperament, a može da promeni ponašanje. Zato nikada ne treba da osuđujemo i prosuđujemo dete, već isključivo detetovo ponašanje.

 

Advertisements

Kako završismo školu bez Vibera?!

Da Vam kažem nešto: ja sam genije. A Vi što sada ovo čitate, i imate decu, i ovde tražite zrno razuma u roditeljstvu, i Vi ste genije! Zapravo, cele generacije, moja, Vaša, i one pre i malo posle nas, to su sve genijalci! Svi mi koji smo završili osnovnu školu (da ne pominjem dalje školovanje), a naši roditelji nisu imali Viber, mi svi treba da se svrstamo u red ljudi posebnih životnih dostignuća. Ako nije to, ako nismo genijalci, onda se jamačno dogodila nekakva genetska mutacija kod naše dece, pa su postala mnogo nesposobnija nego što smo bili mi kao školarci, jer danas se ne može završiti škola ako učenikovi roditelji ne pitaju druge roditelje na Viber grupi šta je bilo za domaći, i još važnije, kako ga uraditi. Mislite da preterujem? Onda

IMG_20171126_163321

svakako nemate dete u školi. Ako ga imate, onda ste već član neke roditeljske Viber grupe u kojoj se svakodnevno razmenjuju školski zadaci, rešenja, nedoumice, pesmice koje treba naučiti, pasulj, pirinač i kolaž papir koje treba doneti sutra za likovno isl…

Potpuno je neverovatno, u eri u kojoj se čini da cveta doktrina Marije Montesori, makar sudeći po mnoštvu privatnih vrtića koji se diče da primenjuju „Montesori metod“, da deca nisu u stanju da znaju šta imaju za domaći i da ga urade. Za slučaj da ne znate, italijanska pedagoškinja Marija Montesori (Maria Montessori 1870-1952) smatra se tvorcem oblika čuvanja dece kakav je današnji vrtić, i najpoznatija je po svom zalaganju da decu treba što ranije osposobiti da samostalno obavljaju zadatke, ličnu higijenu, kućne poslove, itd. Ukratko: vaspitni metod koji se primenjuje u našim državnim vrtićima, samo nema italijansko ime! 😉 Jedan od omiljenih mi citata gospođe Montesori je upravo onaj o pomaganju: Nikada ne pomažite detetu da izvrši zadatak za koji ono samo misli da može da ga uradi samo!

Kako se ova doktrina uklapa u naš Viber-domaći? Nikako, nažalost. Ovde ne govorim da roditelj ne treba da se bavi detetom, njegovom školom, da ne treba da se zanima za to šta je bilo u školi i šta ima za domaći. Naprotiv, jedna od najvažnijih uloga roditelja jeste da pomogne detetu da izgradi odgovorne radne navike. Ali to se ne čini tako što pitate druge roditelje šta ima za domaći. To se radi tako što:

