Kako odviknuti dete od pelena

Ništa lakše od odvikavanja deteta od pelena! Evo kako da se dete nauči na nošu u deset lakih koraka:

1. Sklonite sve tepiheklizav-pod
2. Skinite pelenu
3. Brišite pod
4. Perite gaćice
5. Brišite pod
6. Perite gaćice
7. Brišite pod
8. Perite gaćice
9. Brišite pod
10. Perite gaćice

Šalu na stranu, postoje hiljade i hiljade stranica ispisanih na ovu temu, što u formi knjiga, što u formi blogova i portala, i posle bezbroj iščitanih tekstova o tome, i dva deteta koja su se odavno odvikla, ništa lakše nisam uspela da odvikem treće. Štaviše, činilo mi se da mi treći put ide najteže, ponekad sam, u najcrnjim trenucima, zamišljala kako do pred školu perem ukakane gaće… na trenutke čak razmišljala da bacim sav trud u vodu, vratim pelenu i sačekam da dete samo kaže „skinite mi, bre, ovo!“…. preispitivala da li je rano, da li sam dobro ispratila sve znake koji ukazuju na to da je dete spremno (svesno je fiziološke radnje, odlazi u ćošak kad predoseti da će da kaki, nema otpor prema noši itd….). I taman kada je izgledalo kao da ćemo se svi udaviti u upiškenim gaćicama, dete je samo počelo da seda na nošu i da traži da ide u wc kad nismo kod kuće. I tako, nakon litara i litara obrisane mokraće s poda, nemam nikakve tajne trikove da podelim sa Vama, samo dve krilatice koje treba da budu Vaše svetlo na kraju tunela, kad pomislite da je beznadežno:
1. Proći će. Ne za tri dana, niti za dve nedelje, ali za mesec, dva ili tri, nećete više brisati pod i prati gaće, i ta agonija će Vam se najpre činiti kao tren iz prošlosti, a potom ćete je i zaboraviti.
2. Kad skidate – skinite. I ne vraćajte. Nema „pelene za spavanje“, „noćne pelene“ ni drugih vrsta izgovornih pelena. To samo zbuni dete jer nekada sme da piški, a nekad ne, pa ni samo više ne uspeva da odredi kad je taj trenutak kad sme, a kad mora da potraži nošu. Mnoge mame noću stavljaju pelenu detetu iako dete uveliko koristi wc, objašnjavajući da je ta pelena „ujutru uvek mokra“. I biće mokra dokle god je budete stavljale. Radije kupite mušemu i preživite par noćnih nezgoda, dešava se, čak i mnogo starijoj deci, npr, ako sanjaju da su u wc-u.

Advertisements

Zašto su deca kod kuće najgora?

Dođete po dete u vrtić/školu, vaspitačica, odnosno učiteljica puna reči hvale za Vaše mezimče. Čuvaju ga baka/deka/rođaci/komšije, to je bez sumnje najbolje dete koje su upoznali. Ostane to zlatno dete sa mamom, i kao u filmu o gremlinima, pretvara se u pravo malo čudovište. Izvoljeva, ne sarađuje sa Vama, ne odgovara Vam na pitanja, baca se po podu, ima napade besa, itd… dopunite samo čime Vas sve „časti“ Vaše čedovište
CYMERA_20150123_234419
Kada sam objašnjenje ovog fenomena pokušača da nađem u stručnoj pedagoškoj literaturi nekoliko autora je sugerisalo da bi ovo, zapravo, trebalo da bude kompliment mami! Naime, pred mamom je dete to što je, bez ustezanja i bez pretvaranja, jer mami bezuslovno veruje. To ne znači da je Vaše dete u suštini bezobrazno i razmaženo, već da se pred Vama ne usteže da pokaže kada se oseća tako, kada je umorno ili preplavljeno nekom drugom vrstom emocija.
Zamislite da Vaše dete ima rezervoar energije koji se svakog jutra napuni i dete kreće kroz dan. Svaka promena mesta, svaka interakcija sa drugom decom ili odraslima, svaka snažna emocija, svaka fizička aktivnost prazni ovaj rezervoar. Uz to, imajte u vidu sa se u danima kada dete nije sasvim zdravo, ili kada se nije naspavalo, u dan kreće sa polupunim rezervoarom. Dok dođe iz škole, ili dok dođete po njega u vrtić, detetov rezervoar je već u crvenom. Poseban je problem što školska deca tokom čitavog dana akumuliraju umor i stres od školskih obaveza i izazva društva, i kući dolaze ozbiljno iscrpljena. Dodatni problem predstavlja činjenica da dete u školi uspeva da se bori sa svojim umorom, i samo kod kuće pokazuje loše ponašanje, što čini učitelje i druge osobe koje čine školski sistem i kroje ga ili bi trebalo da na njega utiču, potpuno nesvesnim problema. Nas roditelje ostavlja da se izborimo sa detetom koje je umorno, verovatno i gladno, a vrelo često ima i domaći.

