Prethodnih dana na Facebook stranici Divne mame ova fotografija sa porukom prizvala je mnoge roditelje koji su, sasvim pogrešno, protumačili da neko njih lično proziva i optužuje da telesno kažnjavaju decu. Mnogi su počeli da klasifikuju batine i postavljaju granicu „koliko batina je ok“. Srećom, bilo je mnogo više onih koji su pokazali podršku vaspitanju bez nasilja: lajkom, deljenjem, komentarom, i to je ono zbog čega danas i pišem ovaj tekst.
Da se razumemo: ako praktikujete telesno kažnjavanje niko ne očekuje da odmah sada vežete sebi ruke i nikada više to ne uradite. Ali napredak ćete postići i ako se barem zapitate da li postoji drugi, bolji način. Da li je svaki put kad ste udarili dete bilo neophodno? Da li ste tako reagovali zbog deteta ili zbog sebe? Da li ste se osetili bespomoćnim, povređenim, izneverenim, iznerviranim i sve te emocije slile su se u jedan šamar?
Roditelji koji su se uključili u polemiku na FB stranicu su mi objasnili da tuku decu jer: 1. boje se za bezbednost deteta, 2. ne umeju drugačije da izgrade autoritet. To su vrlo razumni i brižni ciljevi, zašto su onda sredstva kojima ih postižu tako nerazumna i gruba?
Mi smo društvo sa duboko ukorenjenim nasiljem. Prema statistici Saveta za rodnu ravnopravnost Vlade Srbije skoro svaka druga žena trpi neki vid nasilja – ekonomsko, psihološko, seksualno i to je najčešće nasilje u partnerskim odnosima. Naravno da ne mislim da je udarac po guzi isto što i nasilje u porodici, ali klima ovog društva ukazuje na vrlo visok prag tolerancije nasilja. Tako smo mi kao deca vaspitavani batinama, naši roditelji takođe, njihovi roditelji su dobijali šibom, i tako dalje. Napredak u društvu možemo ostvariti samo ako izađemo iz ovog začaranog kruga batinanja!
Jedan tata mi je napisao:
„Problem ovde nastaje, što vi kada oduzmete telesnu kaznu, ljudima koji nemaju toliko znanje da reše svaki problem rečima, nisu dovoljno inteligentni, nisu vispreni, domišljati, niko ih nije učio, a ne date odgovarajuću obavezu roditelju da se obrazuje, ne obezbedite uslove i zakonsku normu, i mislite da je to njegova ‘obaveza’ da se samostalno obrazuje a zahtevate nešto od njega, pravite problem sa pogrešnim pretpostavkama, veći nego što je postojanje telesne kazne.
Stvara se vakuum, gde roditelj ima vezane ruke da spreči samovolju deteta koje može biti direktno na šteti samog deteta, a roditelj jednostavno drugog rešenja nema. (…) Prvi put kada sam lupio dete po ruci, plakao sam kao kiša ceo dan, jer bolje nisam znao, a u tom trenutku sam morao to da uradim jer, drugo rešenje koje bi bilo delotvorno, nisam imao. Čist mazohizam iz neznanja.„.
Ovom tati ogromno hvala, a nastavak teksta posvećen je metodama vaspitanja koje isključuju batine.
Dakle, recimo da je dete uradilo nešto opasno što nije smelo, na primer, potrčalo ka prometnoj ulici. Jedno oštro „NE“ bi trebalo da ga zaustavi pod uslovom da vikanje nije Vaša rutinska komunikacija. Nakon toga objasnite detetu opasnosti i (ovo je vrlo važno) da ste se uplašili zbog njega. Agresiju koju biste pretočili u udarac pretvorite u ljubav. Zar to nije ono što Vas je i pokrenulo na reakciju u ovom slučaju?
Međutim, Vaše dete ponavlja isto neprihvatljivo ponašanje, i ne vredi mu govoriti. Umesto da ga kaznite batinama, pošaljite ga „u kaznu„. To može biti hodnik stana, ćošak sobe, bilo koja stolica… važno je da dete bude prekinuto u tome što radi i da provede neko vreme znajući da je kažnjeno (dužina kazne zavisi od uzrasta, kod male dece, 2-3 godine, dovoljan je i minut). Važno je na kraju kazne ponoviti zašto je kažnjeno i objasniti da se to ponašanje neće tolerisati. Ako se neprihvatljivo ponašanje ponovi možete produžiti trajanje kazne.
Drugi vid kazne je da mu uskratite nešto što voli: oduzmite mu omiljenu igračku na neko vreme (opet, kod male dece je dovoljno nekoliko minuta) ili mu nemojte datu poslasticu koju bi inače dobilo.
S druge strane, ne možete samo kažnjavati: kada se dete ponaša lepo, pohvalite ga. Nagradite dobro ponašanje.
Provodite kvalitetno vreme sa svojom decom: ne gledajte u televizor ili u telefon u vremenu koje ste odvojili za decu i druženje sa njima. Sa starijom decom (već od četvrte godine), možete razgovarati – upoznajte svoje dete, njegove želje i strahove. Deca su često nestašna jer žele pažnju.
Ne zaboravite da dete najbolje uči na primerima. Ovaj mehanizam usvajanja emocija, stavova i ponašanja iz okoline najbolje je opisao Pavlov (da, onaj koji je eksperimantisao sa psima, ali se bavio i mnogo kompleksnijom psihologijom). Ovim mehanizmom dete koje tučete samo može da nauči da i samo bude nasilno.
