Kako preživeti vikend – vodič za mame

Sećate se onog vremena kad ste se radovali petku, jer posle njega sledi vikend? Danas se više radujete ponedeljku, jer se na poslu odmorite od vikenda… Kako da vikend, ipak, prođe bezbolno? 

Prvo, lišite se bilo kakvih očekivanja. Ako u vikend uđete očekujući da bude ono za šta su ga zamislili – da se odmorite od posla, pogledate neki film, čitate, pijete kafu… razočaraćete se.  Jer evolucija je vikend mamama predodredila da poperu, popeglaju, pomognu oko domaćeg, operu kose za ponedeljak, itd. Ako nemate nikakvih očekivanja od vikenda: svaki tren odmora koji uspete da ugrabite za sebe, biće Vam nagrada.
ocekivanja

Drugo, planirajte vreme za sebe. To znači da morate da organizujete mamu, svekrvu, sestru, drugaricu, košinicu… da pričuvaju decu, a da Vi za to vreme ne budete kod kuće. Jer, ako budete kod kuće, Vaš mirni, samotni boravak svešće se na sređivanje kuće!

Treće, planirajte vreme za decu. Ako znate da ćete provesti dva dana sa njima, obezbedite playdoughim neke aktivnosti. Najbolje bi bilo da idu napolje, ali ako vreme ili zdravlje ne dozvoljavaju, isplanirajte druge kućne aktivnosti. Pazite, ovo ne znači da treba da im Vi smišljate način na koji će da se zabave. Najgore što možete da uradite jeste da im rešavate problem dosade. Ako se požale na dosadu, treba pokazati razumevanje („Dosadno ti je? Uh, razumem te, i meni je baš teško kad mi je dosadno.“), a potom ih podstaći da sami nađu razonodu (Šta bi mogao da radiš da ti ne bude dosadno? Čime bi mogao da se zabaviš? Sigurno imamo nešto što bi voleo da radiš?).
U praksi to znači da se za vikend pripremite tako što ćete obezbediti materijal uz koji će deca moći da budu kreativna. To ne mora biti ništa skupo, mogu da prave kolaž od salveta ili starih magazina. Već sam pisala ovde o tome kako napraviti jeftini domaći play dough. Takođe, postarajte se da imaju pri ruci bojice, tempere, vodene boje, bilo kakve boje i papire kojima bi mogli da crtaju. Crtanje je veoma važno za razvoj fine motorike, ali i nama roditeljima može biti dragoceni prozor u dečju dušu. Mnoga deca ne umeju da govore o svojim osećanjima, ali ih nepogrešivo izražavaju kroz crteže.
Ako deca nemaju pri ruci ovakve vidove razonode, koji razvijaju kreativnost, motoriku, razmišljanje isl, krenuće „linijom manjeg otpora“ i zabaviti se gledanjem televizije ili igranjem igrice. I to je sasvim ok, ponekad (ne lažimo se, i mi smo drndali Tetris dok su nam majke kukale kako nas to zaglupljuje). Ali ovakvi, elektronski vidovi zabave, nikako ne bi smeli da zamene crtanje, bojenje, seckanje, lepljenje, mešenje isl, a još više ne bi smeli da budu zamena za igre napolju.

Advertisements

Porođaj – zašto ga se plašimo umesto da mu se radujemo?

Danas postoje škole za sve i savetnici za svašta. I oni ne postoje zato što je to danas moderno, već zato što smo danas, pretrpani informacijama, u nedoumici koje su prave, koje su istinite, kojima da verujemo… Ovo je posebno važno trudnicama, jer iščekuju jedan od najznačajnijih događaja u životu – događaj koji ih istovremeno i raduje i plaši, o kome ne znaju apsolutno ništa iz ličnog iskustva, a htele bi da znaju baš sve – porođaj. Namerno kažem o kome ne znaju apsolutno ništa iz ličnog iskustva, jer je to jedino iskustvo koje se zaista računa na porođaju. Ja bih danas, posle tri porođaja, mogla da ti kažem, draga trudnice koja ovo čitaš grickajući nokat, da nema razloga da se plašiš porođaja, štaviše, da će te taj strah sprečiti u tome da porođaj doživiš kao jedno divno iskustvo – logičan završetak sage o stvaranju života, doživljaj u kome možeš uživati skoro koliko i u samom začinjanju te bebe, ali to tebe, trudnicu koje iščekuje svoj prvi porođaj, neće osloboditi straha. Straha od nepoznatog, pre svega, koji je svojstven svim ljudima.

