Kad nam je postalo neophodno uputstvo za život?

foto-zbun

„Što više učim, sve manje znam.“

Znam da ništa ne znam„, čuvena je rečenica koja se pripisuje Sokratu i zbog koje ga je, navodno, proročište u Delfima proglasilo najmudrijim od svih ljudi. Time je, smatra se, Sokrat hteo da kaže da se on ne razmeće lažnom mudrošću, ali i da je svestan da je saznanje beskrajno, te da on, iako u godinama, tek ima da uči.

Paradoksalno, što više učim o ljudskoj psihi, razvoju ličnosti i motivima za ponašanje, imam utisak da sam tek zakoračila u to beskrajno more znanja. Da budem neskromna, pa da se uporedim sa Sokratom, znam koliko ne znam.

To je istovremeno i predivno i zastrašujuće. Predivno je jer je izazovno, jer je naš predivni mozak i dalje velika nepoznanica, posle vekova istraživanja. Jer upoznajući nevidljive motive i mehaniznme, odjednom ljude i njihove postupke vidiš mnogo jasnije. Zastrašujuće jer umesto da budem savršeno opremljena da razumem ponašanje svoje dece i vaspitam ih bez muke u sjajne ljude, ponekad ostanem potpuno razoružana, štaviše zbunjena svim tim novostečenim znanjem.

Nedavno sam slušala predavanje Tomislava Kuljiša o tome zašto su prve dve godine u životu deteta ključne za formiranje ličnosti. Kao što možete da pretpostavite, ako ste se sreli sa nekim Kuljiševim tekstom, filozofija „pusti ga da otplače“ i „ne navikavaj ga na ruke“ dokazala se kao pogrešna, i predavač je pokušavao objasni zašto, te da ukaže na važnost uslišavanja detetovih emotivnih potreba u najranijem detinjstvu. Onda se jedna mama javila da postavi pitanje. Pitala je koliko minuta treba dati fore tati da pokuša da umiri bebu pre nego što je mama preuzme u svoje naručje i uteši. I samog predavača je malo zateklo pitanje, mada je dao lep odgovor o tome da i očevi pružaju ljubav i emocije bebama. Ali, koliko minuta?! Najbolje bi bilo da uz bebu dolazi i upuroditeljitstvo za upotrebu u kom bi pisalo „Bebu ostaviti da plače u naručju ne-majke tri minuta i 16 sekundi, a onda ga mora preuzeti majka, staviti na levo rame i ljuljkati četiri minuta“. Ali, ne postoji takvo uputstvo, niti uputstvo za sve one izazvne godine koje nas čekaju dok nam deca odrastaju.

Poželjno je i pohvalno neprestao se edukovati, ne samo na polju psihologije, već na svim poljima, ali vaspitanje je mnogo više od onoga što naučimo iz psiholoških priručnika. Vaspitanje dece su trenuci u kojima i sami gubite kontrolu, ophrvani svakodnevicom, vaspitanje zahetva poznavati temperament svakog deteta ponaosob, vaspitanje znači umeti primenii naučeno baš na Vaše dete i baš na određenu situaciju, vaspitanje znači i prepoznati da ono što važi za većinu dece možda ne važi za Vaše. Vaspitanje zahteva i budi emocije. Vaspitanje je život.

Zato ponekad treba, jednostavno, slušati svoje srce. Ne svoj mozak, spreman da uči, analizira i racionalizuje. Svoje srce u kom je beskrajna ljubav za ta mala bića koja zovemo svojom decom. Ono uvek zna šta je najbolje uraditi.

Advertisements

Zašto su deca kod kuće najgora?