  1. Razgovarate sa svojim detetom. 
    Mnogo puta sam isticala važnost razgovora sa detetom, najviše u tekstovima u kojima pokušavam da objasnim zašto batine ne čine decu boljom i vaspitanom, već naprotiv, kao što je ovaj. Obično mi se jave skeptični roditelji koji tvrde da su im deca „premala za razgovor“. To je besmislica. Kulturu razgovora morate uvesti još od kad je dete beba, i mnogo pre nego što je u stanju da Vam razgovetno odgovori. Ako to uradite, onda će normalan nastavak razgovora, biti i razgovor o školi. Ako niste to učinili, nije kasno da promenite navike i da počnete da razgovarate sa detetom kada krene u školu. Pitajte šta je bilo u školi, prelistajte knjige zajedno, podstaknite ga da se seti šta je učiteljica rekla… ako postaje pravilo da ne uspeva da se seti, moguće je da ne usproditelji rade domacieva da se koncentriše na času i prati ono što učitelj/-ica govori. Porazgovarajte o tome sa učiteljicom.
  2. Ukažite detetu poverenje
    Zamislite da je obrnuto: Vi dođete sa posla i kažete nešto, bilo šta, o svom danu na poslu. A dete pozove Vašu koleginicu da proveri da li ste dobro zapamtili šta Vam se desilo, ili da li ste dobro shvatili. Kako biste se osećali? Šta biste pomislili? („Šta me proveravaš, nisam debil, valjda znam šta sam čula…“, „Fino, drugi put ne moram ni da pamtim, imam ko će da mi proveri….) Jer, šta je najgore što može da se dogodi? Da Vaše dete ne uradi domaći? Da ga urdi pogrešno? Pa šta? Kako mislite da nauči nešto ako mu niste dali priliku da doživi to iskustvo?
    I to nas dovodi do najvažnijeg…
  3.  Dozvolite detetu da pogreši! Engleska reč error – greška, potiče od latinske reči errare što znači, između ostalog, lutati, tražiti. Upravo su pogreške put ka pronalaženju tačnog i istinitog, grešenje je način učenja. Ako Vi uradite domaći, sigurno će biti besprekoran (uspeli ste da savladate gradivo osnovne škole!), a da li će taj domaći imati svrhu, a to je da dete nešto iz njega nauči? I, još važnije, kako će Vaše dete izvršavati zadatke kad Vi više ne budete tu da pitate na Viber grupi šta i kako treba da se radi? Ili kad, nedajbože, ne budete umeli da uradite zadatak? I najvažnije: kakav će odrastao čovek i zaposleni biti neko ko je navikao da drugi misli i radi umesto njega?

Ne moraš da dojiš!

