Kako završismo školu bez Vibera?!

Da Vam kažem nešto: ja sam genije. A Vi što sada ovo čitate, i imate decu, i ovde tražite zrno razuma u roditeljstvu, i Vi ste genije! Zapravo, cele generacije, moja, Vaša, i one pre i malo posle nas, to su sve genijalci! Svi mi koji smo završili osnovnu školu (da ne pominjem dalje školovanje), a naši roditelji nisu imali Viber, mi svi treba da se svrstamo u red ljudi posebnih životnih dostignuća. Ako nije to, ako nismo genijalci, onda se jamačno dogodila nekakva genetska mutacija kod naše dece, pa su postala mnogo nesposobnija nego što smo bili mi kao školarci, jer danas se ne može završiti škola ako učenikovi roditelji ne pitaju druge roditelje na Viber grupi šta je bilo za domaći, i još važnije, kako ga uraditi. Mislite da preterujem? Onda

IMG_20171126_163321

svakako nemate dete u školi. Ako ga imate, onda ste već član neke roditeljske Viber grupe u kojoj se svakodnevno razmenjuju školski zadaci, rešenja, nedoumice, pesmice koje treba naučiti, pasulj, pirinač i kolaž papir koje treba doneti sutra za likovno isl…

Potpuno je neverovatno, u eri u kojoj se čini da cveta doktrina Marije Montesori, makar sudeći po mnoštvu privatnih vrtića koji se diče da primenjuju „Montesori metod“, da deca nisu u stanju da znaju šta imaju za domaći i da ga urade. Za slučaj da ne znate, italijanska pedagoškinja Marija Montesori (Maria Montessori 1870-1952) smatra se tvorcem oblika čuvanja dece kakav je današnji vrtić, i najpoznatija je po svom zalaganju da decu treba što ranije osposobiti da samostalno obavljaju zadatke, ličnu higijenu, kućne poslove, itd. Ukratko: vaspitni metod koji se primenjuje u našim državnim vrtićima, samo nema italijansko ime! 😉 Jedan od omiljenih mi citata gospođe Montesori je upravo onaj o pomaganju: Nikada ne pomažite detetu da izvrši zadatak za koji ono samo misli da može da ga uradi samo!

Kako se ova doktrina uklapa u naš Viber-domaći? Nikako, nažalost. Ovde ne govorim da roditelj ne treba da se bavi detetom, njegovom školom, da ne treba da se zanima za to šta je bilo u školi i šta ima za domaći. Naprotiv, jedna od najvažnijih uloga roditelja jeste da pomogne detetu da izgradi odgovorne radne navike. Ali to se ne čini tako što pitate druge roditelje šta ima za domaći. To se radi tako što:

  1. Razgovarate sa svojim detetom. 
    Mnogo puta sam isticala važnost razgovora sa detetom, najviše u tekstovima u kojima pokušavam da objasnim zašto batine ne čine decu boljom i vaspitanom, već naprotiv, kao što je ovaj. Obično mi se jave skeptični roditelji koji tvrde da su im deca „premala za razgovor“. To je besmislica. Kulturu razgovora morate uvesti još od kad je dete beba, i mnogo pre nego što je u stanju da Vam razgovetno odgovori. Ako to uradite, onda će normalan nastavak razgovora, biti i razgovor o školi. Ako niste to učinili, nije kasno da promenite navike i da počnete da razgovarate sa detetom kada krene u školu. Pitajte šta je bilo u školi, prelistajte knjige zajedno, podstaknite ga da se seti šta je učiteljica rekla… ako postaje pravilo da ne uspeva da se seti, moguće je da ne usproditelji rade domacieva da se koncentriše na času i prati ono što učitelj/-ica govori. Porazgovarajte o tome sa učiteljicom.
  2. Ukažite detetu poverenje
    Zamislite da je obrnuto: Vi dođete sa posla i kažete nešto, bilo šta, o svom danu na poslu. A dete pozove Vašu koleginicu da proveri da li ste dobro zapamtili šta Vam se desilo, ili da li ste dobro shvatili. Kako biste se osećali? Šta biste pomislili? („Šta me proveravaš, nisam debil, valjda znam šta sam čula…“, „Fino, drugi put ne moram ni da pamtim, imam ko će da mi proveri….) Jer, šta je najgore što može da se dogodi? Da Vaše dete ne uradi domaći? Da ga urdi pogrešno? Pa šta? Kako mislite da nauči nešto ako mu niste dali priliku da doživi to iskustvo?
    I to nas dovodi do najvažnijeg…
  3.  Dozvolite detetu da pogreši! Engleska reč error – greška, potiče od latinske reči errare što znači, između ostalog, lutati, tražiti. Upravo su pogreške put ka pronalaženju tačnog i istinitog, grešenje je način učenja. Ako Vi uradite domaći, sigurno će biti besprekoran (uspeli ste da savladate gradivo osnovne škole!), a da li će taj domaći imati svrhu, a to je da dete nešto iz njega nauči? I, još važnije, kako će Vaše dete izvršavati zadatke kad Vi više ne budete tu da pitate na Viber grupi šta i kako treba da se radi? Ili kad, nedajbože, ne budete umeli da uradite zadatak? I najvažnije: kakav će odrastao čovek i zaposleni biti neko ko je navikao da drugi misli i radi umesto njega?
Advertisements

