Uhvati se za uši pa igraj!

Odrasli smo uz ovu rečenicu…
Mama, dosadno mi je! 
Uhvati se za uši pa igraj! -odgovarala bi mama, dok je gledala Dinastiju, ili čitala Bazar, ili mesila kolače, ili lakirala nokte , ili odmotavala zapetljani kabl od telefona….

To ne znači da mama nije bila tu za nas, da nije imala vremena da se poigra sa nama, da uhvati-se-za-usipomogne oko domaćeg isl. To znači da je mama mislila da joj nije dužnost da nas zabavlja i da je umela da ima i vreme za sebe. Ono što većina nas današnjih majki ne ume. Nekako smo na pola puta od tog starog stila roditeljstva u kom je bilo sasvim normalno isprebijati dete jer je „bilo nevaljalo“ do novog stila roditeljstva u kom pokušavamo da budemo svesni detetovih potreba i da ih razumemo, ostali zaglavljeni u tome da smo detetove potrebe stavili ispred svojih. Kako mislimo da budemo dobar roditelj (ili dobra partnerka, ćerka, sestra, prijateljica… bilo koja dobra polovina bilo kog odnosa), ako smo sebe zapostavili i stavili u službu tuđih potreba? „Nisu to tuđe potrebe“, pomisliće neko, „to su potrebe MOG deteta!“. Upravo tako. I baš zato je važno da svom detetu budete dobra osoba, stabilna, ispunjena. Ne osoba koja žali za svojim hobijima, za svojom šoljicom kafe, koja se pravda što ide na posao ili na aerobik, koja nema vremena za svoje prijatelje jer je svo vreme posvetila detetu.

Prvi razlog za to je što morate biti stabilna i zadovoljna osoba da biste bili takva majka. Pisala sam više o tome u tekstu Masku namestite prvo sebi, onda detetu. 

Drugi razlog tome je što dete najviše uči iz primera. Dete uči život gledajući Vas kako živite. Ako se odričete svega što čini Vaš život i provodite ga fokusirani da svoje dete, šta će ono o životu naučiti? Da je centar sveta? A Vi dužni da ga zabavljate kad mu je dosadno?

Ovaj tekst nije nastao da nekome „soli pamet“. Nastao je posle trodnevnog puta u Berlin sa decom. Puta koji sam do u detalje isplanirala tako da deca u njemu uživaju, maksimalno se zabave, jedu samo ono što vole i umore se taman onoliko koliko mogu da izdrže. Dakle, bez dugih šetnja, obilazaka znamenitosti koje zanimaju mene i muža, bez lokalnih specijaliteta prema kojima bi deca bila podozriva, ergo ne bi ih jela, ergo ostala bi gladna, ergo bila bi nervozna, ergo preseo bi mi ceo put… Znate šta bih dobila na kraju svakog od ova tri dana ugađanja? Ono što bi moja majka nazvala nezahvalnošću. „Dam vam mali prst, a vi hoćete celu ruku!“ Jer je tako lako navići se na ugađanje. I tako je prirodno tražiti još onoga što ti prija! Na neki sumanut način, to što „im nikada nije dovoljno“ trebalo bi da shvatim kao zahvalnost. Ali teško je kreativno razmišljati kad si premorena od ugađanja. I zato bi trebalo ponekad da citiramo svoje majke. Ponekad bi trebalo da kažemo deci da se uhvate za uši i igraju. Jer ako naviknu da ih mi zabavljamo, pretvorićemo se u zabavljače, a oni neće biti u stanju da sami sebe razonode, i večito će tražiti to od drugih. A mi mame ćemo, dok oni odrastu, jednostavno, iskopniti…

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s