Lako je imati naknadnu pamet. ‘Ajde budi ti pametna dok ti divljaju hormoni, umorna si, nenaspavana od trudnoće, od porođaja, od dojenja… čik imaj tada zdrav razum! U tim danima nenormalno je važno da nam ljudi od kojih očekujemo podršku zaista tu podršku i daju… a ona najčešće izostane, ponekad baš iz najboljih namera i najbolje volje. Tako još u porodilištu, čak i u baby friendly programima, pedijatrijske sestre fino nahrane bebe kojima, tako najedenima samo pada na pamet da spavaju, ne i da sisaju… a grudi rade svoje, pa prave mleko, pa postanu tvrde i bolne… ili, pak, ne rade ništa, jer nemaju podsticaj od bebe koja je, rekosmo, sita… u oba slučaja sestra iz laktarijuma, sve iz najbolje namere, ispritiska te grudi tako da ti oči ispadnu, ili ih gura bebi u usta, sva zabrinuta što dojenje nije već nekako krenulo… a rade svoje i hormoni, pa utiču i na rasuđivanje, pa kreneš da se brineš da li ćeš dobiti mastitis ili nikad neće uspeti da dojiš, pa se setiš onih tekstova koje si pomno iščitavala na internetu o tome kako je jedino majčino mleko pravo za bebu, kako se dojene bebe nikad ne razbole (o, da, razbole se), kako se lako završi u bolnici zbog mastitisa… a setiš se i da svi kažu da treba biti opuštena da bi dojila, a kako da se opustiš kad grudi rade svoje, pa prave mleko, pa postanu tvrde i bolne… ili, pak, ne rade ništa, jer nemaju podsticaj od bebe koja je, rekosmo, sita…
Onda te otpuste iz porodilišta… odeš tako kući, sa sitom bebom i tvrdim grudima, beba nešto posisa, koliko joj je tako malenoj dovoljno, ali ni približno koliko imaš u ta dva kamena koja zovemo grudima… dočepaš se pumpice, olakšaš muke, onda dođe patronažna sestra… pa te izgrdi kao malu devojčicu koja je razbila teglu što si to mleko prosula, a nisi ga popila, pa na šta si mislila, pa to je kao suvo zlato da si bacila… obećaš ti da ćeš popiti sledeći put, ma sve obećaš, samo da te malo puste da spavaš… ali, vraga! Mali želudac, mala beba, svaki čas je gladna, svaki čas se budi, svaki čas traži da sisa, svekrva ti brižno govori da to nije normalno, sigurno se ne najede jer imaš premalo melka… ne padne tebi, tako umornoj i hormonalnoj, na pamet da se, možda, svekrva baš i ne seća svega što je bilo pre tridesetak godina (shvatiš, već posle koju godinu, da se ni sama nećeš sećati tih dana), ali svekrva sigurno zna o dojenju, nije u njeno vreme ni bilo dohrane, a vidi kakvog je deliju odgajila! I onda krene panika, da li imam dovoljno mleka, da li je zaista sito, možda je gladno, možda mu treba dohrana? Ne, nikako dohrana, dohrana je kao Mekdonalds za bebe! Moram da dojim, moram da dojim, moram da dojim….
A niko ti u tom trenutku ne kaže NE MORAŠ DA DOJIŠ! Ne moraš ti ništa! Moraš jedino da budeš normalna i zdrava i sebi, i tom malom zamotuljku koji zavisi od tebe… Prođu ti prvi, naporni dani, ustali se i to dojenje, skapirate se ti i beba i onda shvatiš da je zaista dojenje najprirodniji način da daješ toj bebi, ne samo hranu, nego i nežnost, i ljubav, i antitela… Shvatiš da je baš zgodno: nema mućkanja, podgrevanja, pranja…. Shvatiš da je neviđeno lako uspavati bebu dojenjem! Shvatiš niz divota! Samo ne shvatiš zašto je moralo da počne tako nezgrapno i teško?
Valjda, kao i sa svim stvarima u životu do kojih nam je veoma stalo, skloni smo da ih iskomplikujemo, skloni smo i da damo 300% sebe, čak i kad imamo samo 100%, a možda ni toliko. Dođe posle i druga trudnoća, i druga beba, shvatiš da sa njom sve „nekako ide lakše“. Možda i ne shvatiš da si, zapravo, ti sad lakša, drugačija, pametnija. Sad ti je jasno da jedna tvoja noć spavanja tokom koje će bilo ko drugi da nahrani bebu dohranom – nema cenu. Shvatiš da malo dohrane dok se laktacija ne stabilizuje ne znači da nisi dojila svoju bebu. Shvatiš, na kraju krajeva, da nije dojenje ono što te čini ili ne čini divnom mamom.
Dojila sam troje dece ukupno 41 mesec. Tvrdim da je dojenje i najlakši, i najlepši, i najzdraviji način hranjenja bebe, a uz to je i veoma važan za emotivnu stabilnost i mame i bebe. Ako budem imala četvrto, planiram i njega da dojim. Ali nikada, nikome neću reći da mora da doji. Naročito ne u tim najosetljivijim danima, kada mama upravo treba da čuje da je važno samo to što želi da doji, i da je i jedna kap dnevno dovoljna da postepeno, ako treba oslanjajući se na dohranu, dođe do ove savršene slike:

dojenje tasos

Kakav se to roditelj drzne da traži da ga ne prekidaju?!

Ako do sada niste videli video snimak tate eksperta za društvene prilike u Aziji kako daje intervju uživo za BBC video snimak tate eksperta za društvene prilike u Aziji kako daje intervju uživo za BBC putem skajpa, koje prekidaju deca veselo ulećući u prostoriju, onda nemate internet. 🙂
Za samo nekoliko sati, ovaj tata je postao viralni hit, a sa masom pregleda ovog snimka krenule su i analize predrasuda (zašto je većina pretpostavila da je žena koja uleće za decom da spasi stvar dadilja, a ne mama), a još više, i na raznim jezicima, kakav je to otac koji je „odgurnuo dete tokom skajp razgovora!“.

reakcije fb

Samo neki od FB komentara na ovaj video

 

Reakcije, u najmanju ruku, kao da je čovek šutnuo dete. Meni ne izgleda ni kao da je grub, ni kao da se dete štrecnulo, uplašilo, potreslo… čak se tata, svestan apsurdne situacije, i osmehuje dok rukom pokušava da izgura dete iz kadra.