Ovu reč morate odmah da prestanete da govorite detetu!

Kada Vam neko kaže „on je loš čovek“, šta pomislite, kakav je taj on? Lažov, hoće da prevari, nepouzdan, možda pije, tuče ženu… ukratko, nije dobar. „Nisi dobar“, bilo bi sasvim na mestu da se kaže takvom čoveku. „Nisi dobar“, pak, uopšte nije na mestu da se kaže detetu, pa ipak, to je možda najčešća reakcija na detetovo neželjeno ponašanje, koju izgovaraju i roditelji, i vaspitači, i nastavnici, pa čak i kasirke, komšije i bake u parku!

„Ono što govorimo detetu, postaće njegov unutrašnji glas“, rekla je Pegi O’Mara, a ako dovoljno iskreno pogledate u sebe shvatićete da zaista jeste tako. Ono što ste kao dete najčešće slušali jeste inicijalna, nepatvorena rečenica koju upućujete sami sebi: svaki put kad sebi, u sebi, kažete „jao, kakva sam budala!“, rekli ste to jer ste nešto takvo u formativnom periodu to dovoljno puta čuli da ostane urezano u podsvest.

Problem je što ocenu „dete nije dobro“ ili „dete je dobro“ slušamo od malena i prenosimo sa kolena na koleno. Zato nije lako izaći iz ovog začaranog kruga i zameniti osudu deteta osudom detetovog ponašanja koje smatramo neprihvatljivim.
osudjujemo ponasanje ne deteSledeći put kad zaustite „nisi dobar“, zastanite, i zamenite ovu osudu rečima „nije dobro to što si uradio“. Znam da nije lako, to su opšta mesta koja smo mnogo puta čuli u životu, ali uz samo malo koncentracije i želju da isklešete svoje dete u bolju osobu, moguće je. Čak i ako Vam izleti „nisi dobar“ sasvim je u redu dodati „U stvari, ti si dobar, ali to što si uradio je pogrešno… ali se danas ne ponašaš lepo…“ isl. Jer dete ne može da promeni sebe i svoj temperament, a može da promeni ponašanje. Zato nikada ne treba da osuđujemo i prosuđujemo dete, već isključivo detetovo ponašanje.

 

Kad nam je postalo neophodno uputstvo za život?

foto-zbun

„Što više učim, sve manje znam.“

Znam da ništa ne znam„, čuvena je rečenica koja se pripisuje Sokratu i zbog koje ga je, navodno, proročište u Delfima proglasilo najmudrijim od svih ljudi. Time je, smatra se, Sokrat hteo da kaže da se on ne razmeće lažnom mudrošću, ali i da je svestan da je saznanje beskrajno, te da on, iako u godinama, tek ima da uči.

Paradoksalno, što više učim o ljudskoj psihi, razvoju ličnosti i motivima za ponašanje, imam utisak da sam tek zakoračila u to beskrajno more znanja. Da budem neskromna, pa da se uporedim sa Sokratom, znam koliko ne znam.

To je istovremeno i predivno i zastrašujuće. Predivno je jer je izazovno, jer je naš predivni mozak i dalje velika nepoznanica, posle vekova istraživanja. Jer upoznajući nevidljive motive i mehaniznme, odjednom ljude i njihove postupke vidiš mnogo jasnije. Zastrašujuće jer umesto da budem savršeno opremljena da razumem ponašanje svoje dece i vaspitam ih bez muke u sjajne ljude, ponekad ostanem potpuno razoružana, štaviše zbunjena svim tim novostečenim znanjem.

