Kako odviknuti dete od pelena

Ništa lakše od odvikavanja deteta od pelena! Evo kako da se dete nauči na nošu u deset lakih koraka:

1. Sklonite sve tepiheklizav-pod
2. Skinite pelenu
3. Brišite pod
4. Perite gaćice
5. Brišite pod
6. Perite gaćice
7. Brišite pod
8. Perite gaćice
9. Brišite pod
10. Perite gaćice

Šalu na stranu, postoje hiljade i hiljade stranica ispisanih na ovu temu, što u formi knjiga, što u formi blogova i portala, i posle bezbroj iščitanih tekstova o tome, i dva deteta koja su se odavno odvikla, ništa lakše nisam uspela da odvikem treće. Štaviše, činilo mi se da mi treći put ide najteže, ponekad sam, u najcrnjim trenucima, zamišljala kako do pred školu perem ukakane gaće… na trenutke čak razmišljala da bacim sav trud u vodu, vratim pelenu i sačekam da dete samo kaže „skinite mi, bre, ovo!“…. preispitivala da li je rano, da li sam dobro ispratila sve znake koji ukazuju na to da je dete spremno (svesno je fiziološke radnje, odlazi u ćošak kad predoseti da će da kaki, nema otpor prema noši itd….). I taman kada je izgledalo kao da ćemo se svi udaviti u upiškenim gaćicama, dete je samo počelo da seda na nošu i da traži da ide u wc kad nismo kod kuće. I tako, nakon litara i litara obrisane mokraće s poda, nemam nikakve tajne trikove da podelim sa Vama, samo dve krilatice koje treba da budu Vaše svetlo na kraju tunela, kad pomislite da je beznadežno:
1. Proći će. Ne za tri dana, niti za dve nedelje, ali za mesec, dva ili tri, nećete više brisati pod i prati gaće, i ta agonija će Vam se najpre činiti kao tren iz prošlosti, a potom ćete je i zaboraviti.
2. Kad skidate – skinite. I ne vraćajte. Nema „pelene za spavanje“, „noćne pelene“ ni drugih vrsta izgovornih pelena. To samo zbuni dete jer nekada sme da piški, a nekad ne, pa ni samo više ne uspeva da odredi kad je taj trenutak kad sme, a kad mora da potraži nošu. Mnoge mame noću stavljaju pelenu detetu iako dete uveliko koristi wc, objašnjavajući da je ta pelena „ujutru uvek mokra“. I biće mokra dokle god je budete stavljale. Radije kupite mušemu i preživite par noćnih nezgoda, dešava se, čak i mnogo starijoj deci, npr, ako sanjaju da su u wc-u.

Advertisements

Žena sa supermoćima

Nekada si bila normalna osoba. Nisi bila vidovita, niti čitala misli. A onda si postala mama. Počela si da čitaš misli. Da tumačiš tonalitet u glasu. Da znaš kad „da“ znači „da“, a kad „ne, ali ne bih da te odbijem“.
Postala si vidovita: znaš da će čaša da padne sa stola (jer stoji na ivici). Znaš da treba da poneseš bananu napolje jer će neko ogladneti (jer je mrljavio ručak).divna mama m
Znaš da li „boli me grlo“ znači „boli me grlo„, ili „neću u vrtić danas„, ili „želim mentol bombone„. Znaš kad „nisam gladan“ ne znači da nije gladan, nego mu se ne jedu punjene paprike.

Postaneš ekspert za procenu rizika, na primer, svaki put kad razmišljaš da li je prigodno vreme/mesto/društvo da se ide napolje. Kad gledaš u proreze šarki pre nego što zatvoris vrata, jer tu mogu biti mali prsti.

Razviješ nove dimenzije čula, recimo, selektivni sluh, kada u parku među desetinama glasova možeš da razaznaš kad tvoje dete viče „mama“.

Vreme preračunavaš u nepoznate jedinice vremena:
– Krećemo za desetak minuta.
– Koliko je to?
– Dve Maše (i medved).

