Porođaj – zašto ga se plašimo umesto da mu se radujemo?

Danas postoje škole za sve i savetnici za svašta. I oni ne postoje zato što je to danas moderno, već zato što smo danas, pretrpani informacijama, u nedoumici koje su prave, koje su istinite, kojima da verujemo… Ovo je posebno važno trudnicama, jer iščekuju jedan od najznačajnijih događaja u životu – događaj koji ih istovremeno i raduje i plaši, o kome ne znaju apsolutno ništa iz ličnog iskustva, a htele bi da znaju baš sve – porođaj. Namerno kažem o kome ne znaju apsolutno ništa iz ličnog iskustva, jer je to jedino iskustvo koje se zaista računa na porođaju. Ja bih danas, posle tri porođaja, mogla da ti kažem, draga trudnice koja ovo čitaš grickajući nokat, da nema razloga da se plašiš porođaja, štaviše, da će te taj strah sprečiti u tome da porođaj doživiš kao jedno divno iskustvo – logičan završetak sage o stvaranju života, doživljaj u kome možeš uživati skoro koliko i u samom začinjanju te bebe, ali to tebe, trudnicu koje iščekuje svoj prvi porođaj, neće osloboditi straha. Straha od nepoznatog, pre svega, koji je svojstven svim ljudima.

Ono što trudnicu može osloboditi straha, tačnije, osnažiti je znanjima o porođaju koja će joj

trudn2

Foto: Nebojša Babić, Orange Studio

pomoći da savlada strah jesu upravo – škole za trudnice. Veoma je važno ne slušati priče drugih žena kojima je bilo „užasno teško“ na porođaju. Iz dva razloga: prvo, ne znači da će i tebi biti tako – svaka žena, pa i svaka druga trudnoća kod iste žene su mali „kosmosi za sebe“ – ne moraju ličiti ni na čiju trudnoći ili porođaj. Drugo, slutila sam to i pre porođaja, a posle rađanja sam postala apsolutno sigurna: u velikoj meri možeš uticati na tok svog porođaja. Što više paničiš, što veći strah razviješ, veće su šanse da se teže porodiš. Žene koje ostanu pribrane, ne paniče i sarađuju sa timom sručnjaka koji ih porađa, imaju mnogo lakše i brže porođaje. U takozvanima „školama za trudnice“, ili „školama roditeljstva“, ili, jednostavno „pripremama za porođaj“, uči se upravo to: da se svoje telo osluškuje, da se ono što se tvom telu dešava prepozna i razume, i prihvati kao uvertira za upoznavanje sa bebom. Da li će boleti? „Naravno“, da citiram Koju iz „mi nismo Anđeli“. Ali postoje načini da boli manje, i da prođe lakše, a to se, takođe, uči u pomenutim školama.

Njegovo veličanstvo: porođaj
Jedanaest dana pre termina, oko 4.30 izjutra, probudilo me je pucanje vodenjaka, tačnije barica u krevetu, ali, budući da nisam osećala ni najmanju naznaku kontrakcije , pokušala sam da se vratim u krevet, sa uloškom . Međutim, uzbuđenje je bilo preveliko, ništa od spavanja, pa sam se rano ujutru obrela u porodilištu.

Posle pregleda doktorka mi je rekla da sam potpuno zatvorena, ali da je rizično da me pusti kući, doduše, beba se postavila tako da blokira intenzivno oticanje vode. Zadržali su me na odeljenju patologije trudnoće i na osam  sati davali mi antibiotik da se ne bi stvorila infekcija kod mene ili bebe zbog prsnuća vodenjaka. Primenjivala sam sve narodske tehnike za brže otvaranje: šetala sam, čučala, stajala… ništa! Nisam se otvorila ni contr-appmilimetar, pa je sledećeg jutra doktorka odlučila da mi da vaginaletu za indukciju. I to je slabo delovalo: za ceo taj dan otvorila sam se jedan prst! Pred kraj dana strpljenje se isplatilo, počele su kontrakcije. Oko ponoći su postale pravilne, na osam minuta – obavezno „skini“ aplikaciju za merenje kontrakcija, mnogo je lakše nego da meriš pomoću sata i zapisuješ!

Koliko bole kontrakcije?

Recimo da boli kao najjači menstrualni bol koji si ikada mogla da zamisliš. Ali traje oko 30-40 sekundi, pa prestane. Ako pohađaš psihofizičke pripreme za trudnice, onda se u tim pauzama između kontrakcija odmaraš i skupljaš snagu sa sledeću, koju bi trebalo da savladaš pravilnim disanjem.