Na kraju, ako osećate da ne možete da izađete na kraj sa vaspitanjem bez kazne, posavetujte se sa nekim: vaspitačicom u vrtiću, učiteljicom, školskim psihologom isl. Ne posežite odmah za batinama. Postoje drugi, mnogo efektniji načini da se reši problem.
divnamama.com 
Odličan tekst! Bravo i hvala!
A sta radis kad tinejdzeru nesto uzmes/naredis/zabranis a on ubije boga u mladjoj sestri od 4 godine iz besa? Posaljes ga u kaznu i kazes mu da to nije lepo?
Postovani Vlado,
Moje znanje i iskustvo nije doviljno da bih Vam dala zaista koristan odgovor, pa sam zamolila pedagoskinju Sanju Rista Popic da pomogne. Prenosim Vam njen odgovor:
„Tata za početak, kao roditelj može da izbegava reaktivan pristup i postupke koji stvaraju još veći jaz, netrpeljivost i koji neguju neprijateljski odnos među njima. Tu mislim na sve ovo što je naveo (uzimanje, naređivanje, zabranjivanje i kažnjavanje) zbog kojih sin može da stvori uverenja poput: nisam im važan, nije im stalo do mene, ne interesuje ih šta ja mislim i kako se osećam, nemaju poverenja u mene, misle da sam glup i nesposoban da popravim stvar i sam donesem bolju odluku itd.
Ovakva razmišljanja nisu dobra podloga za otvorenu komunikaciju jer stvaraju osećaj krivice, udaljavaju od pravog problema, stvaraju želju za osvetom, teranjem inata, za “bežanjem”, izolovanjem, zatvaranjem komunikacije na svaki mogući način. Sve ovo demotiviše obe strane i otvara još veću mogućnost da se sin udalji od roditelja i počne da traga za nekim drugim ko će ga “razumeti”, verovati, sa kim će se osećati slobodno, moći biti iskren, ko ga neće osuđivati i sl.
Ovako ispoljen bes zapravo krije mnoga neprepoznata, nesistematizovana osećanja, koja često dugo traju, kojih verovatno nije svestan ni sin, a ni oni kao roditelji. Zbog toga je važno da roditelji obrate pažnju na njega i pomognu mu da se na neki način izrazi, da pokušaju da shvate šta bi mogao biti uzrok (ili okidač) za ovakvo ponašanje: preispitaju njegovu dinamiku dana, raspored aktivnosti, društvo u kom se kreće, njihov odnos prema njemu u poslednje vreme ili njegov odnos prema sestri.
Ovakvo ponašanje može biti signal da njihovog sina trenutno muče razna pitanja koja se tiču:
njega samog:
– zabrinut je oko nekih telesnih ili zdravstvenih promena, svoje seksualnosti, pojavili su se razni strahovi, pitanja i dileme zbog kojih ne zna kako da se postavi, ponaša..
– narušenog odnosa sa roditeljima – oseća pritisak, oseća se “zarobljeno”, suviše kontrolisano, “ne može da diše”, oseća se neadekvatno što možda ne ispunjava njihova očekivanja, ne donosi “rezultate” koji se vrednuju, oseća se beskorisno, možda mu nedostaje bliskost, zabavno vreme sa roditeljima, možda oseća ljubomoru zbog toga što je sestra u “povlašćenom” položaju u odnosu na njega i sl.
– nekog problema u školi, odnosa sa profesorima ili odnosa u svom društvu – dosadno mu je, neki profesor ga je razočarao, neki problem oko ocena, odnosa profesora prema njemu, neko od prijatelja ga je izneverio, neko ga je povredio svojim postupkom, možda se zaljubio..
– nedostatka veština samokontrole, sposobnosti da nosi sa frustracijama, otvoreno komunicira, izražava na konstruktivan način itd.
U svakom slučaju, da bi ono što ga stvarno muči izašlo na videlo potrebna mu je atmosfera razumevanja, mira, ljubavi, poverenja, sigurnosti i poštovanja, iskrenost od strane roditelja. Kada se ovakva atmosfera ponovo uspostavi ( kroz razgovor, dijalog, posvećeno vreme, aktivnosti 1 na 1), tada će svima biti lakše da se usmere na konstruktivnija rešenja.
Što se konkretne situacije sa sestrom tiče, on je sigurno svestan težine svojih postupaka, zna da to “nije lepo”, verovatno oseća krivicu zbog toga i žali što je to uradio. Nijedna kazna mu, međutim, neće pomoći da se ono što se desilo izbriše, da se oboje osećaju bolje u međusobnom prisustvu. Naprotiv, u ovoj situaciji kazna može dodatno da pogorša čitavu stvar, da skrene pažnju sa njegovog ponašanja i da kod njega stvori uverenje da je sad kažnjen “zbog nje” i da je “ona kriva” zbog svega što se desilo.
Mnogo efektniji pristup bi bio da mu se sada pruži prilika da bude odgovoran za svoj postupak tako što će sada samostalno pronaći način kako da “popravi stvar”, povrati njeno poverenje i bliskost. Posebno je važno da ona povrati osećaj sigurnosti uz njega, jer u suprotnom, roditelji nikad ne mogu znati da li će je opet povrediti i kako će se ophoditi prema njoj kada oni nisu tu. Tu bi naravno, trebalo poraditi i na osnaživanju njihovog odnosa…
Ako zelite, mogu Vas uputiti i na Dijanu Radojkovic iz Pozitivnog roditeljstva, ona upravo i radi sa roditeljima tinejdžera pa Vam sigurno može biti od pomoći…