Juče me je veoma potresla vest o jednoj mami u Britaniji čije je šestogodišnje dete usmrtilo sestru novorođenče. Neću linkovati tekst ka toj vesti jer pokušavam da otresem sa sebe taj užasni osećaj tuge, neverice, sažaljenja, nemoći… međutim, još gore od same vesti su komentari posetilaca koji bi, da mogu, mirne duše linčovali dotičnu majku. I za to nije potreban link, znate sigurno o čemu pričam: udavi se devojčica na veslačkom treningu, komentatori se pitaju kakvi su to roditelji koji dozvoljavaju detetu da vesla. Nestane tinejdžerka, komentatori bi pohapsili roditelje koji su joj dozvolili da izlazi tu i tad. Da ne nabrajam dalje. Krenula sam od britanskog slučaja jer to nije samo naša, lokalna specijalnost. Širom sveta ljudi su skloni da okrive, osuđuju, kritikuju, imaju mišljenje o tuđim postupcima. I uopšte ne mora da se radi o nekom tragičnom slučaju, ljudi oko nas slkoni su da osuđuju svakog za bilo koji oblik ponašanja koji oni sami ne bi praktikovali.
Nedavno je moja prijateljica otišla da se porodi u jedno beogradsko porodilište. Stigla je sama, taksijem. Sestra na prijemu nije propustila priliku da joj ukaže na to da „ima svakakvog sveta“, a slične osude dobijala je tokom celog boravka u bolnici, i od doktora i od sestara. 
Na engleskom postoji izraz „try walking in my shoes“ (Depeche Mode imaju i pesmu o tome), koji bi značio stavi se na moje mesto pre nego što sudiš o meni. Ako ste ikada na plaži, po vlažnom pesku, pokušali da hodate po nečijim tragovima, shvatate koliko je to teško.

Najlakše je osuđivati. Teže je razumeti koje li sve bitke bije ta mama na igralištu koju tako lako prezremo jer je vikala na dete, jer ga hrani slatkišima, jer ga tako velikog vozi u kolicima, jer ga ne doji, jer ga doji tu pred svima, itd, itd… Pre više od 25 vekova Platon je rekao „Budi ljubazan, jer svako koga sretneš bije bitke o kojima ništa ne znaš.“ Bilo bi lepo da se češće setimo njegovih reči.