Ono što trudnicu može osloboditi straha, tačnije, osnažiti je znanjima o porođaju koja će joj

trudn2

Foto: Nebojša Babić, Orange Studio

pomoći da savlada strah jesu upravo – škole za trudnice. Veoma je važno ne slušati priče drugih žena kojima je bilo „užasno teško“ na porođaju. Iz dva razloga: prvo, ne znači da će i tebi biti tako – svaka žena, pa i svaka druga trudnoća kod iste žene su mali „kosmosi za sebe“ – ne moraju ličiti ni na čiju trudnoći ili porođaj. Drugo, slutila sam to i pre porođaja, a posle rađanja sam postala apsolutno sigurna: u velikoj meri možeš uticati na tok svog porođaja. Što više paničiš, što veći strah razviješ, veće su šanse da se teže porodiš. Žene koje ostanu pribrane, ne paniče i sarađuju sa timom sručnjaka koji ih porađa, imaju mnogo lakše i brže porođaje. U takozvanima „školama za trudnice“, ili „školama roditeljstva“, ili, jednostavno „pripremama za porođaj“, uči se upravo to: da se svoje telo osluškuje, da se ono što se tvom telu dešava prepozna i razume, i prihvati kao uvertira za upoznavanje sa bebom. Da li će boleti? „Naravno“, da citiram Koju iz „mi nismo Anđeli“. Ali postoje načini da boli manje, i da prođe lakše, a to se, takođe, uči u pomenutim školama.

Njegovo veličanstvo: porođaj
Jedanaest dana pre termina, oko 4.30 izjutra, probudilo me je pucanje vodenjaka, tačnije barica u krevetu, ali, budući da nisam osećala ni najmanju naznaku kontrakcije , pokušala sam da se vratim u krevet, sa uloškom . Međutim, uzbuđenje je bilo preveliko, ništa od spavanja, pa sam se rano ujutru obrela u porodilištu.

Posle pregleda doktorka mi je rekla da sam potpuno zatvorena, ali da je rizično da me pusti kući, doduše, beba se postavila tako da blokira intenzivno oticanje vode. Zadržali su me na odeljenju patologije trudnoće i na osam  sati davali mi antibiotik da se ne bi stvorila infekcija kod mene ili bebe zbog prsnuća vodenjaka. Primenjivala sam sve narodske tehnike za brže otvaranje: šetala sam, čučala, stajala… ništa! Nisam se otvorila ni contr-appmilimetar, pa je sledećeg jutra doktorka odlučila da mi da vaginaletu za indukciju. I to je slabo delovalo: za ceo taj dan otvorila sam se jedan prst! Pred kraj dana strpljenje se isplatilo, počele su kontrakcije. Oko ponoći su postale pravilne, na osam minuta – obavezno „skini“ aplikaciju za merenje kontrakcija, mnogo je lakše nego da meriš pomoću sata i zapisuješ!

Koliko bole kontrakcije?

Recimo da boli kao najjači menstrualni bol koji si ikada mogla da zamisliš. Ali traje oko 30-40 sekundi, pa prestane. Ako pohađaš psihofizičke pripreme za trudnice, onda se u tim pauzama između kontrakcija odmaraš i skupljaš snagu sa sledeću, koju bi trebalo da savladaš pravilnim disanjem.