Postaneš lingvista ekspert za retke jezike. Toliko retke da ih govori samo jedna osoba – tvoje dete.

Sve te novostečene moći nesumljivo te čine superherojem, zar ne? Ti to i jesi: ti si MAMA.

Decu u kola, pamet u glavu

Nedavno mi je došla u posetu drugarica sa kojom se dugo nisam videla, iako živimo u istom gradu. Klinci su nam vršnjaci i koliko su bili razlog te duge pauze, toliko su bili i razlog konačnog susreta. Parkira se pred kućom, vidim maleni stoji nazad, između sedišta, ne sedi u svom auto sedištu. Na ćoše, kakva sam, odaberem naravno to za prvu temu.

„Neće da se veže nikako! Ali ja polako vozim, sve je to u redu. Za tih deset minuta ništa mu neće biti! Šta je nama beba u autufalilo bez pojasa tolike godine?! Miran je on meni, kad naiđe policija, kažem mu da sedne u sedište.“

Ali kako možeš da budeš mirna ti?! Naježila sam se u trenu od pomisli na Preradovićevu ulicu, nadomak koje živimo, kojom tutnje kamioni i preći put ili skrenuti u sporednu ulicu već je dovoljno stresno i opasno.

Ti voziš polako?

Setim se da je tako- polako- vozio i moj drugar Nenad kad smo se nas četvoro prijatelja kolima vraćali s kupanja. Na nekoj blažoj nizbrdici kasno smo videli auto ispred nas. On je slomio nos kada je glavom udario u volan, njegova devojka, koja je sedela na prednjem sedištu, razbila je glavu o šoferšajbnu, ja sam povredila vrat od udarca u prednje sedište, a Jelena, koja je sedela između dva prednja sedišta, baš kao i malecki od moje drugarice, preletela je napred i zadobila povrede zbog kojih je nedelju dana provela u bolnici.

Nismo bili vezani. Do kuće nam je trebalo manje od deset minuta. Ne želim ni da pomislim kako bi tek malo dete prošlo. Zato od tada mislim unapred. A mišljenje formiram nakon podrobnog informisanja.

Ukoliko se, recimo, automobil kreće brzinom od 25 km/h, u slučaju sudara usled inercije ljudsko telo postaje teže i do 20 puta. To zapravo znači da ako u rukama držite dete od 10 kg, nećete uspeti da ga zadržite u naručju, jer će u trenu postati teško 200 kg!

Ipak, više od reči uverio me je ovaj video. Zamislite da je umesto lutke vaše dete! Jer to se ne dešava samo drugima. Zamislite kako bi tek bilo da sedišta nema!

Za tih deset minuta neće mu ništa biti?

Ne znam na čemu su bazirana takva uverenja, ali svetska statistika kaže da se u poslednjih deset godina mnogo više nesreća dešava u naseljima nego na otvorenom putu. Da deca više stradaju u automobilima, nego kao pešaci! Gradska vožnja, odnosno nevezivanje dece u auto sedištima predviđenim za njih, pokazalo se kao najveći uzročnik problema. Naša statistika za 2015-tu kaže da svega 25% roditelja decu vozi u auto sedištima. Život svoje dece nikako ne bih prepuštala slučaju. Pogotovo ne nesrećnom za koji su dovoljni delići sekunde.         

Šta je nama falilo tolike godine bez pojasa?

DusanRecimo, bolji zakon? Gotovo sve zemlje u okruženju imaju stroža ograničenja za prevoz dece od naše. Korišćenje auto sedišta obavezno je do desete, pa čak i dvanaeste godine ili dok dete ne dosegne visinu od 1,5 m. Kod nas deca sa manje od dvanaest godina ne smeju da sede napred, a auto sedište je obavezno dok dete ne napuni tri godine. Roditelji potom mogu da biraju između booster-a i običnog pojasa koji, s obzirom na to da im ide preko glave, dakle ne kako bi trebalo, nije dovoljno bezbedan.