Dođete po dete u vrtić/školu, vaspitačica, odnosno učiteljica puna reči hvale za Vaše mezimče. Čuvaju ga baka/deka/rođaci/komšije, to je bez sumnje najbolje dete koje su upoznali. Ostane to zlatno dete sa mamom, i kao u filmu o gremlinima, pretvara se u pravo malo čudovište. Izvoljeva, ne sarađuje sa Vama, ne odgovara Vam na pitanja, baca se po podu, ima napade besa, itd… dopunite samo čime Vas sve „časti“ Vaše čedovište
CYMERA_20150123_234419
Kada sam objašnjenje ovog fenomena pokušača da nađem u stručnoj pedagoškoj literaturi nekoliko autora je sugerisalo da bi ovo, zapravo, trebalo da bude kompliment mami! Naime, pred mamom je dete to što je, bez ustezanja i bez pretvaranja, jer mami bezuslovno veruje. To ne znači da je Vaše dete u suštini bezobrazno i razmaženo, već da se pred Vama ne usteže da pokaže kada se oseća tako, kada je umorno ili preplavljeno nekom drugom vrstom emocija.
Zamislite da Vaše dete ima rezervoar energije koji se svakog jutra napuni i dete kreće kroz dan. Svaka promena mesta, svaka interakcija sa drugom decom ili odraslima, svaka snažna emocija, svaka fizička aktivnost prazni ovaj rezervoar. Uz to, imajte u vidu sa se u danima kada dete nije sasvim zdravo, ili kada se nije naspavalo, u dan kreće sa polupunim rezervoarom. Dok dođe iz škole, ili dok dođete po njega u vrtić, detetov rezervoar je već u crvenom. Poseban je problem što školska deca tokom čitavog dana akumuliraju umor i stres od školskih obaveza i izazva društva, i kući dolaze ozbiljno iscrpljena. Dodatni problem predstavlja činjenica da dete u školi uspeva da se bori sa svojim umorom, i samo kod kuće pokazuje loše ponašanje, što čini učitelje i druge osobe koje čine školski sistem i kroje ga ili bi trebalo da na njega utiču, potpuno nesvesnim problema. Nas roditelje ostavlja da se izborimo sa detetom koje je umorno, verovatno i gladno, a vrelo često ima i domaći.

umor deteta

Šta možete da uradite? 
1. Imajte razumevanja. Imajte ovo znanje u svesti kad god dete pokaže ovakvo ponašanje. Vi znate šta je uzrok, Vi ostanite mirni i kad dete nije. Možda je tog dana posebno iritirano – razgovarajte o tome.
2. Obezbedite vreme za relaksaciju. Nemojte voditi dete iz vrtića pravo na sport ili hobi, nemojte školsko dete primoravati da odmah posle škole uradi i domaći. Dozvolite vreme za odmor, vreme bez aktivnosti, ili bez zahtevnih aktivnosti.
3. Ostanite sigurna luka: ako su pedagozi u pravu, i dete daje sebi oduška pred nama jer nam veruje, shvatimo to kao kompliment! 😉

Nemoj ti, mama će!

Upoznajte mog muža: Najbolji muž na svetu. On sve hoće. Znate kako mame govore „moj muž neće da presvlači, moj neće da hrani, moj neće već nešto treće...“? E, pa, moj sve hoće! Menjao je pelene svoj deci, nosio ih u Hug Bugu, kupa ih, vodi u vrtić, uspavljuje… praktično, sve što ja radim, može i hoće i on (osim dojenja! 😛 ).
Ali neće deca. Tačnije, uglavnom neće. Imali su fazu u kojoj je samo tata smeo da ih uspava i čita priču pred spavanje. Ali u većini slučajeva na tatinu inicijativu dolazi dečji odgovor „ne, mama će“.
To se češće, ali ne po pravilu dešava sa devojčicama, i Najbolji muž na svetu to podnosi tako što racionalizuje i objašnjava sebi da je to neki „mama-ćerka-ženski fazon“ koji on ne razume jer nije žensko. 🙂 Ali i dečak ume da zahteva ekskluzivnost mame u običnim aktivnostima koje bi i tata izveo na jednakoj visini zadatka.

– Mama, iscedi mi sok!dad1
– Tata će, evo, pored sokovnika je.
– Ne, želim ti!

– Mama, veži mi kosu!
– Evo tata je pored tebe, on će da ti veže.
– Neee, želim mama!

– Tata: daj da ti zakopčam haljinu.
– Ne, mama ćeee!