Tako sam ja disala, a noć je odmicala. Između kontrakcija čak bih i zadremala, ali bi me taj bol ponovo budio na svakih osam do deset mniuta. Pred zoru su postale učestalije, na sedam minuta, pa na šest. Tada su me pregledali, ustanovili da sam otvorena četiri i po prsta, da je grlić materice počeo da se povlači (konačno!) i poslali me u porodilište, tačnije, u pred-porođajni deo, u kome možeš da ćaskaš sa drugim trudnicama, i budeš ponosna na sebe jer umeš da savladaš kontrakcije disanjem. Zapravo, tu shvatiš šta znači „priprema za porođaj“, kad ti, tako spremna, vidiš unezverene žene koje nemaju pojma šta da rade i šta ih čeka.

Oko 12h, dakle 5 sati pošto sam ušla u porodilište, a 56 sati od pucanja vodenjaka, osetila sam, konačno, trudove. Ne brini, prepoznaćeš ih bez problema, biće bi jasno da je to potpuno nova vrsta bola, koja možda čak više liči na nagon za pražnjenjem nego na bol.  Bebu sam rodila iz drugog, možda trećeg napona. Kako to da ne znam? Pa, pri prvom naponu, već je izašla glavica i mogla sam da je vidim među nogama. Jedino što sam tada pomislila je da će se beba mučiti ako tu bude bila duže, da moram što jače da guram, da ne smem da dozvolim da mi se vrati dijafragma, pa sam se savila što više napred, glavu prislonila skroz na grudi, i neprestano napinjala, uzimajući tek po mrvicu vazduha. Neposredno pre ovoga doktorka je već bila spremila makaze za epiziotomiju, ali babica ju je sprečila, uveravajući je da beba prolazi i bez. Toj babici, Goci Mandić, biću zahvalna do groba, jer, iako epiziotomija nije veliki rez, vidim koliko je meni bilo lako da budem sa bebom u danima posle porođaja u odnosu na žene koje su imale zahvat.

Bebu su mi odmah stavili na grudi. Bila je malo modra od prolaska kroz kanal, ali već tada, tako sluzava i krvava bila mi je predivna. Nažalost, na mojim grudima je bila samo par sekundi i odneli su je da je srede i mere, a meni je babica proverila posteljicu. Ispostavilo se da je bebin pupčanik bio vezan u čvor, tako da je porođaj deset dana pre termina bio najsrećniji sticaj okolnosti koji sam mogla da imam!

Naredna dva sata morala sam da ostanem u porođajnoj sali, a onda su me odvezli do sobe i

postpartum

Prvi sati sa bebom…

doneli bebicu. Govorili su mi da je baby friendly naporan, da moram da se odmorim od porođaja, i slagala bih kad bih rekla da nije, ali je neprocenjivo imati bebu sve vreme uz sebe odmah posle porođaja.  A još dragocenije mi je bilo predznanje o dojenju iz pomenute „školice“ za trudnice. U tom delikatnom trenutku svi očekujemo podršku zaposlenih u porodilištu, a ona, nažalost, često izostane. Štaviše, većina stručnjaka opravdava nizak procenat dojenih beba u Srbiji upravo izostankom edukacije majki o dojenju u tim prvim danima. Zato uzmi stvar u svoje ruke, i edukuj se o tome još pre porođaja. O značaju dojenja i za mamu i za bebu već sam u više navrata pisala, o tome koliko je teško početi dojenje, takođe. Zato je veoma važno da uložiš vreme u pripremu za ovaj važan čin još dok si trudna. U vreme moje prve trudnoće psihofizičke pripreme za trudnice postojale su samo u Beogradu i još pokojem gradu u Srbiji, ako je tamo postojala neka babica sa velikom željom i entuzijazmom. Srećom, stvari se menjaju na bolje, samo tokom ove godine otvorene su takozvane „Rosa škole roditeljstva“ u Ubu, Požarevcu, Kuršumliji, Surduilici i Vranju, a tokom 2017. godini biće otvorene  pri domovima zdravlja u Sjenici, Svilajncu, Bojniku, Batočini i Srpskoj Crnji.

trudn1Gradovi u kojima se otvaraju škole roditeljstva odabrani su na osnovu analize Gradskog zavoda za javno zdravlje Beograd, a jedan od glavnih kriterijuma za odabir bio je upravo mali broj stručnog kadra u domovima zdravlja, dakle nedostatak tih ljudi koje smo skloni da krivimo za mali procenat dojenih beba u Srbiji.