Novi zakon predlaže da upotreba auto sedišta i kod nas bude do dvanaeste godine ili visine deteta od 150 cm. Takvo rešenje najedilo je mnoge, zbog dodatnog troška. Ipak, kad pogledam da je u poslednje četiri godine u saobraćajnim nesrećama u Srbiji povređeno 7.783 dece uzrasta do 14 godina, a 82 je poginulo, ne bih trošila vreme na dalje razmišljanje. Trošila bih i pare koje nemam. Mnogima je sigurno falilo nešto. I neko. Novac može da se povrati nekako, ali izgubljen život ne.

Neće da se veže nikako!

U vezi sa nekim stvarima sa decom nema pregovaranja. Pre svega kada je o bezbednosti reč. Sve više osvajaju prostor, svet oko sebe, nova znanja i veštine koje im daju snagu, ali sve to ne prati i svest o opasnosti niti opreznost. To je naš zadatak. Pokažite čvrst stav u vezi sa tim, ali i svu maštovitost da osmislite kako ćete im skrenuti pažnju na brojne oblike zabave i uživanja u vožnji, čak i ako su vezani.

Ali to podrazumeva da u vezi sa nekim stvarima ni sa odraslima ne bi trebao da bude pregovaranja. Evo i zašto:

Ukoliko vaše ukoliko dete ima do četiri godine, a auto sedište postavljate u smeru vožnje, procenat smanjenja rizika od povređivanja je 50%
Ukoliko ga postavljate u smeru suprotnom od smera vožnje, bezbednost vašeg deteta podižete za čak 80%
Ukoliko mu stavljate samo sigurnosni pojas, rizik od povrede smanjujete za svega 32%
Za dete od pet do devet godina odgovarajuće auto sedište rizik od povrede smanjiće za 52%
Korišćenje samo pojasa u tom uzrastu smanjuje rizik za samo 19%
Studije o bezbednosti u saobraćaju i rigorozni testovi koji se sprovode u Evropskoj uniji pokazali su da se pravilnom upotrebom auto sedišta smrtnost dece pri sudarima smanjuje za preko 70%.

Izvor: FIA Foundation, 2009.

Kad naiđe policija, ja mu kažem da sedne!

deca u autuJeste, kod nas se pojas ne vezuje zbog svesti o bezbednosti i ličnoj odgovornosti, već zbog izbegavanja kazne. Policiju još i možete da izbegnete, ali ne bih vam savetovala da iskušavate savest, nju je mnogo teže umiriti.

U Srbiji je u toku kampanja Bezbednost nikad nije na odmoru koja ima za cilj da ukaže na značaj stalne upotrebe auto sedišta tokom vožnje, da edukuje roditelje o tome koliko je važno da deci obezbede sigurnu vožnju. Na sajtu http://www.auto-sedista.rs možete se informisati o tome koje grupe auto sedišta postoje, kako se ona postavljaju, koje je najbolje za vaše dete, rezultate testiranja auto sedišta i sve o njihovom značaju.

Na nama odraslima je da ne zaboravimo na to koliki je naš značaj u opštoj bezbednosti dece u saobraćaju. Da se ne ponašamo kao deca, biće sasvim dovoljno za početak.

Ovaj tekst je, uz odobrenje autorke Ljubice Balać, preuzet za sajta Mama na ćoše

Masku namestite prvo sebi, onda detetu

Znate onu reklamu u kojoj se sportisti u svlačionici pretvaraju u filmske dive kad su gladni, pa se vrate u normalu kad im drugari ponude čokoladicu? Slogan je „kad si gladan, nisi sav svoj“, ili tako nešto. E, to je savršena istina u mom slučaju. Rešenje je vrlo jednostavno, reći ćete, samo jedi redovno. Ali kad se ne probudiš sam od sebe, nego te probudi beba, za njom se bude i dva vilenjaka koja od ranog jutra imaju potrebe koje uključuju mamino angažovanje, setim se da sam gladna tek posle koji sat, kad su svi namireni, a ja van sebe.