umor deteta

Šta možete da uradite? 
1. Imajte razumevanja. Imajte ovo znanje u svesti kad god dete pokaže ovakvo ponašanje. Vi znate šta je uzrok, Vi ostanite mirni i kad dete nije. Možda je tog dana posebno iritirano – razgovarajte o tome.
2. Obezbedite vreme za relaksaciju. Nemojte voditi dete iz vrtića pravo na sport ili hobi, nemojte školsko dete primoravati da odmah posle škole uradi i domaći. Dozvolite vreme za odmor, vreme bez aktivnosti, ili bez zahtevnih aktivnosti.
3. Ostanite sigurna luka: ako su pedagozi u pravu, i dete daje sebi oduška pred nama jer nam veruje, shvatimo to kao kompliment! 😉

Pravilna ishrana počinje još pre rođenja

U vremenu kada je sve brzo, pa i hrana, a takođe je sve i predmet zarade, ponajviše teorije o hrani i razni režimima ishrane, teško je sačuvati kompas i znati kako na najzdraviji mogući način hraniti svoje dete. „Zapravo je vrlo jednostavno, ako znate osnovne principe i ako se vodite nekim osnovnim pravilima, koji su često i pravila zdravog razuma.„, kaže dr Olga Ličina, doktorka medicine i članica Evropske asocijacije kliničkih nutricionista.
Pravilna ishrana počinje još u maminom stomaku, zbog toga je veoma važno da trudnice jedu uravnoteženo, da unose što više svežeg voća i povrća i dovoljno gvožđa. Svetska zdravstvena organizacija preporučuje dojenje najmanje u prvih šest meseci bebinog života, a poželjno je i duže. Majčino mleko je najviše bogato proetinima, koji su, pre svega, laktoalbumini, koji se mogu sintetski napraviti, dok imunoglobulini predstavljaju antitela majke koja doprinose izgradnji imuniteta bebe, i ne mogu se stvoriti veštački i spakovati u dohranu.“
Prvih pet života kod deteta su kao temelj kuće. Ne samo da se tada formira ličnost, već i telesne navike i navike u ishrani. „Neophodno je bebama uvoditi jednu po jednu namirnicu, počevši od hrane sa manje alergena, na primer pirinač, ka hrani sa više alergena, jer i to doprinosi da se stvore ili ne stvore alergije kod dece.“ kaže dr Ličina.
Takođe, treba se manje koncentrisati na kalorijski unos, a više na nutritivni. To znači da deci ne treba da brojite kalorije, već da vodite računa da na njihovom jelovniku uvek bude dovoljno vitamina, minerala, gvožđa… Kada je reč o kalorijama i količini hrane, roditelji često zaboravljaju da deca imaju mnogo manji želudac od nas. Poželjno je davati im manje obroke, a češće. Više manjih obroka podstiče probavni sistem da redovno i pravilno radi, a da ne bude opterećen
dani ruca

Detaljnije o tome kako kreirati uravnoteženu ishranu kod dece, zašto je dojenje toliko važno, zašto su u porastu nutritivne alergije i kako ih ublažiti, da li deca treba da budu vegani i druge odgovore na temu pravilne ishrane možete da čujete u nedelju, 4. septembra, u 11.30h, na šestom spratu Beograđanke, Masarikova 5 u Beogradu, u prostorijama Kancelarije za mlade „Gnezdo“, gde će dr Ličina držati predavanje na temu ishrane kod dece. Ulaz je slobodan i nije potrebna prethodna prijava.