Tako sam ja disala, a noć je odmicala. Između kontrakcija čak bih i zadremala, ali bi me taj bol ponovo budio na svakih osam do deset mniuta. Pred zoru su postale učestalije, na sedam minuta, pa na šest. Tada su me pregledali, ustanovili da sam otvorena četiri i po prsta, da je grlić materice počeo da se povlači (konačno!) i poslali me u porodilište, tačnije, u pred-porođajni deo, u kome možeš da ćaskaš sa drugim trudnicama, i budeš ponosna na sebe jer umeš da savladaš kontrakcije disanjem. Zapravo, tu shvatiš šta znači „priprema za porođaj“, kad ti, tako spremna, vidiš unezverene žene koje nemaju pojma šta da rade i šta ih čeka.

Oko 12h, dakle 5 sati pošto sam ušla u porodilište, a 56 sati od pucanja vodenjaka, osetila sam, konačno, trudove. Ne brini, prepoznaćeš ih bez problema, biće bi jasno da je to potpuno nova vrsta bola, koja možda čak više liči na nagon za pražnjenjem nego na bol.  Bebu sam rodila iz drugog, možda trećeg napona. Kako to da ne znam? Pa, pri prvom naponu, već je izašla glavica i mogla sam da je vidim među nogama. Jedino što sam tada pomislila je da će se beba mučiti ako tu bude bila duže, da moram što jače da guram, da ne smem da dozvolim da mi se vrati dijafragma, pa sam se savila što više napred, glavu prislonila skroz na grudi, i neprestano napinjala, uzimajući tek po mrvicu vazduha. Neposredno pre ovoga doktorka je već bila spremila makaze za epiziotomiju, ali babica ju je sprečila, uveravajući je da beba prolazi i bez. Toj babici, Goci Mandić, biću zahvalna do groba, jer, iako epiziotomija nije veliki rez, vidim koliko je meni bilo lako da budem sa bebom u danima posle porođaja u odnosu na žene koje su imale zahvat.

Bebu su mi odmah stavili na grudi. Bila je malo modra od prolaska kroz kanal, ali već tada, tako sluzava i krvava bila mi je predivna. Nažalost, na mojim grudima je bila samo par sekundi i odneli su je da je srede i mere, a meni je babica proverila posteljicu. Ispostavilo se da je bebin pupčanik bio vezan u čvor, tako da je porođaj deset dana pre termina bio najsrećniji sticaj okolnosti koji sam mogla da imam!

Naredna dva sata morala sam da ostanem u porođajnoj sali, a onda su me odvezli do sobe i

postpartum

Prvi sati sa bebom…

doneli bebicu. Govorili su mi da je baby friendly naporan, da moram da se odmorim od porođaja, i slagala bih kad bih rekla da nije, ali je neprocenjivo imati bebu sve vreme uz sebe odmah posle porođaja.  A još dragocenije mi je bilo predznanje o dojenju iz pomenute „školice“ za trudnice. U tom delikatnom trenutku svi očekujemo podršku zaposlenih u porodilištu, a ona, nažalost, često izostane. Štaviše, većina stručnjaka opravdava nizak procenat dojenih beba u Srbiji upravo izostankom edukacije majki o dojenju u tim prvim danima. Zato uzmi stvar u svoje ruke, i edukuj se o tome još pre porođaja. O značaju dojenja i za mamu i za bebu već sam u više navrata pisala, o tome koliko je teško početi dojenje, takođe. Zato je veoma važno da uložiš vreme u pripremu za ovaj važan čin još dok si trudna. U vreme moje prve trudnoće psihofizičke pripreme za trudnice postojale su samo u Beogradu i još pokojem gradu u Srbiji, ako je tamo postojala neka babica sa velikom željom i entuzijazmom. Srećom, stvari se menjaju na bolje, samo tokom ove godine otvorene su takozvane „Rosa škole roditeljstva“ u Ubu, Požarevcu, Kuršumliji, Surduilici i Vranju, a tokom 2017. godini biće otvorene  pri domovima zdravlja u Sjenici, Svilajncu, Bojniku, Batočini i Srpskoj Crnji.

trudn1Gradovi u kojima se otvaraju škole roditeljstva odabrani su na osnovu analize Gradskog zavoda za javno zdravlje Beograd, a jedan od glavnih kriterijuma za odabir bio je upravo mali broj stručnog kadra u domovima zdravlja, dakle nedostatak tih ljudi koje smo skloni da krivimo za mali procenat dojenih beba u Srbiji.

Ovaj tip škole je posebno značajan jer se informacije koje dobijate ne ograničavaju na period pre porođaja i sam porođaj, već i na one dane kad smo van sebe i apsolutno nemamo pojma šta treba da pružimo tom malenom biću koje u potpunosti zavisi od nas. Bebe nam ne dolaze sa uputstvom za upotrebu, ali nam probude instinkt da zbrinemo bebu na najbolji mogući način. U kombinaciji sa pravim informacijama, ovaj instinkt je sasvim dovoljan.

 

Advertisements