… i sve tako…

Setim se često reči svoje drugarice i koleginice po trostrukom majčinstvu, Angeline Radulović, kako su joj deca vrlo samostalna kad su sa tatom. Onog trenutka kad mama uđe na vrata, odjednom im sve treba, i to baš od mame! Poznat scenario?
Da se razumemo, moja deca nisu od onih što čekaju da ih obuju, nahrane, obuku… sve to vrlo uspešno rade sama. Ali postoje neke stvari za koje im je bitno da urade sa mamom, ili da im uradi mama. I to je, jednostavno, tako. Sve što sam do sada pročitala iz oblasti pedagoške psihologije govori u prilog tome da će ta potreba nestati, tačnije prerasti u zdravu potrebu da se kvalitetno provodi vreme sa mamom, u ritualima koji prijaju i mami i deci, kao što je gledanje filmova, zajednička vožnja bicikla isl. I što je mama spremnija da se nađe u ovim situacijama kada „mora mama“, ranije ova potreba prerasta u zdravo druženje.
Zato se trudim da uvek imam razumevanja i odgovorim na ove njihove male zahteve. S druge strane, učim ih da i mama ima potrebe i želje. Da mama želi da ode sama u wc, da je i mama nekad gladna, da mama želi da čita knjigu… ide teško, ali ide 🙂 svaki dan dobijem po koji minut više. A zašto je važno da mama pronađe vremena za sebe i svoje potrebe, čitajte u posebnom tekstu na tu temu: ovde.

Pustite decu da se svađaju!

Jednog dedu i jednu babu nikada nisam upoznala. Drugi baka i deka umrli su dok sam bila klinka. Sestra i ja smo išle u školu, a pre i posle škole čuvale smo se same. Roditelji su nam radili od sedam sati i prilično daleko, tako da smo se najčešće i budile same. Same smo se spremale za školu, jele, igrale se i sve ostalo dok mama i tata ne dođu s posla. arguing-is-good-for-children-research-showsSame smo se i svađale i mirile. Danas smo dve odrasle žene koje ponekad imaju različita mišljenja, htenja i stavove, ponekad to rezultira i raspravom, ali umemo vrlo uspešno, brzo i prijatno da je okončamo. Dogovorom. Ne ostane iza toga ništa nedorečeno, neprijatno ili gorko. Jednostavno, zdravo razrešavamo konflikte, ne samo zajedničke, već i sa drugim ljudima, kada iskrsnu.
Verujem da je razlog tome što smo se svađale kao male. I bile same. Nikog nije bilo da uskoči, razdvoji nas, prekine sukob ili nametne razrešenje. To smo same naučile.
Zato danas puštam decu da se posvađaju. Naravno, u neposrednoj blizini sam, vodim računa da nema povređivanja (a i nema ga, ne koriste se fizičkim sredstvima, ako ne računamo otimanje iz ruke uz poklič „to je moje!!“), ali ih ne razdvajam. Puštam ih da sami prođu kroz sve faze konflikta, do razrešenja i dogovora. Ako mi se obrate da tuže onog drugog, odgovaram sa „Morate to sami da rešite, mama neće uvek biti tu da rešava vaše probleme„. Da li oni zaista shvataju šta ta rečenica znači – ne znam, ali dovoljno je shvataju da razumeju da treba da nađu dogovor. I nalaze ga. Štaviše, najstarije već ume da prepozna situacije koje vode ka svađi, pa unapred predlaže rešenja. Zato, pustite decu da se svađaju. Jer je to jedna od mnogobrojnih vežbi za kovitlac života.
NAPOMENA: Ovo ne znači, ni u kom slučaju, da treba da ih pustite da se biju! Morate biti nevidljivi nadzor koji će, ako treba, objasniti da ruke služe da grle, maze, crtaju, itd, a nikako da povređuju druge! 

Kako da vaspitavamo bez batina, nagrada i kazni?