12111909_10153287854063160_2217564596788533941_n

Dr Olga Ličina

 

Žena sa supermoćima

Nekada si bila normalna osoba. Nisi bila vidovita, niti čitala misli. A onda si postala mama. Počela si da čitaš misli. Da tumačiš tonalitet u glasu. Da znaš kad „da“ znači „da“, a kad „ne, ali ne bih da te odbijem“.
Postala si vidovita: znaš da će čaša da padne sa stola (jer stoji na ivici). Znaš da treba da poneseš bananu napolje jer će neko ogladneti (jer je mrljavio ručak).divna mama m
Znaš da li „boli me grlo“ znači „boli me grlo„, ili „neću u vrtić danas„, ili „želim mentol bombone„. Znaš kad „nisam gladan“ ne znači da nije gladan, nego mu se ne jedu punjene paprike.

Postaneš ekspert za procenu rizika, na primer, svaki put kad razmišljaš da li je prigodno vreme/mesto/društvo da se ide napolje. Kad gledaš u proreze šarki pre nego što zatvoris vrata, jer tu mogu biti mali prsti.

Razviješ nove dimenzije čula, recimo, selektivni sluh, kada u parku među desetinama glasova možeš da razaznaš kad tvoje dete viče „mama“.

Vreme preračunavaš u nepoznate jedinice vremena:
– Krećemo za desetak minuta.
– Koliko je to?
– Dve Maše (i medved).

Postaneš lingvista ekspert za retke jezike. Toliko retke da ih govori samo jedna osoba – tvoje dete.

Sve te novostečene moći nesumljivo te čine superherojem, zar ne? Ti to i jesi: ti si MAMA.

Situacije u kojima je opravdano tući dete?

Neretko mi se dešava da razgovaram sa vrlo osvešćenim drugaricama, mamama koje čitaju o vaspitanju dece, rade na sebi kao osobama i kao roditeljima, pa opet, mnoge od njih mi navode nekakve „tri situacije u kojima je opravdano tući dete“. Ove tri situacije navode i izvesni psihoterapeuti (što nikako nije ni psiholog, ni pedagog, niti bilo ko ko bi trebalo da se bavi odgojem zdravog deteta), kao opravdane za fizičko kažnjavanje. Zbog toga laik lako može pomisliti da je zaista i opravdano u ovim prilikama upotrebiti silu prema biću koje smo rodile da bismo ga volele, a ne tukle. Hajde da zajedno analiziramo tri famozne situacije i objasnimo zašto su batine u njima ne samo nekorisne, već i štetne, zapravo samo „dolivanje ulja na vatru“:

1. Kada dete ugrožava svoju bezbednost. 
Situacije o kojima govorimo su, na primer, kada istrči na ulicu, dira utičnicu, isl. Prvo, nijedno biće, odraslo ili dete, nije u stanju da uči, niti da se bavi bilo kakvim intelektualnim aktivnostima kada je uplašeno ili životno ugroženo, o čemu sam već pisala na ovom blogu. Poenta vaspitanja je da dete NAUČI da ne treba da radi pomenuto. Da li ćete prvi put izvesti dete napolje i pustiti ga da trči, a potom prebiti jer je istrčalo na ulicu? Naravno da ne. Izvodićete ga pokazujući mu da tuda idu auti i učiti kuda i kako sme da se kreće. Kuče iz kraja ovo radi sa svojim štencima svake godine kad ima nove štence. Ako su oni u stanju da uče iz primera izvesno je da je i Vaše dete sposobno za to.
Šta uraditi umesto batina?
Budite kao pomenuta keruša: učite dete preventivno. Ako je normalno i ako mu pokazujete svojim primerom i kroz razgovor šta sme da dira, kuda sme da ide isl, verovatnoća da sebe ugrozi je zaista neznatna, da ne tvrdim baš arogantno da je nema. Uz to, morate uvek biti na oprezu, uvek voditi računa o svom detetu. Hteli biste da pijete kafu i čitate dok se mala deca bezbedno igraju sama? Žao mi je, nema toga dok malo ne poodrastu. Hteli ste decu, pazite na njih.
mladunci

