Šta deca nauče ako ih kažnjavate batinama?

Jednom u životu udarila sam dete.
Zagovornici fizičkog kažnjavanja to ne bi nazvali batinama, već „ćuskom„, koja, ako njih pitate, ima edukativni karakter.
Naime, bila sam trudna sa trećim detetom, hormoni podivljali, kretanje već otežano. Ulazim sa starije dvoje dece u lift, najstarije pomisli da bi bilo zabavno da zatvori mlađoj sestri pred nosom vrata od lifta, pri tom je udarajući po glavi. Pada klapna, crno pred očima, ruka sama poleti, i ćuš! Naravno, on, kome je u tada četvrtoj godini to bila prva „ćuška“ u životu, rasplače se, ja ne učinim situaciju nimalo boljom obrušivši se na njega sa „sestru to boli, otkud ti ideja, blablabla….“. Prođe, nekako, taj trenutak, smirimo se svi, prisetim se ja metoda pedagoške psihologije sa svojih studija, pa odlučim da pričamo o nemilom događaju kad je dete mirno. Jer, dokazano je da mozak mora biti u stanju ravnoteže da bi mogao da uči i usvaja nova znanja. Ne možete biti gladni, žedni, uplašeni ili uznemireni i uspešno se baviti intelektualnim aktivnostima. Uostalom, testirajte na sebi: zamislite pred sobom čopor besnih pasa kako ide ka Vama, a neko Vas pita koliko je 12×24. Nema ništa od matematike ako ste uplašeni. A upravo se tako oseća dete koje dobija batine.

Dakle, krenem ja sa psihologijom u mirnodopskim uslovima:
Sećaš se kad sam te juče udarila? 
Sećam se. (skrušeno).
A zašto sam te udarila? (ja već likujem, očekujući da je naučio lekciju da ne sme da se udara sestra)
Zato što me tada nisi volela. 
(ja ustuknem, oči mi zasuze, jer, trudna sam i hormonalna, a onda pokušam da mu prepričam ceo događaj)
-Ne, udarila sam te jer si ti udario sestru… (I tu već vidim da mi je logika potpuno pogrešna: udarila sam te da bih te naučila da ne treba nekog udarati?!)
Ne, tada me nisi volela. Ali u redu je, znam da me sada voliš. 

I tada sam rešila da moje dete više nikada ne pomisli da ga ne volim.
Osim toga, vrlo lepo mi je objasnio ono što studije godinama pokušavaju da objasne: dete ne može da nauči ništa dobro iz fizičke kazne.

ne batine2

Po definiciji Alfija Kona, psihologa i pedagoga,  kazna znači namerno učiniti da neko pati, bilo da isterujete primitivnu verziju pravde (uradio si nešto loše, pa nešto loše mora tebi da se uradi), bilo da pretpostavljate da će ta vrsta patnje nekoga naučiti nečemu. Pretpostavka od koje se polazi jeste da ako učinimo da neko loše oseća, ili mu uskratimo nešto što voli, to će ga učiniti boljom osobom. U realnosti, zbog kazne se dete oseća loše, bude ljuto, nauči da je u redu koristiti silu prema slabijima, smišlja način na koji bi sledeći put moglo da izbegne posledicu za isto to ponašanje. Ukratko, sve su šanse da nije u stanju da pojmi šta je tačno neprihvatljivo u njegovom ponašanju. Najgore od svega je što od osobe koja bi trebalo da mu pruža bezuslovnu ljubav, dobija ono što doživljava kao odbacivanje.

Da se vratim na svoju prvu i poslednju „ćušku“: postoje mnogo učinkovitiji načini da detetu prenese poruku o prihvatljivom i neprihvatljivom ponašanju, o nekima sam već pisala. Ako bi trebalo da ih svedem na jednu rečenicu, suština je u samokontroli, primerima koje dajete detetu u svakodnevnom životu, i mnogo, mnogo razgovora. Nemojte misliti da je dete od, na primer dve godine premalo da uči iz razgovora. Samo je potrebno prilagoditi jezik, na primer, ne reći „ovo je utičnica, ona je opasna i može da te udari struja„, već kad dete posegne za njom reći odlučno „NE, to je pec-pec, kaži pa-pa utičnice„. Verujte mi, funkcioniše. Ali mora da se ima strepljenja, da se priča, i da se mnogo priča sa detetom.
ne batine1

Zato je veoma važno naglasiti da roditelj koji bira da ne tuče dete nije jednako roditelju koji ne vaspitava svoje dete. Naprotiv. Roditelj koji bira da ne digne ruku na dete bira teži put – put koji podrazumeva da sam nad sobom ima kontrolu, da ne plane i da sebi oduška kroz „ćušku“, da preventivno vaspitava svoje dete primerima i razgovorom, ne retroaktivno batinama. Jer taj teži put vremenom postaje sve lakši i lepši, jer stvara dete koje razume zašto nešto ne sme da radi, a ne ustručava se od neke radnje samo iz straha od kazne, suštinski ne razumevajući zašto je kažnjavano. Na kraju krajeva, ako mislite da je u redu da nekoga udarate zato što ste veći i jači, ili zato što ga izdržavate, samo zamisite svoju starost, kad taj neko odraste u osobu veću i jaču od Vas, naučenu da je u redu stvari rešavati batinama.

Advertisements

Problem je što ne vidite problem

knjige

Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce!„, pisao je Dositelj Obradović. Ali, šta kada je knjiga puna zvona i praporaca?

