Ako do sada niste videli video snimak tate eksperta za društvene prilike u Aziji kako daje intervju uživo za BBC video snimak tate eksperta za društvene prilike u Aziji kako daje intervju uživo za BBC putem skajpa, koje prekidaju deca veselo ulećući u prostoriju, onda nemate internet. 🙂
Za samo nekoliko sati, ovaj tata je postao viralni hit, a sa masom pregleda ovog snimka krenule su i analize predrasuda (zašto je većina pretpostavila da je žena koja uleće za decom da spasi stvar dadilja, a ne mama), a još više, i na raznim jezicima, kakav je to otac koji je „odgurnuo dete tokom skajp razgovora!“.

Samo neki od FB komentara na ovaj video

Reakcije, u najmanju ruku, kao da je čovek šutnuo dete. Meni ne izgleda ni kao da je grub, ni kao da se dete štrecnulo, uplašilo, potreslo… čak se tata, svestan apsurdne situacije, i osmehuje dok rukom pokušava da izgura dete iz kadra.

BBC print screen

Da, odgurnuo ga je rukom iz kadra, verovatno i bez tog upada imajući tremu, jer čak i najpoznatiji političari ili naučnici retko dobiju priliku da govore uživo za BBC. Mi ne znamo koliko mu je bio važan ovaj intervju. Mi ne znamo šta mu je zavisilo od dobrog utiska u ovom intervjuu. Mi nemamo pojma kakav je on otac (a očigledno nije loš, čim deca sa radošću utrčavaju u njegovu radnu sobu?). U intervjuu koji je naknadno dao pominje, između ostalog, da je od struka na dole nosio farmerke. Možda mu je prolazilo kroz glavu „ako ustanem da ga uzmem u krilo ili izvedem iz sobe, videće se farmerke!“, i to mu je kreiralo još veću tenziju. Mi ne znamo šta on misli da mu je sve zavisilo od utiska na tom uključujenju i pod kakvim je pritiskom bio. Mi nikad ne možemo znati kako je u tuđim cipelama i zato je opasno suditi. Pre više od 25 vekova Platon je rekao „Budi ljubazan, jer svako koga sretneš bije bitke o kojima ništa ne znaš.“ O tome sam već pisala, ali nije zgoreg ponoviti, taj tekst možete čitati ovde. 
Takođe ne možemo znati kako će nam biti u našim cipelama za koju godinu. Recimo, kad mi je prvo dete imalo sedam meseci pisala sam magazin „Roditelj i dete“ o komunikaciji sa decom – pisala ono što znam iz teorije, ono u šta verujem i ono što sam mislila da ću raditi. Sedam godina i tri deteta kasnije, mogu samo da se smejem na taj tekst u kome tvrdim da nema potrebe nikada povisti ton. 🙂 Svi želimo da budemo što bolji ljudi i da uvek reagujemo idealno. Ali nekada, negde, budemo na rubu živaca, iznureni od umora, i postupimo kako inače ne bi. I to je ok, ne postoji idealno. Postoji ljudsko i ne treba ga osuđivati. No, da se vratimo tati iz intervjua:

Hajde vas da vidim da dajete izjavu live za BBC, i da dete utrči u sobu, baš biste uzeli dete u krilo, prestali da govorite o temi i zapevali cincili bomboli. Zapravo, ne mora BBC, evo zamislite najobičniji poslovni razgovor koji vam je važan. A dete čak ne mora ni da uđe u sobu. Viče iz WC-a „maaaaamaaa, kakilaaaaa!“ i to vrlo jasno čuju ljudi sa kojima ste isključivo u poslovnoj interakciji i želite da ostavite što bolji utisak. Nije važno da li će se ti ljudi nasmejati i biti blagonakloni, ili zaključiti da ne umete da razdvojite privatno i poslovno. Linčujte me javno, ali desilo se da zatvorim vrata jer se deca preglasno igraju dok pokušavam da obavim poslovni razgovor. I ne mislim da je to nenormalno. Deca najbolje uče iz primera, i primerom im treba pokazati da postoje i stvari u životu koje nisu razbibriga, i trenuci kada mama i tata ne mogu da im poklone stoprocentnu pažnju. Trenuci kada treba poštovati to što mama i tata rade. Trenuci kada treba dati vremena mami da nešto završi. Deca su važna. A važne su i druge stvari i nekada nije lako napraviti savršen balans. Ali je uvek lako suditi o drugima. Sedeći put pre nego što osudimo celokupno roditeljstvo jednog čoveka na osnovu jednog gesta, pokušajte da se stavite u njegove cipele.