Mesecima aktuelna tema, od najave da će zakon zabranjivati bilo kakvo fizičko kažnjavanje dece, jeste rasprava o tome da li treba ili ne tući decu. U medijima se pojavljuju pristalice batina i njihovi protivnici. Ovi drugi govore o tome da je svaka kazna, posebno fizička, loša, ali CYMERA_20150123_234419zbunjenim roditeljima, koji kao da gledaju teniski meč između ove dve strane, malo ko nudi alternative i smernice ka drugačijem vaspitanju, ka izgradnji roditeljskog autoriteta bez batina.

U prethodnom tekstu Divne mame na ovu temu već sam citirala jednog roditelja koji mi se žalio na ovaj problem, neću ponavljati, ali tekst možete čitati ovde, te znam da za ovu temu postoji veliko interesovanje.

Roditelje koji žele da unaprede svoj odnos sa decom obradovaće tribina koja se održava u četvrtak, 29. januara, u 18h, u Mikser House-u, Karađorđeva 46, Beograd, pod nazivom „Kako da vaspitavamo bez batina, nagrada i kazni“. Ovo je prvi događaj ove vrste, zamišljen kao tribina-radionica, mesto inspiracije za roditelje, na kome će se govoriti o sledećim temama:

– Zašto tradicionalni modeli u vaspitanju, koji su “nekada pili vodu“ danas donose više štete nego koristi?

– Ako ne strogost i popustljivost-šta onda?

– Zašto je jako važno redefinisati pojam “disciplina“?

– Šta znači kada kažemo da je najčešći uzrok dečjem neprihvatljivom ponašanju ne “neću“ nego “ne znam“?

– Kako nam najnoviji nalazi neuro-nauke mogu pomoći da postanemo bolji roditelji?

– Četiri pretpostavke/veštine koje će nam značajno pomoći u komunikaciji sa decom ranog uzrasta.

Moja malenkost biće moderator ovog događaja, što znači da ću imato zadovoljstvo da razgovaram sa tri sjajne i veoma stručne osobe.

CYMERA_20150123_234143Ona zahvaljujući kojoj smo se, praktično, i upoznale i uopšte došle na ideju da pokrenemo ovu tribinu je Sanja Rista Popić, pedagoškinja, autorka stranice i postera „Pametan roditelj“. Sanja se u često u radu susreće sa problemima u komunikaciji dece i roditelja, pa će i na samoj tribini roditeljima pokušati da olakša svakodnevnu komunikaciju sa decom mlađeg uzrasta.

Druge dve sjajne osobe koje ćete čuti su Žana Erdeljan, psiholog i Ivana Muškinja, sociolog. One su i voditelji treninga roditeljskih veština “Pozitivno roditeljstvo’‘ i drugih edukativnih aktivnosti za roditelje. Obe su sertifikovani edukatori za roditelje u oblasti pozitivne discipline.

zaza-e1384177456409Žana otkriva deo svoje misije kao stučnjaka i kao roditelja:
Jedan od osnovnih ciljeva mog rada je rušenje mitova i tabua o roditeljstvu, kao i menjanje paradigme roditeljstva. Roditeljstvo je čarobno putovanje, istina, često ispunjeno brojnim nedoumicama i problem-situacijama, ali onog trenutka kada počnemo da ga doživljavamo i kao učenje, prvenstveno o nama samima, ono postaje izazov i najvažnija životna misija.
Svakodnevni kontakt sa decom i situacije u kojima javljaju strah, bol, ljutnja, osećaj krivice, frustracije itd. jesu trenuci u kojima se u najvećoj meri ‘ogolimo’ kao ljudska bića, postanemo ranjivi i nezaštićeni, ali upravo te situacije i nose najveći potencijal u roditeljstvu. U istim tim situacijama možemo da naučimo da deci postajemo učitelji najvažnijih životnih lekcija i veština (poput samokontrole, empatije, podrške drugom u rešavanju problema, poštovanju drugog, odgovornosti, nošenja sa greškama itd.).“

