Nedavno mi je došla u posetu drugarica sa kojom se dugo nisam videla, iako živimo u istom gradu. Klinci su nam vršnjaci i koliko su bili razlog te duge pauze, toliko su bili i razlog konačnog susreta. Parkira se pred kućom, vidim maleni stoji nazad, između sedišta, ne sedi u svom auto sedištu. Na ćoše, kakva sam, odaberem naravno to za prvu temu.

„Neće da se veže nikako! Ali ja polako vozim, sve je to u redu. Za tih deset minuta ništa mu neće biti! Šta je nama falilo bez pojasa tolike godine?! Miran je on meni, kad naiđe policija, kažem mu da sedne u sedište.“

Ali kako možeš da budeš mirna ti?! Naježila sam se u trenu od pomisli na Preradovićevu ulicu, nadomak koje živimo, kojom tutnje kamioni i preći put ili skrenuti u sporednu ulicu već je dovoljno stresno i opasno.

Ti voziš polako?

Setim se da je tako- polako- vozio i moj drugar Nenad kad smo se nas četvoro prijatelja kolima vraćali s kupanja. Na nekoj blažoj nizbrdici kasno smo videli auto ispred nas. On je slomio nos kada je glavom udario u volan, njegova devojka, koja je sedela na prednjem sedištu, razbila je glavu o šoferšajbnu, ja sam povredila vrat od udarca u prednje sedište, a Jelena, koja je sedela između dva prednja sedišta, baš kao i malecki od moje drugarice, preletela je napred i zadobila povrede zbog kojih je nedelju dana provela u bolnici.

Nismo bili vezani. Do kuće nam je trebalo manje od deset minuta. Ne želim ni da pomislim kako bi tek malo dete prošlo. Zato od tada mislim unapred. A mišljenje formiram nakon podrobnog informisanja.

Ukoliko se, recimo, automobil kreće brzinom od 25 km/h, u slučaju sudara usled inercije ljudsko telo postaje teže i do 20 puta. To zapravo znači da ako u rukama držite dete od 10 kg, nećete uspeti da ga zadržite u naručju, jer će u trenu postati teško 200 kg!

Ipak, više od reči uverio me je ovaj video. Zamislite da je umesto lutke vaše dete! Jer to se ne dešava samo drugima. Zamislite kako bi tek bilo da sedišta nema!

Za tih deset minuta neće mu ništa biti?

Ne znam na čemu su bazirana takva uverenja, ali svetska statistika kaže da se u poslednjih deset godina mnogo više nesreća dešava u naseljima nego na otvorenom putu. Da deca više stradaju u automobilima, nego kao pešaci! Gradska vožnja, odnosno nevezivanje dece u auto sedištima predviđenim za njih, pokazalo se kao najveći uzročnik problema. Naša statistika za 2015-tu kaže da svega 25% roditelja decu vozi u auto sedištima. Život svoje dece nikako ne bih prepuštala slučaju. Pogotovo ne nesrećnom za koji su dovoljni delići sekunde.         

Šta je nama falilo tolike godine bez pojasa?

Recimo, bolji zakon? Gotovo sve zemlje u okruženju imaju stroža ograničenja za prevoz dece od naše. Korišćenje auto sedišta obavezno je do desete, pa čak i dvanaeste godine ili dok dete ne dosegne visinu od 1,5 m. Kod nas deca sa manje od dvanaest godina ne smeju da sede napred, a auto sedište je obavezno dok dete ne napuni tri godine. Roditelji potom mogu da biraju između booster-a i običnog pojasa koji, s obzirom na to da im ide preko glave, dakle ne kako bi trebalo, nije dovoljno bezbedan.

Novi zakon predlaže da upotreba auto sedišta i kod nas bude do dvanaeste godine ili visine deteta od 150 cm. Takvo rešenje najedilo je mnoge, zbog dodatnog troška. Ipak, kad pogledam da je u poslednje četiri godine u saobraćajnim nesrećama u Srbiji povređeno 7.783 dece uzrasta do 14 godina, a 82 je poginulo, ne bih trošila vreme na dalje razmišljanje. Trošila bih i pare koje nemam. Mnogima je sigurno falilo nešto. I neko. Novac može da se povrati nekako, ali izgubljen život ne.

Neće da se veže nikako!

U vezi sa nekim stvarima sa decom nema pregovaranja. Pre svega kada je o bezbednosti reč. Sve više osvajaju prostor, svet oko sebe, nova znanja i veštine koje im daju snagu, ali sve to ne prati i svest o opasnosti niti opreznost. To je naš zadatak. Pokažite čvrst stav u vezi sa tim, ali i svu maštovitost da osmislite kako ćete im skrenuti pažnju na brojne oblike zabave i uživanja u vožnji, čak i ako su vezani.

Ali to podrazumeva da u vezi sa nekim stvarima ni sa odraslima ne bi trebao da bude pregovaranja. Evo i zašto:

Ukoliko vaše ukoliko dete ima do četiri godine, a auto sedište postavljate u smeru vožnje, procenat smanjenja rizika od povređivanja je 50%

Ukoliko ga postavljate u smeru suprotnom od smera vožnje, bezbednost vašeg deteta podižete za čak 80%

Ukoliko mu stavljate samo sigurnosni pojas, rizik od povrede smanjujete za svega 32%

Za dete od pet do devet godina odgovarajuće auto sedište rizik od povrede smanjiće za 52%

Korišćenje samo pojasa u tom uzrastu smanjuje rizik za samo 19%

Studije o bezbednosti u saobraćaju i rigorozni testovi koji se sprovode u Evropskoj uniji pokazali su da se pravilnom upotrebom auto sedišta smrtnost dece pri sudarima smanjuje za preko 70%.

Izvor: FIA Foundation, 2009.

Kad naiđe policija, ja mu kažem da sedne!

Jeste, kod nas se pojas ne vezuje zbog svesti o bezbednosti i ličnoj odgovornosti, već zbog izbegavanja kazne. Policiju još i možete da izbegnete, ali ne bih vam savetovala da iskušavate savest, nju je mnogo teže umiriti.

U Srbiji je u toku kampanja Bezbednost nikad nije na odmoru koja ima za cilj da ukaže na značaj stalne upotrebe auto sedišta tokom vožnje, da edukuje roditelje o tome koliko je važno da deci obezbede sigurnu vožnju. Na sajtu http://www.auto-sedista.rs možete se informisati o tome koje grupe auto sedišta postoje, kako se ona postavljaju, koje je najbolje za vaše dete, rezultate testiranja auto sedišta i sve o njihovom značaju.

Na nama odraslima je da ne zaboravimo na to koliki je naš značaj u opštoj bezbednosti dece u saobraćaju. Da se ne ponašamo kao deca, biće sasvim dovoljno za početak.

Ovaj tekst je, uz odobrenje autorke Ljubice Balać, preuzet za sajta Mama na ćoše