bbc print screen

BBC print screen

Da, odgurnuo ga je rukom iz kadra, verovatno i bez tog upada imajući tremu, jer čak i najpoznatiji političari ili naučnici retko dobiju priliku da govore uživo za BBC. Mi ne znamo koliko mu je bio važan ovaj intervju. Mi ne znamo šta mu je zavisilo od dobrog utiska u ovom intervjuu. Mi nemamo pojma kakav je on otac (a očigledno nije loš, čim deca sa radošću utrčavaju u njegovu radnu sobu?). U intervjuu koji je naknadno dao pominje, između ostalog, da je od struka na dole nosio farmerke. Možda mu je prolazilo kroz glavu „ako ustanem da ga uzmem u krilo ili izvedem iz sobe, videće se farmerke!“, i to mu je kreiralo još veću tenziju. Mi ne znamo šta on misli da mu je sve zavisilo od utiska na tom uključujenju i pod kakvim je pritiskom bio. Mi nikad ne možemo znati kako je u tuđim cipelama i zato je opasno suditi. Pre više od 25 vekova Platon je rekao „Budi ljubazan, jer svako koga sretneš bije bitke o kojima ništa ne znaš.“ O tome sam već pisala, ali nije zgoreg ponoviti, taj tekst možete čitati ovde. 
Takođe ne možemo znati kako će nam biti u našim cipelama za koju godinu. Recimo, kad mi je prvo dete imalo sedam meseci pisala sam magazin „Roditelj i dete“ o komunikaciji sa decom – pisala ono što znam iz teorije, ono u šta verujem i ono što sam mislila da ću raditi. Sedam godina i tri deteta kasnije, mogu samo da se smejem na taj tekst u kome tvrdim da nema potrebe nikada povisti ton. 🙂 Svi želimo da budemo što bolji ljudi i da uvek reagujemo idealno. Ali nekada, negde, budemo na rubu živaca, iznureni od umora, i postupimo kako inače ne bi. I to je ok, ne postoji idealno. Postoji ljudsko i ne treba ga osuđivati. No, da se vratimo tati iz intervjua:

Hajde vas da vidim da dajete izjavu live za BBC, i da dete utrči u sobu, baš biste uzeli dete u krilo, prestali da govorite o temi i zapevali cincili bomboli. Zapravo, ne mora BBC, evo zamislite najobičniji poslovni razgovor koji vam je važan. A dete čak ne mora ni da uđe u sobu. Viče iz WC-a „maaaaamaaa, kakilaaaaa!“ i to vrlo jasno čuju ljudi sa kojima ste isključivo u poslovnoj interakciji i želite da ostavite što bolji utisak. Nije važno da li će se ti ljudi nasmejati i biti blagonakloni, ili zaključiti da ne umete da razdvojite privatno i poslovno. Linčujte me javno, ali desilo se da zatvorim vrata jer se deca preglasno igraju dok pokušavam da obavim poslovni razgovor. I ne mislim da je to nenormalno. Deca najbolje uče iz primera, i primerom im treba pokazati da postoje i stvari u životu koje nisu razbibriga, i trenuci kada mama i tata ne mogu da im poklone stoprocentnu pažnju. Trenuci kada treba poštovati to što mama i tata rade. Trenuci kada treba dati vremena mami da nešto završi. Deca su važna. A važne su i druge stvari i nekada nije lako napraviti savršen balans. Ali je uvek lako suditi o drugima. Sedeći put pre nego što osudimo celokupno roditeljstvo jednog čoveka na osnovu jednog gesta, pokušajte da se stavite u njegove cipele.

 

Energija koja pomera stene: mama preduzetnica

Na Bazaru mama preduzetnica učestvujem od prvog Bazara, predstavljajući svoje ovsene kolače Anđele. Osim što je ovaj događaj sjajna prilika za promociju proizvoda, takođe je idealno mesto da upoznate druge mame preduzetnice. Iako Vam ovo, možda, ne zvuči dovoljno važno, verujte da jeste. Ne samo zato što neko zna nekog ko može da Vam pomogne u poslu, nego zato što su neke od tih žna već godinama u svojim uspešnim poslovima, prošle su „preduzetničku školu“ kroz iskustvo, i vrlo su raspoložene da podele to iskustvo sa drugim mama punim entuzijazma. Čak i ako niste u svom biznisu, energija žena koje se ovde okupe verujući u to što rade je fascinantna i ne možete da je ne osetite! 🙂