Žana ukazuje i na još jedan problem sa kojim se susreću roditelji u Srbiji: nedostatak dobrih knjiga o roditeljstvu: „Prevode se knjige koje nude ’’recepte’’ na kratke staze, a potrebne su nam knjige o dugoročnim ciljevima u roditeljstvu, vrednostima, autentičnosti u roditeljskoj ulozi, ali i o temperamentu, kako dece, tako i nas odraslih koji decu vaspitavamo. U pristupu pozitivne discipline, koji u svom radu primenjujem od 2006. godine našla sam odgovore na mnoga pitanja koja su me mučila, i kao profesionalca, ali i kao mamu. Od tada, ovaj pristup pokušavam da približim što većem broju roditelja.“, kaže Žana, a predstojeću tribinu najavljuje kao „poklon’’ roditeljima i početak ispunjavanja obećanja koje dala samoj sebi: “ moj profesionalni cilj je da budem podrška i  inspiracija roditeljima koji su hrabri i koji  tragajući za najboljom verzijom sebe pomažu svojoj deci u odrastanju, rastući i menjajući se zajedno sa njima na tom putu„.

ivana-e1384091671547Ivana Muškinja, sociolog, ističe i da će roditelji imati priliku da dobiju odgovore na mnoge nedoumice: „Za sve nas roditelje važi da svojoj deci  želimo  najbolje ali nismo uvek sigurni šta je to „najbolje“. Upravo u tom prostoru između naših dobrih namera i ograničenih znanja i veština, vidim priliku za iskren, blizak i atentičan inspirativni razgovor o roditeljstvu u ovom našem svetu stalnih promena. Kada smo sa decom često uviđamo svoje najgore, a nadam se vidimo i cenimo i one najbolje strane, zato mi je cilj (a i lična odgovornost) da na ovom susretu pristupimo roditeljima onako kako bismo voleli da oni pristupaju svojoj deci.  Volela bih da tragamo za rešenjima koja nam dopuštaju da svi postojimo sa svojim različitostima i učimo da gradimo odnose zasnovane na ravnopravnom dostojanstvu.“, kaže Ivana.

Nadam se da vas je ovo kratko predstavljanje tema i učesnica inspirisalo da nam se pridružite: ulaz je slobodan! 🙂

Druga ovakva tribina zakazana je za petak, 6. februar. Mesto održavanja je Malo Pozorište Mladih, Ignjata Pavlasa 4, Novi Sad.

Kako da ne tučete svoju decu

CYMERA_20141119_094622Prethodnih dana na Facebook stranici Divne mame ova fotografija sa porukom prizvala je mnoge roditelje koji su, sasvim pogrešno, protumačili da neko njih lično proziva i optužuje da telesno kažnjavaju decu. Mnogi su počeli da klasifikuju batine i postavljaju granicu „koliko batina je ok“. Srećom, bilo je mnogo više onih koji su pokazali podršku vaspitanju bez nasilja: lajkom, deljenjem, komentarom, i to je ono zbog čega danas i pišem ovaj tekst.

Da se razumemo: ako praktikujete telesno kažnjavanje niko ne očekuje da odmah sada vežete sebi ruke i nikada više to ne uradite. Ali napredak ćete postići i ako se barem zapitate da li postoji drugi, bolji način. Da li je svaki put kad ste udarili dete bilo neophodno? Da li ste tako reagovali zbog deteta ili zbog sebe? Da li ste se osetili bespomoćnim, povređenim, izneverenim, iznerviranim i sve te emocije slile su se u jedan šamar?

Roditelji koji su se uključili u polemiku na FB stranicu su mi objasnili da tuku decu jer: 1. boje se za bezbednost deteta, 2. ne umeju drugačije da izgrade autoritet. To su vrlo razumni i brižni ciljevi, zašto su onda sredstva kojima ih postižu tako nerazumna i gruba?

Mi smo društvo sa duboko ukorenjenim nasiljem. Prema statistici Saveta za rodnu ravnopravnost Vlade Srbije skoro svaka druga žena trpi neki vid nasilja – ekonomsko, psihološko, seksualno i to je najčešće nasilje u partnerskim odnosima. Naravno da ne mislim da je udarac po guzi isto što i nasilje u porodici, ali klima ovog društva ukazuje na vrlo visok prag tolerancije nasilja. Tako smo mi kao deca vaspitavani batinama, naši roditelji takođe, njihovi roditelji su dobijali šibom, i tako dalje. Napredak u društvu možemo ostvariti samo ako izađemo iz ovog začaranog kruga batinanja!