Nedavno sam slušala predavanje Tomislava Kuljiša o tome zašto su prve dve godine u životu deteta ključne za formiranje ličnosti. Kao što možete da pretpostavite, ako ste se sreli sa nekim Kuljiševim tekstom, filozofija „pusti ga da otplače“ i „ne navikavaj ga na ruke“ dokazala se kao pogrešna, i predavač je pokušavao objasni zašto, te da ukaže na važnost uslišavanja detetovih emotivnih potreba u najranijem detinjstvu. Onda se jedna mama javila da postavi pitanje. Pitala je koliko minuta treba dati fore tati da pokuša da umiri bebu pre nego što je mama preuzme u svoje naručje i uteši. I samog predavača je malo zateklo pitanje, mada je dao lep odgovor o tome da i očevi pružaju ljubav i emocije bebama. Ali, koliko minuta?! Najbolje bi bilo da uz bebu dolazi i upuroditeljitstvo za upotrebu u kom bi pisalo „Bebu ostaviti da plače u naručju ne-majke tri minuta i 16 sekundi, a onda ga mora preuzeti majka, staviti na levo rame i ljuljkati četiri minuta“. Ali, ne postoji takvo uputstvo, niti uputstvo za sve one izazvne godine koje nas čekaju dok nam deca odrastaju.

Poželjno je i pohvalno neprestao se edukovati, ne samo na polju psihologije, već na svim poljima, ali vaspitanje je mnogo više od onoga što naučimo iz psiholoških priručnika. Vaspitanje dece su trenuci u kojima i sami gubite kontrolu, ophrvani svakodnevicom, vaspitanje zahetva poznavati temperament svakog deteta ponaosob, vaspitanje znači umeti primenii naučeno baš na Vaše dete i baš na određenu situaciju, vaspitanje znači i prepoznati da ono što važi za većinu dece možda ne važi za Vaše. Vaspitanje zahteva i budi emocije. Vaspitanje je život.

Zato ponekad treba, jednostavno, slušati svoje srce. Ne svoj mozak, spreman da uči, analizira i racionalizuje. Svoje srce u kom je beskrajna ljubav za ta mala bića koja zovemo svojom decom. Ono uvek zna šta je najbolje uraditi.

Uhvati se za uši pa igraj!

Odrasli smo uz ovu rečenicu…
Mama, dosadno mi je! 
Uhvati se za uši pa igraj! -odgovarala bi mama, dok je gledala Dinastiju, ili čitala Bazar, ili mesila kolače, ili lakirala nokte , ili odmotavala zapetljani kabl od telefona….

To ne znači da mama nije bila tu za nas, da nije imala vremena da se poigra sa nama, da uhvati-se-za-usipomogne oko domaćeg isl. To znači da je mama mislila da joj nije dužnost da nas zabavlja i da je umela da ima i vreme za sebe. Ono što većina nas današnjih majki ne ume. Nekako smo na pola puta od tog starog stila roditeljstva u kom je bilo sasvim normalno isprebijati dete jer je „bilo nevaljalo“ do novog stila roditeljstva u kom pokušavamo da budemo svesni detetovih potreba i da ih razumemo, ostali zaglavljeni u tome da smo detetove potrebe stavili ispred svojih. Kako mislimo da budemo dobar roditelj (ili dobra partnerka, ćerka, sestra, prijateljica… bilo koja dobra polovina bilo kog odnosa), ako smo sebe zapostavili i stavili u službu tuđih potreba? „Nisu to tuđe potrebe“, pomisliće neko, „to su potrebe MOG deteta!“. Upravo tako. I baš zato je važno da svom detetu budete dobra osoba, stabilna, ispunjena. Ne osoba koja žali za svojim hobijima, za svojom šoljicom kafe, koja se pravda što ide na posao ili na aerobik, koja nema vremena za svoje prijatelje jer je svo vreme posvetila detetu.

Prvi razlog za to je što morate biti stabilna i zadovoljna osoba da biste bili takva majka. Pisala sam više o tome u tekstu Masku namestite prvo sebi, onda detetu. 

