Koliko puta Vam se desilo da se požalite kako Vam je teško posle, na primer, neprospavane noći, a starija ženska osoba, uz stav prekaljenog čelika, sa blagim prezirom što ne umete da uživate, ukaže na to kako su joj deca brzo odrasla, pa joj sad nedostaju sve te neprospavane noći, bolne bradavice, ukakane pelene i ostale lepote prvih godina, rečima „uživaj dok su mali, to tako brzo proleti…„?

Izvinite, možda je problem u meni, ali ne uspevam da uživam u brisanju povraćke, u pranju ukakanih gaća, u krvavim bradavicama, u peti dan neopranoj kosi, u vrećastoj trenerci prljavoj od bljuce, u prvom zalogaju koji sam sela da pojedem jer „konačno spava“ prekinutom dečjim plačem, u celonoćnom obaranju temperature, u rvanju da se inhalira ili popije lek… da ne nabrajam dalje, shvatate poentu. Eto, prosto ne umem da uživam u tim divotama roditeljstva male dece. Naročito ne uspevam u danima kad jedva držim oči otvorene usled niza neprospavanih noći i krećem se samo zahvaljujući litrima kafe.

To što ne uživam u pomenutim divotama ne znači da ne uživam sa svojim detetom, u svom detetu, i u svom roditeljstvu. Ali morate priznati da ono nosi niz vrlo napornih situacija. To što u teškim trenucima imam potrebu da kažem kako je teško, ne znači da ne uživam u tom predivnom bezubom osmehu, u prvim zubićima, u najspokojnijem disanju na svetu dok spava, u toj mekoj, nežnoj koži, u svilenkastoj kosi, u najdužim trepavicama na svetu, u izmišljenim rečima, u tananom glasiću, u svakom „mama!“ od 832 izgovorenih, viknutih ili prošaputanih „mama“ dnevno.

Ne, niko me „nije ter’o“ da rađam decu, hvala na pitanju, kao što, na primer, maratonce niko ne tera da trče maraton: rade to jer žele, uživaju u tome, jasno vide ciljeve i znaju da je to dobro za njih. Ali kad na tom i tom kilometru, obliveni znojem, dok im se slezina grči od napora, hoće „dušu da ispuste“, ne kažete im „ma, uživaj, tako brzo prođe taj maraton„. Kažete mu „izdrži„. Jer cilj se vidi, i na cilju je sjajno. I ciljeva je mnogo, i osvajaju se postepeno, gotovo svakodnevno! I svaki osvojeni cilj donosi novu radost novu samostalnost deteta i novu slobodu majke u kojoj se uživa: odbacivanje pelena, prohodavanje, samostalno hranjenje, progovaranje, samostalno uspavljivanje, odlazak u wc, umeće igranja, samostalno oblačenje… Sve to i još mnogo „golova“ roditeljstva istinske su stvari za uživanje. I to vreme koje mami preostane kada sasvim odrastu, ono ne treba da bude vreme žaljenja za prošlim vremenima, već vreme u kome će (konačno) imati vremena za sebe i vremena da radi na sebi, da raste kao osoba i da nauči da uživa u tom novom odnosu sa svojom decom: ne odnosu u kom je ona neophodna i potrebna, već odnosu u kom se vole dve samostalne, odrasle osobe.

Zato, ako Vam se mama malog deteta ili bebe požali na to da ne uspeva ni da se istušira, da ne pamti kad se naspavala, popila toplu kafu, ili otišla u wc sama, molim Vas, nemojte joj reći da uživa dok traje. Jer samo mazohisti uživaju u stvarima koje ne prijaju. Kažite joj da će brzo proći. Dajte joj savet kako bi mogla nešto lakše da uradi, recite joj šta je „palilo“ kod Vaše bebe. Ali, molim Vas, prestanite da joj govorite da uživa, „jer tako brzo proleti!“