2. Kada dete udara drugu decu ili Vas.
Ozbiljno? Batinama ćete da ga naučite da ne sme da se bije? Ozbiljno??
Šta uraditi umesto batina?
Da li Vaše dete dođe u park ili vrtić i počne, ničim izazvano da udara drugu decu? Ako je odgovor da, vodite ga psihologu. Ako je odgovor ne, utvrdite zašto dete udara drugu decu. Da li je prvo povređeno? Da li ste razgovarali sa njim o tome kako da se reši konflikt? Da li zna za drugi način rešenja? Da li u vrtiću traži pomoć vaspitača ili primenjuje silu? Razgovarajte o tome kako se ono oseća kada ga neko udari i zašto želi da nanosi bol drugima. Ovde nema univerzalnog odogovora, osim pravila da u tom trenutku, dok je besno i uznemireno, ne može ništa da nauči. Ako ga dodatno i udarite, samo ste ga učinili još uznemirenijim. Udaljite dete iz konfliktne situacije, sačekajte da se smiri, pa razgovarajte o tome.
superb logic

3. Kada je dete previše malo da razume šta mu se govori.
Dete nikada nije previše malo da bi razumelo.  Dokazano je da bebe već u uzrastu između šestog i devetog meseca razumeju značenje reči. Naravno, ne može da razume Teoriju relativiteta sa dve godine (ne mogu ni mnogi odrasli), niti može da razume stvari koje mu se govore komplikovanim rečima koje dete ne razume, ali ako se prilagodi jezik kojim se obraćate detetu, ako razgovetno i razložno govorite vodeći računa da li je razumelo, ponovite ako nije, ako se spustite na njegovu visinu dok razogvarate, i najvažnije, ako i sami dajete primer toga o čemu govorite, dete će razumeti.
Šta uraditi umesto batina?
Ponovo pročitajte pod br. 1.

large_what-deeper-than-a-mother-s-love-fhxowfi4
Ako uz Vašu najbolju volju da ne primenjujete fizičko kažnjavanje dete i dalje primenjuje neprihvatljivo ponašanje?
Ovde se zapitajmo šta je neprihvatljivo ponašanje? Da li ste detetu objasnili da rerna peče a ono je uporno pipa i peče prste? Ako je tako, rodili ste mazohistu i potrebna Vam je konsultacija sa psihologom. Da li je neprihvatljivo ponašanje udaranje druge dece? Vidite pod br. 2, na Vama je da utvrdite uzrok tog ponašanja. Da li je neprihvatljivo što, jednostavno, ne želi da uradi nešto zato što Vi tako kažete, nego kako ono samo želi? E, pa, to nije neprihvatljivo, to je normalno ponašanje. Da li želite da odgajate ili da kontrolišete svoje dete? Da li želite da odraste u svesnu osobu, izgrađenih moralnih normi, koja razlikuje dobro od lošeg, ili u poslušnika koji neće nešto ukrasti samo zato što se boji kazne Zakona? 
Šta uraditi umesto batina?
Razgovarajte sa detetom i pokazujte mu svojim primerom kako da se ponaša. Ovo, jednostavno, ne može da ne uspe. Da, traži da budete posvećeni i strpljivi, ali daje dugotrajne pozitivne rezultate.

Nemoj ti, mama će!

Upoznajte mog muža: Najbolji muž na svetu. On sve hoće. Znate kako mame govore „moj muž neće da presvlači, moj neće da hrani, moj neće već nešto treće...“? E, pa, moj sve hoće! Menjao je pelene svoj deci, nosio ih u Hug Bugu, kupa ih, vodi u vrtić, uspavljuje… praktično, sve što ja radim, može i hoće i on (osim dojenja! 😛 ).
Ali neće deca. Tačnije, uglavnom neće. Imali su fazu u kojoj je samo tata smeo da ih uspava i čita priču pred spavanje. Ali u većini slučajeva na tatinu inicijativu dolazi dečji odgovor „ne, mama će“.
To se češće, ali ne po pravilu dešava sa devojčicama, i Najbolji muž na svetu to podnosi tako što racionalizuje i objašnjava sebi da je to neki „mama-ćerka-ženski fazon“ koji on ne razume jer nije žensko. 🙂 Ali i dečak ume da zahteva ekskluzivnost mame u običnim aktivnostima koje bi i tata izveo na jednakoj visini zadatka.

– Mama, iscedi mi sok!dad1
– Tata će, evo, pored sokovnika je.
– Ne, želim ti!

– Mama, veži mi kosu!
– Evo tata je pored tebe, on će da ti veže.
– Neee, želim mama!