Ovaj tip škole je posebno značajan jer se informacije koje dobijate ne ograničavaju na period pre porođaja i sam porođaj, već i na one dane kad smo van sebe i apsolutno nemamo pojma šta treba da pružimo tom malenom biću koje u potpunosti zavisi od nas. Bebe nam ne dolaze sa uputstvom za upotrebu, ali nam probude instinkt da zbrinemo bebu na najbolji mogući način. U kombinaciji sa pravim informacijama, ovaj instinkt je sasvim dovoljan.

 

Kako odviknuti dete od pelena

Ništa lakše od odvikavanja deteta od pelena! Evo kako da se dete nauči na nošu u deset lakih koraka:

1. Sklonite sve tepiheklizav-pod
2. Skinite pelenu
3. Brišite pod
4. Perite gaćice
5. Brišite pod
6. Perite gaćice
7. Brišite pod
8. Perite gaćice
9. Brišite pod
10. Perite gaćice

Šalu na stranu, postoje hiljade i hiljade stranica ispisanih na ovu temu, što u formi knjiga, što u formi blogova i portala, i posle bezbroj iščitanih tekstova o tome, i dva deteta koja su se odavno odvikla, ništa lakše nisam uspela da odvikem treće. Štaviše, činilo mi se da mi treći put ide najteže, ponekad sam, u najcrnjim trenucima, zamišljala kako do pred školu perem ukakane gaće… na trenutke čak razmišljala da bacim sav trud u vodu, vratim pelenu i sačekam da dete samo kaže „skinite mi, bre, ovo!“…. preispitivala da li je rano, da li sam dobro ispratila sve znake koji ukazuju na to da je dete spremno (svesno je fiziološke radnje, odlazi u ćošak kad predoseti da će da kaki, nema otpor prema noši itd….). I taman kada je izgledalo kao da ćemo se svi udaviti u upiškenim gaćicama, dete je samo počelo da seda na nošu i da traži da ide u wc kad nismo kod kuće. I tako, nakon litara i litara obrisane mokraće s poda, nemam nikakve tajne trikove da podelim sa Vama, samo dve krilatice koje treba da budu Vaše svetlo na kraju tunela, kad pomislite da je beznadežno:
1. Proći će. Ne za tri dana, niti za dve nedelje, ali za mesec, dva ili tri, nećete više brisati pod i prati gaće, i ta agonija će Vam se najpre činiti kao tren iz prošlosti, a potom ćete je i zaboraviti.
2. Kad skidate – skinite. I ne vraćajte. Nema „pelene za spavanje“, „noćne pelene“ ni drugih vrsta izgovornih pelena. To samo zbuni dete jer nekada sme da piški, a nekad ne, pa ni samo više ne uspeva da odredi kad je taj trenutak kad sme, a kad mora da potraži nošu. Mnoge mame noću stavljaju pelenu detetu iako dete uveliko koristi wc, objašnjavajući da je ta pelena „ujutru uvek mokra“. I biće mokra dokle god je budete stavljale. Radije kupite mušemu i preživite par noćnih nezgoda, dešava se, čak i mnogo starijoj deci, npr, ako sanjaju da su u wc-u.

