Kad nam je postalo neophodno uputstvo za život?

foto-zbun

„Što više učim, sve manje znam.“

Znam da ništa ne znam„, čuvena je rečenica koja se pripisuje Sokratu i zbog koje ga je, navodno, proročište u Delfima proglasilo najmudrijim od svih ljudi. Time je, smatra se, Sokrat hteo da kaže da se on ne razmeće lažnom mudrošću, ali i da je svestan da je saznanje beskrajno, te da on, iako u godinama, tek ima da uči.

Paradoksalno, što više učim o ljudskoj psihi, razvoju ličnosti i motivima za ponašanje, imam utisak da sam tek zakoračila u to beskrajno more znanja. Da budem neskromna, pa da se uporedim sa Sokratom, znam koliko ne znam.

To je istovremeno i predivno i zastrašujuće. Predivno je jer je izazovno, jer je naš predivni mozak i dalje velika nepoznanica, posle vekova istraživanja. Jer upoznajući nevidljive motive i mehaniznme, odjednom ljude i njihove postupke vidiš mnogo jasnije. Zastrašujuće jer umesto da budem savršeno opremljena da razumem ponašanje svoje dece i vaspitam ih bez muke u sjajne ljude, ponekad ostanem potpuno razoružana, štaviše zbunjena svim tim novostečenim znanjem.

Nedavno sam slušala predavanje Tomislava Kuljiša o tome zašto su prve dve godine u životu deteta ključne za formiranje ličnosti. Kao što možete da pretpostavite, ako ste se sreli sa nekim Kuljiševim tekstom, filozofija „pusti ga da otplače“ i „ne navikavaj ga na ruke“ dokazala se kao pogrešna, i predavač je pokušavao objasni zašto, te da ukaže na važnost uslišavanja detetovih emotivnih potreba u najranijem detinjstvu. Onda se jedna mama javila da postavi pitanje. Pitala je koliko minuta treba dati fore tati da pokuša da umiri bebu pre nego što je mama preuzme u svoje naručje i uteši. I samog predavača je malo zateklo pitanje, mada je dao lep odgovor o tome da i očevi pružaju ljubav i emocije bebama. Ali, koliko minuta?! Najbolje bi bilo da uz bebu dolazi i upuroditeljitstvo za upotrebu u kom bi pisalo „Bebu ostaviti da plače u naručju ne-majke tri minuta i 16 sekundi, a onda ga mora preuzeti majka, staviti na levo rame i ljuljkati četiri minuta“. Ali, ne postoji takvo uputstvo, niti uputstvo za sve one izazvne godine koje nas čekaju dok nam deca odrastaju.

Poželjno je i pohvalno neprestao se edukovati, ne samo na polju psihologije, već na svim poljima, ali vaspitanje je mnogo više od onoga što naučimo iz psiholoških priručnika. Vaspitanje dece su trenuci u kojima i sami gubite kontrolu, ophrvani svakodnevicom, vaspitanje zahetva poznavati temperament svakog deteta ponaosob, vaspitanje znači umeti primenii naučeno baš na Vaše dete i baš na određenu situaciju, vaspitanje znači i prepoznati da ono što važi za većinu dece možda ne važi za Vaše. Vaspitanje zahteva i budi emocije. Vaspitanje je život.

Zato ponekad treba, jednostavno, slušati svoje srce. Ne svoj mozak, spreman da uči, analizira i racionalizuje. Svoje srce u kom je beskrajna ljubav za ta mala bića koja zovemo svojom decom. Ono uvek zna šta je najbolje uraditi.

Advertisements