bazar-mama-preduzetnica-2

Jedna takva enormna ženska energija je i pokrenula Bazar mama preduzetnica, i ne samo to, već i niz radionica posvećenih mamama, besplatnu pravnu pomoć, kao i edukaciju preduzetnica. Ta energija ima jedan od najlepših osmeha koji ste ikada videli, a trenutno sve pomenute stvari radi u osmom mesecu trudnoće, uz dete koje prohodava. Ime joj je

img_0179

To je taj osmeh o kome vam govorim 🙂

Jovana Ružičić.Energije sam uvek puna“, kaže Jovana, „a sada mi je najviše daje ono što me okružuje- predivan sin, moj životni partner, porodica, prijatelji, posao koji obožavam kao i činjenica da sam srećna i zadovoljna sam tim gde sam i što imam.

Jovanu sam upoznala kada je pokrenula kampanju P(B)ravo za mame i okupljala kritičnu masu žena koja bi simboličkim prostiranjem pelena ispred republičke skupštine skrenula pažnju nadležnih na problem sa kojim se susreću porodilje koje mesecima, pa čak i godinama čekaju da im poslodavac isplati zarađenu porodiljsku nadoknadu. Inicijativa se zalagala da se porodiljska nadoknada isplaćuje direktno porodilji, ne poslodavcu. Interesantno je da Jovana tada još nije bila mama u pravom smislu te reči, naime, u to vreme još nije imala dece, ali je bila vrlo svesna problema i potreba mama u Srbiji, odakle se i rodio “Centar za mame”.  Kako to?

Centar za mame je spoj nekoliko za mene bitnih stvari- Centar sam pokrenula ubrzo posle povratka iz Amerike, gde sam živela 11 godina, kada sam se vratila u Srbiju puna entuzijazma da menjam stvari. Znala sam da želim da radim nešto od nacionalnog značaja, a mislim da prava žena, a posebno mama to svakako jesu, i znala sam da želim da radim nešto vezano za ženska prava. Mame su bila logična ciljna grupa. U Americi sam godinama bila aktivna u raznim organizacijama za prava žena, koje nažalost često prava mama ne prepoznaju kao temu vrednu zalaganja. Ja mislim da prava mama to svakako jesu i da našim aktivnostima utiremo put jednoj globalnoj inicijativi, što mene profesionalno i lično vrlo motiviše.“

Centar za mame često organizuje radionice koje osnažuju mame, ohrabruju ih da vole svoje telo, da brinu o sebi… koliko mame to prepoznaju i cene?

Na prvoj radionici Centra za mame, u leto 2012. godine, pojavila se samo jedna mama- moja, koja je došla da podrži kćerku jedinicu 🙂 Od tada se broj mama koje prepoznaju naš trud znatno uvećao. Svakim danom sve više mama saznaje da postoji organizacija koja im pruža podršku, a njihova zahvalnost za ono što radimo je nešto što itekako utiče pozitivno na nas koji smo deo Centra.“

Gde si ti sada između uloge mame, aktivistkinje, edikatorke… kako balansiraš, u čemu najviše uživaš?

Svakim danom balansiram između tih uloga, plus još mnogih – kćerka sam mojoj mami koja se, nažalost, nikada nije oporavila od posledica moždanog udara koji ju je ostavio nepokretnom i bez govora, trudim se da budem dobra partnerka mom dragom što mi ponekad i uspeva, drugarica sam, kuma sam, organizatorka sam i drugih aktivnosti i grupa…. U svim ulogama uživam i sve znaju da me, ponekad, umore. Dobra strana te količine različitih uloga je što kada me jedna zasiti ili preoptereti imam puno drugih kojima mogu da se okrenem, a loša strana je što se na dnevnom nivou bavim sa gotovo svim tim, plus makar po desetak različitih tema i akcija Centra za mame. Primetila sam, pogotovo sada, kada me od porođaja deli samo par nedelja, da mi je nekada baš teško to da sve uklopim i da se često na kraju dana osećam kao da sam istrčala maraton iako nisam ni izašla iz kuće, gde radim. Jedina stvar u kojoj uživam uvek je uloga mame- odnosno, uvek kad je moj sin lepo raspoložen. 🙂 „