Bivajući svedokom jedne od tih situacija kad ne znam gde sam jer namirujem sve druge pre sebe, najbolji muž na svetu mi je citirao rečenicu iz bezbednosne prezentacije pre leta u avionima: „U slučaju pada pritiska, masku za disanje namestite prvo sebi, onda detetu“. 

download (1)

Zvuči sebično kad prvi put čujete, ali zapravo je sasvim logično: ako sami niste sposobni, kako ćete da pomognete bilo kome drugom? Na širem planu, ovo se odnosi na bilo koju potrebu mame, ne samo fiziološku: na potrebu da se sama istušira, popije kafu, izađe sa drugaricama, čita knjigu… Zvuči lako, ali u jeku bavljenja decom, to je, čini mi se, prva stvar na koju mame zaborave. Zato, drage mame, ne stavljajte sebe na poslednje mesto. Znam, nije lako (možda nije ni moguće? ja ne uspevam) staviti sebe baš na prvo, ali nemojte zanemarivati sebe. Jer srećna mama = srećna porodica! 🙂 

Roditelji istetovirali sebi belege svoje ćerke

„Želeli smo da Hani-Re zna da je posebna, a ne da su njeni belezi nešto čega treba da se stidi“.

Tanja Filips i njen suprug Adam preživeli su vrlo buran porođaj sa četvrtim detetom, devojčicom Hani-Re. Zbog neonatalnog lečenja i boravka u inkubatoru, devojčica je po celim nogama dobila crvene belege, za koje doktori kažu da će ih imati do kraja života. Zbog toga joj nikada nisu oblačili odeću koja otrkiva noge, a kada je prvi put izašla u kratkim pantalonicama, njema mama je bila užasnuta govorkanjima starijih ljudi iza njenih leđa. „Pomislila sam, ako odrasli tako govore o mojoj devojčici, šta li će joj tek govoriti deca kad krene u školu!„, kaže mama Tanja Filips.

2

Zato su Tanja i Adam odlučili da oboje istetoviraju svoje noge, i tako pokažu ćerki da su belezi nešto što imaju i drugi. „Želeli smo da Hani-Re zna da je posebna, a ne da su njeni belezi nešto čega treba da se stidi„.

Bilo je veoma bolno, naročito na delu gde sam imala staru tetovažu, ali svaki sekund tog bola je bio vredan, jer, kada je otok od etovaže splasnuo, pokazala sam ga ćerki, a ona je nežno dodirnula moju nogu, nasmešila se i rekla „slažemo se“, pokazujući na svoju nožicu!“ rekla je Tanja Filips za britanski magazin Mirror.

1Tanya-Phillips-along-with-her-husband-Adam-and-daughter-Honey-Rae-

 

Šta mislite o odluci ovih roditelja? Na šta biste Vi sve bili spremni zbog sreće svog deteta?

Kako da ne tučete svoju decu

CYMERA_20141119_094622Prethodnih dana na Facebook stranici Divne mame ova fotografija sa porukom prizvala je mnoge roditelje koji su, sasvim pogrešno, protumačili da neko njih lično proziva i optužuje da telesno kažnjavaju decu. Mnogi su počeli da klasifikuju batine i postavljaju granicu „koliko batina je ok“. Srećom, bilo je mnogo više onih koji su pokazali podršku vaspitanju bez nasilja: lajkom, deljenjem, komentarom, i to je ono zbog čega danas i pišem ovaj tekst.

Da se razumemo: ako praktikujete telesno kažnjavanje niko ne očekuje da odmah sada vežete sebi ruke i nikada više to ne uradite. Ali napredak ćete postići i ako se barem zapitate da li postoji drugi, bolji način. Da li je svaki put kad ste udarili dete bilo neophodno? Da li ste tako reagovali zbog deteta ili zbog sebe? Da li ste se osetili bespomoćnim, povređenim, izneverenim, iznerviranim i sve te emocije slile su se u jedan šamar?