Pravilna ishrana počinje još pre rođenja

U vremenu kada je sve brzo, pa i hrana, a takođe je sve i predmet zarade, ponajviše teorije o hrani i razni režimima ishrane, teško je sačuvati kompas i znati kako na najzdraviji mogući način hraniti svoje dete. „Zapravo je vrlo jednostavno, ako znate osnovne principe i ako se vodite nekim osnovnim pravilima, koji su često i pravila zdravog razuma.„, kaže dr Olga Ličina, doktorka medicine i članica Evropske asocijacije kliničkih nutricionista.
Pravilna ishrana počinje još u maminom stomaku, zbog toga je veoma važno da trudnice jedu uravnoteženo, da unose što više svežeg voća i povrća i dovoljno gvožđa. Svetska zdravstvena organizacija preporučuje dojenje najmanje u prvih šest meseci bebinog života, a poželjno je i duže. Majčino mleko je najviše bogato proetinima, koji su, pre svega, laktoalbumini, koji se mogu sintetski napraviti, dok imunoglobulini predstavljaju antitela majke koja doprinose izgradnji imuniteta bebe, i ne mogu se stvoriti veštački i spakovati u dohranu.“
Prvih pet života kod deteta su kao temelj kuće. Ne samo da se tada formira ličnost, već i telesne navike i navike u ishrani. „Neophodno je bebama uvoditi jednu po jednu namirnicu, počevši od hrane sa manje alergena, na primer pirinač, ka hrani sa više alergena, jer i to doprinosi da se stvore ili ne stvore alergije kod dece.“ kaže dr Ličina.
Takođe, treba se manje koncentrisati na kalorijski unos, a više na nutritivni. To znači da deci ne treba da brojite kalorije, već da vodite računa da na njihovom jelovniku uvek bude dovoljno vitamina, minerala, gvožđa… Kada je reč o kalorijama i količini hrane, roditelji često zaboravljaju da deca imaju mnogo manji želudac od nas. Poželjno je davati im manje obroke, a češće. Više manjih obroka podstiče probavni sistem da redovno i pravilno radi, a da ne bude opterećen
dani ruca

Detaljnije o tome kako kreirati uravnoteženu ishranu kod dece, zašto je dojenje toliko važno, zašto su u porastu nutritivne alergije i kako ih ublažiti, da li deca treba da budu vegani i druge odgovore na temu pravilne ishrane možete da čujete u nedelju, 4. septembra, u 11.30h, na šestom spratu Beograđanke, Masarikova 5 u Beogradu, u prostorijama Kancelarije za mlade „Gnezdo“, gde će dr Ličina držati predavanje na temu ishrane kod dece. Ulaz je slobodan i nije potrebna prethodna prijava.

12111909_10153287854063160_2217564596788533941_n

Dr Olga Ličina

 

Svako koga sretneš bije bitke o kojima ništa ne znaš

Juče me je veoma potresla vest o jednoj mami u Britaniji čije je šestogodišnje dete usmrtilo sestru novorođenče. Neću linkovati tekst ka toj vesti jer pokušavam da otresem sa sebe taj užasni osećaj tuge, neverice, sažaljenja, nemoći… međutim, još gore od same vesti su komentari posetilaca koji bi, da mogu, mirne duše linčovali dotičnu majku. I za to nije potreban link, znate sigurno o čemu pričam: udavi se devojčica na veslačkom treningu, komentatori se pitaju kakvi su to roditelji koji dozvoljavaju detetu da vesla. Nestane tinejdžerka, komentatori bi pohapsili roditelje koji su joj dozvolili da izlazi tu i tad. Da ne nabrajam dalje. Krenula sam od britanskog slučaja jer to nije samo naša, lokalna specijalnost. Širom sveta ljudi su skloni da okrive, osuđuju, kritikuju, imaju mišljenje o tuđim postupcima. I uopšte ne mora da se radi o nekom tragičnom slučaju, ljudi oko nas slkoni su da osuđuju svakog za bilo koji oblik ponašanja koji oni sami ne bi praktikovali.
Nedavno je moja prijateljica otišla da se porodi u jedno beogradsko porodilište. Stigla je sama, taksijem. Sestra na prijemu nije propustila priliku da joj ukaže na to da „ima svakakvog sveta“, a slične osude dobijala je tokom celog boravka u bolnici, i od doktora i od sestara. 
CYMERA_20160815_123630Na engleskom postoji izraz „try walking in my shoes“ (Depeche Mode imaju i pesmu o tome), koji bi značio stavi se na moje mesto pre nego što sudiš o meni. Ako ste ikada na plaži, po vlažnom pesku, pokušali da hodate po nečijim tragovima, shvatate koliko je to teško.