Drugi razlog tome je što dete najviše uči iz primera. Dete uči život gledajući Vas kako živite. Ako se odričete svega što čini Vaš život i provodite ga fokusirani da svoje dete, šta će ono o životu naučiti? Da je centar sveta? A Vi dužni da ga zabavljate kad mu je dosadno?

Ovaj tekst nije nastao da nekome „soli pamet“. Nastao je posle trodnevnog puta u Berlin sa decom. Puta koji sam do u detalje isplanirala tako da deca u njemu uživaju, maksimalno se zabave, jedu samo ono što vole i umore se taman onoliko koliko mogu da izdrže. Dakle, bez dugih šetnja, obilazaka znamenitosti koje zanimaju mene i muža, bez lokalnih specijaliteta prema kojima bi deca bila podozriva, ergo ne bi ih jela, ergo ostala bi gladna, ergo bila bi nervozna, ergo preseo bi mi ceo put… Znate šta bih dobila na kraju svakog od ova tri dana ugađanja? Ono što bi moja majka nazvala nezahvalnošću. „Dam vam mali prst, a vi hoćete celu ruku!“ Jer je tako lako navići se na ugađanje. I tako je prirodno tražiti još onoga što ti prija! Na neki sumanut način, to što „im nikada nije dovoljno“ trebalo bi da shvatim kao zahvalnost. Ali teško je kreativno razmišljati kad si premorena od ugađanja. I zato bi trebalo ponekad da citiramo svoje majke. Ponekad bi trebalo da kažemo deci da se uhvate za uši i igraju. Jer ako naviknu da ih mi zabavljamo, pretvorićemo se u zabavljače, a oni neće biti u stanju da sami sebe razonode, i večito će tražiti to od drugih. A mi mame ćemo, dok oni odrastu, jednostavno, iskopniti…

 

Kako odviknuti dete od pelena

Ništa lakše od odvikavanja deteta od pelena! Evo kako da se dete nauči na nošu u deset lakih koraka:

1. Sklonite sve tepiheklizav-pod
2. Skinite pelenu
3. Brišite pod
4. Perite gaćice
5. Brišite pod
6. Perite gaćice
7. Brišite pod
8. Perite gaćice
9. Brišite pod
10. Perite gaćice

Šalu na stranu, postoje hiljade i hiljade stranica ispisanih na ovu temu, što u formi knjiga, što u formi blogova i portala, i posle bezbroj iščitanih tekstova o tome, i dva deteta koja su se odavno odvikla, ništa lakše nisam uspela da odvikem treće. Štaviše, činilo mi se da mi treći put ide najteže, ponekad sam, u najcrnjim trenucima, zamišljala kako do pred školu perem ukakane gaće… na trenutke čak razmišljala da bacim sav trud u vodu, vratim pelenu i sačekam da dete samo kaže „skinite mi, bre, ovo!“…. preispitivala da li je rano, da li sam dobro ispratila sve znake koji ukazuju na to da je dete spremno (svesno je fiziološke radnje, odlazi u ćošak kad predoseti da će da kaki, nema otpor prema noši itd….). I taman kada je izgledalo kao da ćemo se svi udaviti u upiškenim gaćicama, dete je samo počelo da seda na nošu i da traži da ide u wc kad nismo kod kuće. I tako, nakon litara i litara obrisane mokraće s poda, nemam nikakve tajne trikove da podelim sa Vama, samo dve krilatice koje treba da budu Vaše svetlo na kraju tunela, kad pomislite da je beznadežno:
1. Proći će. Ne za tri dana, niti za dve nedelje, ali za mesec, dva ili tri, nećete više brisati pod i prati gaće, i ta agonija će Vam se najpre činiti kao tren iz prošlosti, a potom ćete je i zaboraviti.
2. Kad skidate – skinite. I ne vraćajte. Nema „pelene za spavanje“, „noćne pelene“ ni drugih vrsta izgovornih pelena. To samo zbuni dete jer nekada sme da piški, a nekad ne, pa ni samo više ne uspeva da odredi kad je taj trenutak kad sme, a kad mora da potraži nošu. Mnoge mame noću stavljaju pelenu detetu iako dete uveliko koristi wc, objašnjavajući da je ta pelena „ujutru uvek mokra“. I biće mokra dokle god je budete stavljale. Radije kupite mušemu i preživite par noćnih nezgoda, dešava se, čak i mnogo starijoj deci, npr, ako sanjaju da su u wc-u.

Zašto su deca kod kuće najgora?