Jedan tata mi je napisao:
Problem ovde nastaje, što vi kada oduzmete telesnu kaznu, ljudima koji nemaju toliko znanje da reše svaki problem rečima, nisu dovoljno inteligentni, nisu vispreni, domišljati, niko ih nije učio, a ne date odgovarajuću obavezu roditelju da se obrazuje,  ne obezbedite uslove i zakonsku normu, i mislite da je to njegova ‘obaveza’ da se samostalno obrazuje a zahtevate nešto od njega, pravite problem sa pogrešnim pretpostavkama, veći nego što je postojanje telesne kazne.
Stvara se vakuum, gde roditelj ima vezane ruke da spreči samovolju deteta koje može biti direktno na šteti samog deteta, a roditelj jednostavno drugog rešenja nema. (…) Prvi put kada sam lupio dete po ruci, plakao sam kao kiša ceo dan, jer bolje nisam znao, a u tom trenutku sam morao to da uradim jer, drugo rešenje koje bi bilo delotvorno, nisam imao. Čist mazohizam iz neznanja.„.

Ovom tati ogromno hvala, a nastavak teksta posvećen je metodama vaspitanja koje isključuju batine.

Dakle, recimo da je dete uradilo nešto opasno što nije smelo, na primer, potrčalo ka prometnoj ulici. Jedno oštro „NE“ bi trebalo da ga zaustavi pod uslovom da vikanje nije Vaša rutinska komunikacija. Nakon toga objasnite detetu opasnosti i (ovo je vrlo važno) da ste se uplašili zbog njega. Agresiju koju biste pretočili u udarac pretvorite u ljubav. Zar to nije ono što Vas je i pokrenulo na reakciju u ovom slučaju?

Međutim, Vaše dete ponavlja isto neprihvatljivo ponašanje, i ne vredi mu govoriti. Umesto da ga kaznite batinama, pošaljite ga „u kaznu„. To može biti hodnik stana, ćošak sobe, bilo koja stolica… važno je da dete bude prekinuto u tome što radi i da provede neko vreme znajući da je kažnjeno (dužina kazne zavisi od uzrasta, kod male dece, 2-3 godine, dovoljan je i minut). Važno je na kraju kazne ponoviti zašto je kažnjeno i objasniti da se to ponašanje neće tolerisati. Ako se neprihvatljivo ponašanje ponovi možete produžiti trajanje kazne.

Drugi vid kazne je da mu uskratite nešto što voli: oduzmite mu omiljenu igračku na neko vreme (opet, kod male dece je dovoljno nekoliko minuta) ili mu nemojte datu poslasticu koju bi inače dobilo.

S druge strane, ne možete samo kažnjavati: kada se dete ponaša lepo, pohvalite ga. Nagradite dobro ponašanje.

10408027_910901205587159_2084432451352213053_nProvodite kvalitetno vreme sa svojom decom: ne gledajte u televizor ili u telefon u vremenu koje ste odvojili za decu i druženje sa njima. Sa starijom decom (već od četvrte godine), možete razgovarati – upoznajte svoje dete, njegove želje i strahove. Deca su često nestašna jer žele pažnju.

Ne zaboravite da dete najbolje uči na primerima. Ovaj mehanizam usvajanja emocija, stavova i ponašanja iz okoline najbolje je opisao Pavlov (da, onaj koji je eksperimantisao sa psima, ali se bavio i mnogo kompleksnijom psihologijom). Ovim mehanizmom dete koje tučete samo može da nauči da i samo bude nasilno.

Na kraju, ako osećate da ne možete da izađete na kraj sa vaspitanjem bez kazne, posavetujte se sa nekim: vaspitačicom u vrtiću, učiteljicom, školskim psihologom isl. Ne posežite odmah za batinama. Postoje drugi, mnogo efektniji načini da se reši problem.