Najlakše je osuđivati. Teže je razumeti koje li sve bitke bije ta mama na igralištu koju tako lako prezremo jer je vikala na dete, jer ga hrani slatkišima, jer ga tako velikog vozi u kolicima, jer ga ne doji, jer ga doji tu pred svima, itd, itd… Pre više od 25 vekova Platon je rekao „Budi ljubazan, jer svako koga sretneš bije bitke o kojima ništa ne znaš.“ Bilo bi lepo da se češće setimo njegovih reči.

CYMERA_20160816_094127

Da li dojenje boli?

Budimo iskreni, u početku da!
Lako bih mogla, iz ove perspektive, posle godina i godina dojenja ukupno tri bebe da tvrdim da je to najlepša i najlakša stvar na svetu. I jeste! Ali tek kad steknete rutinu. Kad 40901_143695332319849_2595679_nprevaziđete početničke muke, kada se grudi tek navikavaju na svoju pravu ulogu, a beba ne samo na Vas nego i na ceo novi život, počinje razmena emocija i počinje onaj divan period dojenja koji svi veličaju. Ne poznajem ženu koja nije imala makar mali problem prvih dana dojenja. Moj „mali problem“ dogodio se na dan dolaska iz porodilišta, kada je beba prespavala gotovo čitav dan, a moje grudi se punile, napunile, i prepunile mlekom. Pokušajte da ne dođete u taj stadijum, budite bebu da sisa kad osetite da su Vam grudi pune, ili pak izmlazajte po malo, verujte, ne želite da izvlačite mleko iz dva „kamena“ koja užasno bole. Ali, ako se to ipak desi, stisnite zube, plačite, jaučite, ali, kako znate i umete, izvucite to mleko, inače Vam se „smeši“ mastitis.

Dobra vest je da su ove „muke“ samo početničke. Već posle desetak dana, do tri nedelje, trebalo bi da i Vi i beba imate rutinu. Ona će naučiti da sisa, a Vi da prepoznajete kada grudi treba isprazniti. I ne bojte se, ovo „pražnjenje“ takođe je neophodno samo u početku. Vrlo brzo beba će početi da jede mnogo više, i Vaše grudi će se uskladiti sa bebinim ritmom.

Druga poteškoća sa kojojm se mame susreću je večita sumnja „imam li dovoljno mleka“? Ovde je zgodno da se podsetimo koliko, zapravo, malo mleka treba bebi u prvim danima.
velicina zaluca
Takođe, iako sam protivnik reklamiranja dohrane / formule za bebe, mislim da je ok da „premostite“ nekoliko dana sa nekoliko obroka dohrane, čak i ako imate mleka, možda Vam je neophodno da prespavate noć ili dve kako biste se oporavile od porođaja, tokom kojih tata može da nahrani bebu.

Prave blagodeti dojenja osetićete nakon mesec i po do dva posle porođaja. Prvih šest nedelja bebinog života, ili, 40 dana, kako su naše bake računale, zaista jesu nedelje kada se beba prilagođava novom životu: uči da sisa, da spava, uči da ćete joj pružiti sigurnost ako Vas bude zvala plačem, njena creva navikavaju se da vare, sve je duže budna tokom dana, a njene okice polako počinju da gledaju.

Zapamtite da, bez obzira na to da li ste odlučile da dojite dve godine, dva meseca, dve nedelje ili dva dana, to je Vaš izbor, i ne dozvolite da Vas zbog toga iko osuđuje.

Problem je što ne vidite problem

knjige

Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce!„, pisao je Dositelj Obradović. Ali, šta kada je knjiga puna zvona i praporaca?