Dođete po dete u vrtić/školu, vaspitačica, odnosno učiteljica puna reči hvale za Vaše mezimče. Čuvaju ga baka/deka/rođaci/komšije, to je bez sumnje najbolje dete koje su upoznali. Ostane to zlatno dete sa mamom, i kao u filmu o gremlinima, pretvara se u pravo malo čudovište. Izvoljeva, ne sarađuje sa Vama, ne odgovara Vam na pitanja, baca se po podu, ima napade besa, itd… dopunite samo čime Vas sve „časti“ Vaše čedovište
CYMERA_20150123_234419
Kada sam objašnjenje ovog fenomena pokušača da nađem u stručnoj pedagoškoj literaturi nekoliko autora je sugerisalo da bi ovo, zapravo, trebalo da bude kompliment mami! Naime, pred mamom je dete to što je, bez ustezanja i bez pretvaranja, jer mami bezuslovno veruje. To ne znači da je Vaše dete u suštini bezobrazno i razmaženo, već da se pred Vama ne usteže da pokaže kada se oseća tako, kada je umorno ili preplavljeno nekom drugom vrstom emocija.
Zamislite da Vaše dete ima rezervoar energije koji se svakog jutra napuni i dete kreće kroz dan. Svaka promena mesta, svaka interakcija sa drugom decom ili odraslima, svaka snažna emocija, svaka fizička aktivnost prazni ovaj rezervoar. Uz to, imajte u vidu sa se u danima kada dete nije sasvim zdravo, ili kada se nije naspavalo, u dan kreće sa polupunim rezervoarom. Dok dođe iz škole, ili dok dođete po njega u vrtić, detetov rezervoar je već u crvenom. Poseban je problem što školska deca tokom čitavog dana akumuliraju umor i stres od školskih obaveza i izazva društva, i kući dolaze ozbiljno iscrpljena. Dodatni problem predstavlja činjenica da dete u školi uspeva da se bori sa svojim umorom, i samo kod kuće pokazuje loše ponašanje, što čini učitelje i druge osobe koje čine školski sistem i kroje ga ili bi trebalo da na njega utiču, potpuno nesvesnim problema. Nas roditelje ostavlja da se izborimo sa detetom koje je umorno, verovatno i gladno, a vrelo često ima i domaći.

umor deteta

Šta možete da uradite? 
1. Imajte razumevanja. Imajte ovo znanje u svesti kad god dete pokaže ovakvo ponašanje. Vi znate šta je uzrok, Vi ostanite mirni i kad dete nije. Možda je tog dana posebno iritirano – razgovarajte o tome.
2. Obezbedite vreme za relaksaciju. Nemojte voditi dete iz vrtića pravo na sport ili hobi, nemojte školsko dete primoravati da odmah posle škole uradi i domaći. Dozvolite vreme za odmor, vreme bez aktivnosti, ili bez zahtevnih aktivnosti.
3. Ostanite sigurna luka: ako su pedagozi u pravu, i dete daje sebi oduška pred nama jer nam veruje, shvatimo to kao kompliment! 😉

Situacije u kojima je opravdano tući dete?

Neretko mi se dešava da razgovaram sa vrlo osvešćenim drugaricama, mamama koje čitaju o vaspitanju dece, rade na sebi kao osobama i kao roditeljima, pa opet, mnoge od njih mi navode nekakve „tri situacije u kojima je opravdano tući dete“. Ove tri situacije navode i izvesni psihoterapeuti (što nikako nije ni psiholog, ni pedagog, niti bilo ko ko bi trebalo da se bavi odgojem zdravog deteta), kao opravdane za fizičko kažnjavanje. Zbog toga laik lako može pomisliti da je zaista i opravdano u ovim prilikama upotrebiti silu prema biću koje smo rodile da bismo ga volele, a ne tukle. Hajde da zajedno analiziramo tri famozne situacije i objasnimo zašto su batine u njima ne samo nekorisne, već i štetne, zapravo samo „dolivanje ulja na vatru“:

1. Kada dete ugrožava svoju bezbednost. 
Situacije o kojima govorimo su, na primer, kada istrči na ulicu, dira utičnicu, isl. Prvo, nijedno biće, odraslo ili dete, nije u stanju da uči, niti da se bavi bilo kakvim intelektualnim aktivnostima kada je uplašeno ili životno ugroženo, o čemu sam već pisala na ovom blogu. Poenta vaspitanja je da dete NAUČI da ne treba da radi pomenuto. Da li ćete prvi put izvesti dete napolje i pustiti ga da trči, a potom prebiti jer je istrčalo na ulicu? Naravno da ne. Izvodićete ga pokazujući mu da tuda idu auti i učiti kuda i kako sme da se kreće. Kuče iz kraja ovo radi sa svojim štencima svake godine kad ima nove štence. Ako su oni u stanju da uče iz primera izvesno je da je i Vaše dete sposobno za to.
Šta uraditi umesto batina?
Budite kao pomenuta keruša: učite dete preventivno. Ako je normalno i ako mu pokazujete svojim primerom i kroz razgovor šta sme da dira, kuda sme da ide isl, verovatnoća da sebe ugrozi je zaista neznatna, da ne tvrdim baš arogantno da je nema. Uz to, morate uvek biti na oprezu, uvek voditi računa o svom detetu. Hteli biste da pijete kafu i čitate dok se mala deca bezbedno igraju sama? Žao mi je, nema toga dok malo ne poodrastu. Hteli ste decu, pazite na njih.
mladunci

2. Kada dete udara drugu decu ili Vas.
Ozbiljno? Batinama ćete da ga naučite da ne sme da se bije? Ozbiljno??
Šta uraditi umesto batina?
Da li Vaše dete dođe u park ili vrtić i počne, ničim izazvano da udara drugu decu? Ako je odgovor da, vodite ga psihologu. Ako je odgovor ne, utvrdite zašto dete udara drugu decu. Da li je prvo povređeno? Da li ste razgovarali sa njim o tome kako da se reši konflikt? Da li zna za drugi način rešenja? Da li u vrtiću traži pomoć vaspitača ili primenjuje silu? Razgovarajte o tome kako se ono oseća kada ga neko udari i zašto želi da nanosi bol drugima. Ovde nema univerzalnog odogovora, osim pravila da u tom trenutku, dok je besno i uznemireno, ne može ništa da nauči. Ako ga dodatno i udarite, samo ste ga učinili još uznemirenijim. Udaljite dete iz konfliktne situacije, sačekajte da se smiri, pa razgovarajte o tome.
superb logic

3. Kada je dete previše malo da razume šta mu se govori.
Dete nikada nije previše malo da bi razumelo.  Dokazano je da bebe već u uzrastu između šestog i devetog meseca razumeju značenje reči. Naravno, ne može da razume Teoriju relativiteta sa dve godine (ne mogu ni mnogi odrasli), niti može da razume stvari koje mu se govore komplikovanim rečima koje dete ne razume, ali ako se prilagodi jezik kojim se obraćate detetu, ako razgovetno i razložno govorite vodeći računa da li je razumelo, ponovite ako nije, ako se spustite na njegovu visinu dok razogvarate, i najvažnije, ako i sami dajete primer toga o čemu govorite, dete će razumeti.
Šta uraditi umesto batina?
Ponovo pročitajte pod br. 1.

large_what-deeper-than-a-mother-s-love-fhxowfi4
Ako uz Vašu najbolju volju da ne primenjujete fizičko kažnjavanje dete i dalje primenjuje neprihvatljivo ponašanje?
Ovde se zapitajmo šta je neprihvatljivo ponašanje? Da li ste detetu objasnili da rerna peče a ono je uporno pipa i peče prste? Ako je tako, rodili ste mazohistu i potrebna Vam je konsultacija sa psihologom. Da li je neprihvatljivo ponašanje udaranje druge dece? Vidite pod br. 2, na Vama je da utvrdite uzrok tog ponašanja. Da li je neprihvatljivo što, jednostavno, ne želi da uradi nešto zato što Vi tako kažete, nego kako ono samo želi? E, pa, to nije neprihvatljivo, to je normalno ponašanje. Da li želite da odgajate ili da kontrolišete svoje dete? Da li želite da odraste u svesnu osobu, izgrađenih moralnih normi, koja razlikuje dobro od lošeg, ili u poslušnika koji neće nešto ukrasti samo zato što se boji kazne Zakona? 
Šta uraditi umesto batina?
Razgovarajte sa detetom i pokazujte mu svojim primerom kako da se ponaša. Ovo, jednostavno, ne može da ne uspe. Da, traži da budete posvećeni i strpljivi, ali daje dugotrajne pozitivne rezultate.