Roditelji koji su se uključili u polemiku na FB stranicu su mi objasnili da tuku decu jer: 1. boje se za bezbednost deteta, 2. ne umeju drugačije da izgrade autoritet. To su vrlo razumni i brižni ciljevi, zašto su onda sredstva kojima ih postižu tako nerazumna i gruba?

Mi smo društvo sa duboko ukorenjenim nasiljem. Prema statistici Saveta za rodnu ravnopravnost Vlade Srbije skoro svaka druga žena trpi neki vid nasilja – ekonomsko, psihološko, seksualno i to je najčešće nasilje u partnerskim odnosima. Naravno da ne mislim da je udarac po guzi isto što i nasilje u porodici, ali klima ovog društva ukazuje na vrlo visok prag tolerancije nasilja. Tako smo mi kao deca vaspitavani batinama, naši roditelji takođe, njihovi roditelji su dobijali šibom, i tako dalje. Napredak u društvu možemo ostvariti samo ako izađemo iz ovog začaranog kruga batinanja!

Jedan tata mi je napisao:
Problem ovde nastaje, što vi kada oduzmete telesnu kaznu, ljudima koji nemaju toliko znanje da reše svaki problem rečima, nisu dovoljno inteligentni, nisu vispreni, domišljati, niko ih nije učio, a ne date odgovarajuću obavezu roditelju da se obrazuje,  ne obezbedite uslove i zakonsku normu, i mislite da je to njegova ‘obaveza’ da se samostalno obrazuje a zahtevate nešto od njega, pravite problem sa pogrešnim pretpostavkama, veći nego što je postojanje telesne kazne.
Stvara se vakuum, gde roditelj ima vezane ruke da spreči samovolju deteta koje može biti direktno na šteti samog deteta, a roditelj jednostavno drugog rešenja nema. (…) Prvi put kada sam lupio dete po ruci, plakao sam kao kiša ceo dan, jer bolje nisam znao, a u tom trenutku sam morao to da uradim jer, drugo rešenje koje bi bilo delotvorno, nisam imao. Čist mazohizam iz neznanja.„.

Ovom tati ogromno hvala, a nastavak teksta posvećen je metodama vaspitanja koje isključuju batine.

Dakle, recimo da je dete uradilo nešto opasno što nije smelo, na primer, potrčalo ka prometnoj ulici. Jedno oštro „NE“ bi trebalo da ga zaustavi pod uslovom da vikanje nije Vaša rutinska komunikacija. Nakon toga objasnite detetu opasnosti i (ovo je vrlo važno) da ste se uplašili zbog njega. Agresiju koju biste pretočili u udarac pretvorite u ljubav. Zar to nije ono što Vas je i pokrenulo na reakciju u ovom slučaju?

Međutim, Vaše dete ponavlja isto neprihvatljivo ponašanje, i ne vredi mu govoriti. Umesto da ga kaznite batinama, pošaljite ga „u kaznu„. To može biti hodnik stana, ćošak sobe, bilo koja stolica… važno je da dete bude prekinuto u tome što radi i da provede neko vreme znajući da je kažnjeno (dužina kazne zavisi od uzrasta, kod male dece, 2-3 godine, dovoljan je i minut). Važno je na kraju kazne ponoviti zašto je kažnjeno i objasniti da se to ponašanje neće tolerisati. Ako se neprihvatljivo ponašanje ponovi možete produžiti trajanje kazne.

Drugi vid kazne je da mu uskratite nešto što voli: oduzmite mu omiljenu igračku na neko vreme (opet, kod male dece je dovoljno nekoliko minuta) ili mu nemojte datu poslasticu koju bi inače dobilo.

S druge strane, ne možete samo kažnjavati: kada se dete ponaša lepo, pohvalite ga. Nagradite dobro ponašanje.