Bila sam od one dece (ovo kažem kao da je bilo još takve dece 🙂 ) koja bi radije dobila knjigu nego čokoladu. I danas čuvam neke knjige dobijene od drage mi tetke koja je razumela moju strast prema čitanju, čije posvete upravo glase „Mojoj Mimi, umesto čokolade!„. Džeparac sam štedela za Sajam knjiga i nemilice ga trošila na to štampano bogatstvo. Danas, kao mama, trudim se da knjige zauzmu važno mesto u životu moje dece. I sami su počeli da traže da im se pročita priča za spavanje. Među knjigama koje čitamo nađu se često izdanja izdavačke kuće „Kreativni centar“. O njima sam stekla prilično lepo mišljenje jer su im knjige lepo ilustrovane, postoje vrlo korisne i lepe knjige i za roditelje, postoje izdanja namenjena lepom i pravilnom govoru. A onda je na to moje vrlo lepo mišljenje pala jedna ogromna fleka, u vidu knjige „Miško Piško“. Imam običaj da u knjižari nasumično prelistam i knjigu koju kupujem sebi, a naročito knjigu koju kupujem detetu. Tako sam učinila i sa „Miškom Piškom“, a na stranicama knjige dočekalo me je ovo:

misko pisko

Da, u knjizi za decu. U KNJIZI. Za DECU. Reči za koje im govorimo da su ružne. Reči koje (bi trebalo) da izbegavamo da govorimo pred decom, ili makar da se ogradimo čuvenim „da izvine ovo dete…“ Reči za koje (bi trebalo da) se dobija ukor razrednog starešine. Reči koje spadaju u najniži razgovorni registar jezika, i koje, neosporno, imaju svoju funkciju u razgovoru, ali reči koje nikako, ni u kom slučaju, ni sa kojim objašnjenjem ne bi smele da se smatraju normalnim književnim jezikom i kao takve nađu u knjizi namenjenoj najmlađoj publici, onoj koja tek formira svo stav prema knjigama i ukus. No, verujući da, uprkos mom višegodišnjem školovanju u domenu lingvistike i pedagoške psihologije, pa potom i u domenu komunikacija, ja zasigurno ne znam nešto što zna Kreativni centar, uputih im molbu da mi objasne ovakvu upotrebu ovakvih reči u knjizi za decu, na njihovoj Facebook stranici. Dobila sam sledeći odgovor:

Poštovana,
Knjiga „Miško Piško“ objavljena je 1994. i jedno je od omiljenih izdanja „Kreativnog centra“ tokom svih ovih godina.
Upravo izbor reči i humoristički odnos prema temi čine ovu knjigu korisnim sredstvom u periodu detetovog navikavanja na nošu. Recenzentkinja knjige je ugledna profesorka dečje psihijatrije dr Nevenka Tadić, a njeno mišljenje je i štampano na koricama knjige. Savet stručnjaka jeste da se prema ovoj temi treba odnositi slobodno i spontano, a ne stvarati tenziju oko nje. U mnogim porodicama pitanje učenja deteta da koristi nošu izaziva napetost, naročito ako dete u trećoj pa ni u četvrtoj godini još to nije naučilo. Dete često ima osećaj krivice i nelagodnosti, a roditelji misle da su nešto pogrešno uradili. Igrice u ovoj knjizi upravo i služe tome da pokažu kako je reč o običnoj ljudskoj aktivnosti u kojoj nema ničeg nepristojnog i prljavog, kao i tome da pokažu kako je navikavanje na nošu deo odrastanja. One treba da zabave i roditelje i dete kako bi se tenzija smanjila. Izbor reči lako je objasniti – to su reči srpskog književnog jezika, ali je najvažnije to što su one upotrebljene tamo gde treba, dakle da bi opisale tačno određenu funkciju, a ne nešto drugo.
Deca veoma dobro razumeju kontekst u kojem je nešto rečeno. Nema razloga za strah da će ona rečnik kojim se opisuju normalne funkcije ljudskog tela upotrebljavati tamo gde to ne treba raditi. Psovke i nepristojan rečnik nisu posledica poznavanja određenih reči, već izraz verbalnog nasilja, koje ima sasvim druge uzroke.
Pozdrav!“