Hajde da ubedimo one koje se dvoume da posete Bazar mama preduzetnica? 🙂bazar-mama-preduzetnica

„U Beogradu ima puno sjajnih dešavanja, ali Bazar mama preduzetnica je jedino mesto gde možete upoznati žene čija energija može da pomeri stene i promeni svet na bolje, da kupite proizvode koji nisu dostupni svuda i da dobijete savet, ali i inspiraciju, ako razmišljate o pokretanju sopstvenog preduzeća.“

Sledeći, osmi po redu, Bazar mama preduzetnica, održava se 19.februara 2017. godine u beogradskom Delta Cityju, od 10 do 22h. Vidimo se! 🙂

Prestanite da mi govorite da „uživam jer tako brzo proleti“!

Koliko puta Vam se desilo da se požalite kako Vam je teško posle, na primer, neprospavane noći, a starija ženska osoba, uz stav prekaljenog čelika, sa blagim prezirom što ne umete da uživate, ukaže na to kako su joj deca brzo odrasla, pa joj sad nedostaju sve te neprospavane noći, bolne bradavice, ukakane pelene i ostale lepote prvih godina, rečima „uživaj dok su mali, to tako brzo proleti…„?
Izvinite, možda je problem u meni, ali ne uspevam da uživam u brisanju povraćke, u iscrpljena-mamapranju ukakanih gaća, u krvavim bradavicama, u peti dan neopranoj kosi, u vrećastoj trenerci prljavoj od bljuce, u prvom zalogaju koji sam sela da pojedem jer „konačno spava“ prekinutom dečjim plačem, u celonoćnom obaranju temperature, u rvanju da se inhalira ili popije lek… da ne nabrajam dalje, shvatate poentu. Eto, prosto ne umem da uživam u tim divotama roditeljstva male dece. Naročito ne uspevam u danima kad jedva držim oči otvorene usled niza neprospavanih noći i krećem se samo zahvaljujući litrima kafe.
To što ne uživam u pomenutim divotama ne znači da ne uživam sa svojim detetom, u svom detetu, i u svom roditeljstvu. Ali morate priznati da ono nosi niz vrlo napornih situacija. To što u teškim trenucima imam potrebu da kažem kako je teško, ne znači da ne uživam u tom predivnom bezubom osmehu, u prvim zubićima, u najspokojnijem disanju na svetu dok spava, u toj mekoj, nežnoj koži, u svilenkastoj kosi, u najdužim trepavicama na svetu, u izmišljenim rečima, u tananom glasiću, u svakom „mama!“ od 832 izgovorenih, viknutih ili prošaputanih „mama“ dnevno.
Ne, niko me „nije ter’o“ da rađam decu, hvala na pitanju, kao što, na primer, maratonce niko ne tera da trče maraton: rade to jer žele, uživaju u tome, jasno vide ciljeve i znaju da je to dobro za njih. Ali kad na tom i tom kilometru, obliveni znojem, dok im se slezina grči od napora, hoće „dušu da ispuste“, ne kažete im „ma, uživaj, tako brzo prođe taj maraton„. Kažete mu „izdrži„. Jer cilj se vidi, i na cilju je sjajno. I ciljeva je mnogo, i osvajaju se postepeno, gotovo svakodnevno! I svaki osvojeni cilj donosi novu radost novu samostalnost deteta i novu slobodu majke u kojoj se uživa: odbacivanje pelena, my-alone-timeprohodavanje, samostalno hranjenje, progovaranje, samostalno uspavljivanje, odlazak u wc, umeće igranja, samostalno oblačenje… Sve to i još mnogo „golova“ roditeljstva istinske su stvari za uživanje. I to vreme koje mami preostane kada sasvim odrastu, ono ne treba da bude vreme žaljenja za prošlim vremenima, već vreme u kome će (konačno) imati vremena za sebe i vremena da radi na sebi, da raste kao osoba i da nauči da uživa u tom novom odnosu sa svojom decom: ne odnosu u kom je ona neophodna i potrebna, već odnosu u kom se vole dve samostalne, odrasle osobe.
Zato, ako Vam se mama malog deteta ili bebe požali na to da ne uspeva ni da se istušira, da ne pamti kad se naspavala, popila toplu kafu, ili otišla u wc sama, molim Vas, nemojte joj reći da uživa dok traje. Jer samo mazohisti uživaju u stvarima koje ne prijaju. Kažite joj da će brzo proći. Dajte joj savet kako bi mogla nešto lakše da uradi, recite joj šta je „palilo“ kod Vaše bebe. Ali, molim Vas, prestanite da joj govorite da uživa, „jer tako brzo proleti!“