10408027_910901205587159_2084432451352213053_nProvodite kvalitetno vreme sa svojom decom: ne gledajte u televizor ili u telefon u vremenu koje ste odvojili za decu i druženje sa njima. Sa starijom decom (već od četvrte godine), možete razgovarati – upoznajte svoje dete, njegove želje i strahove. Deca su često nestašna jer žele pažnju.

Ne zaboravite da dete najbolje uči na primerima. Ovaj mehanizam usvajanja emocija, stavova i ponašanja iz okoline najbolje je opisao Pavlov (da, onaj koji je eksperimantisao sa psima, ali se bavio i mnogo kompleksnijom psihologijom). Ovim mehanizmom dete koje tučete samo može da nauči da i samo bude nasilno.

Na kraju, ako osećate da ne možete da izađete na kraj sa vaspitanjem bez kazne, posavetujte se sa nekim: vaspitačicom u vrtiću, učiteljicom, školskim psihologom isl. Ne posežite odmah za batinama. Postoje drugi, mnogo efektniji načini da se reši problem.

 

Kada će moje dete prohodati?

Najtačniji odgovor je: kad bude spremno. I tu Vi ne možete mnogo da uradite da mu pomognete, detetova želja za kretanjem je mnogostruko veća od Vaše želje da se ono kreće i čim njegov skelet, muskulatura i sposobnost koordinacije budu spremni, zakoračiće!

Nažalost, možete više uraditi da mu odmognete, što roditelji često nehotice i rade, stavljajući dete u dubak ili vodajući ga za ruke dok se ono, potpuno nespremno, tetura.

learning-to-walk

Zapamtite sledeće stvari koje će olakšati prohodavanje Vašeg mališana:

 

1. Zaboravite na dubak. Znam, znam, Vi ste tako prohodali, ja sam tako pohodala… a, u stvari, nismo! Kretanje u dupku je više nalik na vožnju rolera nego na hodanje i detetu samo nameće pogrešnu mustru kretanja. Možda bismo i Vi i ja i ranije prohodali da nije bilo dupka! 😉

 

2. Jedino što ćete dobiti vodanjem za ruke jeste Vaša umorna i bolna kičma.

 

3. Vaše dete je čovek za sebe, nemojte ga porediti sa drugom decom. To što je komšjin mali prohodao sa 10 meseci, a sestrić koji je mlađi od Vašeg deteta već trčka, nema nikakve veze sa Vašim detetom.

Da se razumemo, retko koje dete zaista prohoda pre prvog rođendana. Da, mnogi dočekuju goste stojeći, neki čak prave i po nekoliko koraka, ali prohodavanjem se smatra kad dete spoji najmanje osam koraka bez pomoći ili padanja. Drugim rečima, to što Vam se druga mama pohvalila da joj je dete prohodalo mnogo pre Vašeg, uzmite sa  velikom rezervom.

 

4. Vaše dete nije Vi. Potpuno je nebitno kada ste Vi ili drugi roditelj deteta prohodali. Vaše dete će peohodati kad ono samo bude spremno.

 

5. Podstičite ga da se kreće i da ustaje. Pružajte mu objekte malo izvan domašaja zbog kojih mora da ustane i da pokuša da korakne. Mnoga deca prohodala su uz virtuelnu treću tačku oslonca, držeći u ruci štapić ili neku sličnu igračku.

baby-learning-to-walk-milestone-photography-session-denver-photographer

6. Obezbedite mu udobnu obuću koja nije ni velika ni tesna i odeću u kojoj može komotno da se kreće. Kad god je moguće neka hoda boso.

 

Ako Vas zanima statistika, većina dece (troje od četvoro) prohoda sa 13 meseci, ali sve do 17. meseca se smatra normalnim. Ako do tada Vaše dete nije prohodalo to ne mora da znači ništa, ali ga ipak odvedite doktoru na pregled.