Naizgled, sasvim korektan odgovor. A zapravo nekoliko PR-ovski spojenih rečenica od kojih su neke, čak, međusobno kontradiktorne, a nisu ni sve istinite.  Naime, jasno mi je da je ideja autora bila da se knjiga čita deci koja se navikavaju na nošu i ta pedagoška funkcija mi je jasna. Ono što ne razumem je zašto su morale da se koriste neprimerene reči, koje nisu, kako tvrdi izdavač, deo „srpskog književnog jezika“, nipošto! Naravno da treba imenovati normalne funkcije ljudskog tela, ali primerenim jezikom, a ne psovkama. Da Vam ilustrujem primerom: penis je normalan deo ljudskog tela, i primereno ga je zvati, na primer, piša u razgovoru sa malim detetom, a ne onom rečju na k. Jer upotreba takve reči u knjizi ili u normalnom razgovornom diskursku, daje joj legitimitet i svakodnevnost upotrebe koju nikako ne bi smela da ima. S tim u vezi je i tvrdnja iz odgovora izdavača da deca razumeju kontekst. Da, razumeju ga, samim tim književni kontekst ne treba prljati neprimerenim rečima. Jer prve godine života, u kojima je zamišljeno da se deci čita ova knjiga, godine su kada se detetova ličnost formira, i kada se formiraju stavovi i merila vrednosti koji će ga pratiti kroz ceo život, o čemu bi recenzentknjinja knjige trebalo da zna. Ona se nije uključila u objašnjenje. Niti je ikakvo dalje objašnjenje od strane izdavača dato, uprkos komentarima koji su usledili:

Ako ovakvu upotrebu ovakvog jezika opravdava i ističe Kreativni centar i to na više mesta….šta reći?! Koju tabletu popiti 🙂 Zamišljam Kreativni centar za koju godinu. Pa, njima će biti sasvim normalno da piše ku**c, pi**a, s**a umesto piše, sranja, govanceta…„, napisala je voditeljka radija S, Natalija Milosavljević.

Šta god bila namera, reči sranje i govno nisu nikako adekvatne u dečjim knjigama. Tačka. Evo čak nisu ni za fejsbuk ali omaklo mi se. Omaklo se i vama, i lepo je priznati i ispraviti grešku. Ili menjati uglednu recenzentkinju.„, prokomentarisao je glumac Slobodan Stefanović.

fb commnets.jpg

A znate šta je još strašnije? Pre nego na stranici Kreativnog centra, ovu fotografiju postavila sam na svojoj stranici Divna mama. Broj roditelja koji ju je komentarisao sa simpatijama, govoreći kako je sa radošću baš te reči čitao detetu, i kako „ne vide u čemu je problem“ me je zabezeknuo! Kada sam počinjala da učim lingvističke nauke u Srbiji nisu postojali rijaliti programi. Postojala je južnoamerička serija „Kasandra“ i smatralo se da je to najniže dno koje može da se prikazuje. U međuvremenu smo pali na dno dna, na nivo „Farme“ i „Parova“, na program u kome se izgovaraju psovke više nego sve druge reči zajedno. I takav program prikazuje se i danju i noću, a brojke o gledanosti jasno pokazuju sa koliko televizora u Srbiji se svakodnevno psuje. Nije teško izračunati i koliko dece sluša te psovke. I koliko roditelja im to emituje, ne videvši „u čemu je problem“. Problem je, dragi moji, što ni ne vidite više problem. Najružnije reči srpskog jezika postale su vam nešto sasvim normalno, nešto sa čim se živi, nešto što se više od dece ne krije, ne usteže se, štaviše, čita im se pred spavanje.

Nepodesan TV program, makar, ima oznaku „12+“ ili „16+“, ili nekakvo upozorenje da sadržaj nije primeren deci mlađoj od nekog uzrasta. Ili bi, makar, po Zakonu, trebalo da ima. Knjige nemaju takvu oznaku. A, očigledno, imaju vrlo neprimeren sadržaj, maskiran u knjige za decu.

…“ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći“… 
Ovako je pisao Branko Miljković u pesmi „Poeziju će svi pisati“. Taj njegov „jedan dan“ još nije svanuo…