Kako preživeti vikend – vodič za mame

Sećate se onog vremena kad ste se radovali petku, jer posle njega sledi vikend? Danas se više radujete ponedeljku, jer se na poslu odmorite od vikenda… Kako da vikend, ipak, prođe bezbolno? 

Prvo, lišite se bilo kakvih očekivanja. Ako u vikend uđete očekujući da bude ono za šta su ga zamislili – da se odmorite od posla, pogledate neki film, čitate, pijete kafu… razočaraćete se.  Jer evolucija je vikend mamama predodredila da poperu, popeglaju, pomognu oko domaćeg, operu kose za ponedeljak, itd. Ako nemate nikakvih očekivanja od vikenda: svaki tren odmora koji uspete da ugrabite za sebe, biće Vam nagrada.
ocekivanja

Drugo, planirajte vreme za sebe. To znači da morate da organizujete mamu, svekrvu, sestru, drugaricu, košinicu… da pričuvaju decu, a da Vi za to vreme ne budete kod kuće. Jer, ako budete kod kuće, Vaš mirni, samotni boravak svešće se na sređivanje kuće!

Treće, planirajte vreme za decu. Ako znate da ćete provesti dva dana sa njima, obezbedite playdoughim neke aktivnosti. Najbolje bi bilo da idu napolje, ali ako vreme ili zdravlje ne dozvoljavaju, isplanirajte druge kućne aktivnosti. Pazite, ovo ne znači da treba da im Vi smišljate način na koji će da se zabave. Najgore što možete da uradite jeste da im rešavate problem dosade. Ako se požale na dosadu, treba pokazati razumevanje („Dosadno ti je? Uh, razumem te, i meni je baš teško kad mi je dosadno.“), a potom ih podstaći da sami nađu razonodu (Šta bi mogao da radiš da ti ne bude dosadno? Čime bi mogao da se zabaviš? Sigurno imamo nešto što bi voleo da radiš?).
U praksi to znači da se za vikend pripremite tako što ćete obezbediti materijal uz koji će deca moći da budu kreativna. To ne mora biti ništa skupo, mogu da prave kolaž od salveta ili starih magazina. Već sam pisala ovde o tome kako napraviti jeftini domaći play dough. Takođe, postarajte se da imaju pri ruci bojice, tempere, vodene boje, bilo kakve boje i papire kojima bi mogli da crtaju. Crtanje je veoma važno za razvoj fine motorike, ali i nama roditeljima može biti dragoceni prozor u dečju dušu. Mnoga deca ne umeju da govore o svojim osećanjima, ali ih nepogrešivo izražavaju kroz crteže.
Ako deca nemaju pri ruci ovakve vidove razonode, koji razvijaju kreativnost, motoriku, razmišljanje isl, krenuće „linijom manjeg otpora“ i zabaviti se gledanjem televizije ili igranjem igrice. I to je sasvim ok, ponekad (ne lažimo se, i mi smo drndali Tetris dok su nam majke kukale kako nas to zaglupljuje). Ali ovakvi, elektronski vidovi zabave, nikako ne bi smeli da zamene crtanje, bojenje, seckanje, lepljenje, mešenje isl, a još više ne bi smeli da budu zamena za igre napolju.