– Tata: daj da ti zakopčam haljinu.
– Ne, mama ćeee!

… i sve tako…

Setim se često reči svoje drugarice i koleginice po trostrukom majčinstvu, Angeline Radulović, kako su joj deca vrlo samostalna kad su sa tatom. Onog trenutka kad mama uđe na vrata, odjednom im sve treba, i to baš od mame! Poznat scenario?
Da se razumemo, moja deca nisu od onih što čekaju da ih obuju, nahrane, obuku… sve to vrlo uspešno rade sama. Ali postoje neke stvari za koje im je bitno da urade sa mamom, ili da im uradi mama. I to je, jednostavno, tako. Sve što sam do sada pročitala iz oblasti pedagoške psihologije govori u prilog tome da će ta potreba nestati, tačnije prerasti u zdravu potrebu da se kvalitetno provodi vreme sa mamom, u ritualima koji prijaju i mami i deci, kao što je gledanje filmova, zajednička vožnja bicikla isl. I što je mama spremnija da se nađe u ovim situacijama kada „mora mama“, ranije ova potreba prerasta u zdravo druženje.
Zato se trudim da uvek imam razumevanja i odgovorim na ove njihove male zahteve. S druge strane, učim ih da i mama ima potrebe i želje. Da mama želi da ode sama u wc, da je i mama nekad gladna, da mama želi da čita knjigu… ide teško, ali ide 🙂 svaki dan dobijem po koji minut više. A zašto je važno da mama pronađe vremena za sebe i svoje potrebe, čitajte u posebnom tekstu na tu temu: ovde.

Decu u kola, pamet u glavu

Nedavno mi je došla u posetu drugarica sa kojom se dugo nisam videla, iako živimo u istom gradu. Klinci su nam vršnjaci i koliko su bili razlog te duge pauze, toliko su bili i razlog konačnog susreta. Parkira se pred kućom, vidim maleni stoji nazad, između sedišta, ne sedi u svom auto sedištu. Na ćoše, kakva sam, odaberem naravno to za prvu temu.

„Neće da se veže nikako! Ali ja polako vozim, sve je to u redu. Za tih deset minuta ništa mu neće biti! Šta je nama beba u autufalilo bez pojasa tolike godine?! Miran je on meni, kad naiđe policija, kažem mu da sedne u sedište.“

Ali kako možeš da budeš mirna ti?! Naježila sam se u trenu od pomisli na Preradovićevu ulicu, nadomak koje živimo, kojom tutnje kamioni i preći put ili skrenuti u sporednu ulicu već je dovoljno stresno i opasno.

Ti voziš polako?

Setim se da je tako- polako- vozio i moj drugar Nenad kad smo se nas četvoro prijatelja kolima vraćali s kupanja. Na nekoj blažoj nizbrdici kasno smo videli auto ispred nas. On je slomio nos kada je glavom udario u volan, njegova devojka, koja je sedela na prednjem sedištu, razbila je glavu o šoferšajbnu, ja sam povredila vrat od udarca u prednje sedište, a Jelena, koja je sedela između dva prednja sedišta, baš kao i malecki od moje drugarice, preletela je napred i zadobila povrede zbog kojih je nedelju dana provela u bolnici.

Nismo bili vezani. Do kuće nam je trebalo manje od deset minuta. Ne želim ni da pomislim kako bi tek malo dete prošlo. Zato od tada mislim unapred. A mišljenje formiram nakon podrobnog informisanja.

Ukoliko se, recimo, automobil kreće brzinom od 25 km/h, u slučaju sudara usled inercije ljudsko telo postaje teže i do 20 puta. To zapravo znači da ako u rukama držite dete od 10 kg, nećete uspeti da ga zadržite u naručju, jer će u trenu postati teško 200 kg!

Ipak, više od reči uverio me je ovaj video. Zamislite da je umesto lutke vaše dete! Jer to se ne dešava samo drugima. Zamislite kako bi tek bilo da sedišta nema!

Za tih deset minuta neće mu ništa biti?

Ne znam na čemu su bazirana takva uverenja, ali svetska statistika kaže da se u poslednjih deset godina mnogo više nesreća dešava u naseljima nego na otvorenom putu. Da deca više stradaju u automobilima, nego kao pešaci! Gradska vožnja, odnosno nevezivanje dece u auto sedištima predviđenim za njih, pokazalo se kao najveći uzročnik problema. Naša statistika za 2015-tu kaže da svega 25% roditelja decu vozi u auto sedištima. Život svoje dece nikako ne bih prepuštala slučaju. Pogotovo ne nesrećnom za koji su dovoljni delići sekunde.         

Šta je nama falilo tolike godine bez pojasa?

DusanRecimo, bolji zakon? Gotovo sve zemlje u okruženju imaju stroža ograničenja za prevoz dece od naše. Korišćenje auto sedišta obavezno je do desete, pa čak i dvanaeste godine ili dok dete ne dosegne visinu od 1,5 m. Kod nas deca sa manje od dvanaest godina ne smeju da sede napred, a auto sedište je obavezno dok dete ne napuni tri godine. Roditelji potom mogu da biraju između booster-a i običnog pojasa koji, s obzirom na to da im ide preko glave, dakle ne kako bi trebalo, nije dovoljno bezbedan.

Novi zakon predlaže da upotreba auto sedišta i kod nas bude do dvanaeste godine ili visine deteta od 150 cm. Takvo rešenje najedilo je mnoge, zbog dodatnog troška. Ipak, kad pogledam da je u poslednje četiri godine u saobraćajnim nesrećama u Srbiji povređeno 7.783 dece uzrasta do 14 godina, a 82 je poginulo, ne bih trošila vreme na dalje razmišljanje. Trošila bih i pare koje nemam. Mnogima je sigurno falilo nešto. I neko. Novac može da se povrati nekako, ali izgubljen život ne.

Neće da se veže nikako!

U vezi sa nekim stvarima sa decom nema pregovaranja. Pre svega kada je o bezbednosti reč. Sve više osvajaju prostor, svet oko sebe, nova znanja i veštine koje im daju snagu, ali sve to ne prati i svest o opasnosti niti opreznost. To je naš zadatak. Pokažite čvrst stav u vezi sa tim, ali i svu maštovitost da osmislite kako ćete im skrenuti pažnju na brojne oblike zabave i uživanja u vožnji, čak i ako su vezani.

Ali to podrazumeva da u vezi sa nekim stvarima ni sa odraslima ne bi trebao da bude pregovaranja. Evo i zašto:

Ukoliko vaše ukoliko dete ima do četiri godine, a auto sedište postavljate u smeru vožnje, procenat smanjenja rizika od povređivanja je 50%
Ukoliko ga postavljate u smeru suprotnom od smera vožnje, bezbednost vašeg deteta podižete za čak 80%
Ukoliko mu stavljate samo sigurnosni pojas, rizik od povrede smanjujete za svega 32%
Za dete od pet do devet godina odgovarajuće auto sedište rizik od povrede smanjiće za 52%
Korišćenje samo pojasa u tom uzrastu smanjuje rizik za samo 19%
Studije o bezbednosti u saobraćaju i rigorozni testovi koji se sprovode u Evropskoj uniji pokazali su da se pravilnom upotrebom auto sedišta smrtnost dece pri sudarima smanjuje za preko 70%.

Izvor: FIA Foundation, 2009.

Kad naiđe policija, ja mu kažem da sedne!

deca u autuJeste, kod nas se pojas ne vezuje zbog svesti o bezbednosti i ličnoj odgovornosti, već zbog izbegavanja kazne. Policiju još i možete da izbegnete, ali ne bih vam savetovala da iskušavate savest, nju je mnogo teže umiriti.

U Srbiji je u toku kampanja Bezbednost nikad nije na odmoru koja ima za cilj da ukaže na značaj stalne upotrebe auto sedišta tokom vožnje, da edukuje roditelje o tome koliko je važno da deci obezbede sigurnu vožnju. Na sajtu http://www.auto-sedista.rs možete se informisati o tome koje grupe auto sedišta postoje, kako se ona postavljaju, koje je najbolje za vaše dete, rezultate testiranja auto sedišta i sve o njihovom značaju.

Na nama odraslima je da ne zaboravimo na to koliki je naš značaj u opštoj bezbednosti dece u saobraćaju. Da se ne ponašamo kao deca, biće sasvim dovoljno za početak.

Ovaj tekst je, uz odobrenje autorke Ljubice Balać, preuzet za sajta Mama na ćoše