Bila sam od one dece (ovo kažem kao da je bilo još takve dece 🙂 ) koja bi radije dobila knjigu nego čokoladu. I danas čuvam neke knjige dobijene od drage mi tetke koja je razumela moju strast prema čitanju, čije posvete upravo glase „Mojoj Mimi, umesto čokolade!„. Džeparac sam štedela za Sajam knjiga i nemilice ga trošila na to štampano bogatstvo. Danas, kao mama, trudim se da knjige zauzmu važno mesto u životu moje dece. I sami su počeli da traže da im se pročita priča za spavanje. Među knjigama koje čitamo nađu se često izdanja izdavačke kuće „Kreativni centar“. O njima sam stekla prilično lepo mišljenje jer su im knjige lepo ilustrovane, postoje vrlo korisne i lepe knjige i za roditelje, postoje izdanja namenjena lepom i pravilnom govoru. A onda je na to moje vrlo lepo mišljenje pala jedna ogromna fleka, u vidu knjige „Miško Piško“. Imam običaj da u knjižari nasumično prelistam i knjigu koju kupujem sebi, a naročito knjigu koju kupujem detetu. Tako sam učinila i sa „Miškom Piškom“, a na stranicama knjige dočekalo me je ovo:

misko pisko

Da, u knjizi za decu. U KNJIZI. Za DECU. Reči za koje im govorimo da su ružne. Reči koje (bi trebalo) da izbegavamo da govorimo pred decom, ili makar da se ogradimo čuvenim „da izvine ovo dete…“ Reči za koje (bi trebalo da) se dobija ukor razrednog starešine. Reči koje spadaju u najniži razgovorni registar jezika, i koje, neosporno, imaju svoju funkciju u razgovoru, ali reči koje nikako, ni u kom slučaju, ni sa kojim objašnjenjem ne bi smele da se smatraju normalnim književnim jezikom i kao takve nađu u knjizi namenjenoj najmlađoj publici, onoj koja tek formira svo stav prema knjigama i ukus. No, verujući da, uprkos mom višegodišnjem školovanju u domenu lingvistike i pedagoške psihologije, pa potom i u domenu komunikacija, ja zasigurno ne znam nešto što zna Kreativni centar, uputih im molbu da mi objasne ovakvu upotrebu ovakvih reči u knjizi za decu, na njihovoj Facebook stranici. Dobila sam sledeći odgovor:

Poštovana,
Knjiga „Miško Piško“ objavljena je 1994. i jedno je od omiljenih izdanja „Kreativnog centra“ tokom svih ovih godina.
Upravo izbor reči i humoristički odnos prema temi čine ovu knjigu korisnim sredstvom u periodu detetovog navikavanja na nošu. Recenzentkinja knjige je ugledna profesorka dečje psihijatrije dr Nevenka Tadić, a njeno mišljenje je i štampano na koricama knjige. Savet stručnjaka jeste da se prema ovoj temi treba odnositi slobodno i spontano, a ne stvarati tenziju oko nje. U mnogim porodicama pitanje učenja deteta da koristi nošu izaziva napetost, naročito ako dete u trećoj pa ni u četvrtoj godini još to nije naučilo. Dete često ima osećaj krivice i nelagodnosti, a roditelji misle da su nešto pogrešno uradili. Igrice u ovoj knjizi upravo i služe tome da pokažu kako je reč o običnoj ljudskoj aktivnosti u kojoj nema ničeg nepristojnog i prljavog, kao i tome da pokažu kako je navikavanje na nošu deo odrastanja. One treba da zabave i roditelje i dete kako bi se tenzija smanjila. Izbor reči lako je objasniti – to su reči srpskog književnog jezika, ali je najvažnije to što su one upotrebljene tamo gde treba, dakle da bi opisale tačno određenu funkciju, a ne nešto drugo.
Deca veoma dobro razumeju kontekst u kojem je nešto rečeno. Nema razloga za strah da će ona rečnik kojim se opisuju normalne funkcije ljudskog tela upotrebljavati tamo gde to ne treba raditi. Psovke i nepristojan rečnik nisu posledica poznavanja određenih reči, već izraz verbalnog nasilja, koje ima sasvim druge uzroke.
Pozdrav!“

Naizgled, sasvim korektan odgovor. A zapravo nekoliko PR-ovski spojenih rečenica od kojih su neke, čak, međusobno kontradiktorne, a nisu ni sve istinite.  Naime, jasno mi je da je ideja autora bila da se knjiga čita deci koja se navikavaju na nošu i ta pedagoška funkcija mi je jasna. Ono što ne razumem je zašto su morale da se koriste neprimerene reči, koje nisu, kako tvrdi izdavač, deo „srpskog književnog jezika“, nipošto! Naravno da treba imenovati normalne funkcije ljudskog tela, ali primerenim jezikom, a ne psovkama. Da Vam ilustrujem primerom: penis je normalan deo ljudskog tela, i primereno ga je zvati, na primer, piša u razgovoru sa malim detetom, a ne onom rečju na k. Jer upotreba takve reči u knjizi ili u normalnom razgovornom diskursku, daje joj legitimitet i svakodnevnost upotrebe koju nikako ne bi smela da ima. S tim u vezi je i tvrdnja iz odgovora izdavača da deca razumeju kontekst. Da, razumeju ga, samim tim književni kontekst ne treba prljati neprimerenim rečima. Jer prve godine života, u kojima je zamišljeno da se deci čita ova knjiga, godine su kada se detetova ličnost formira, i kada se formiraju stavovi i merila vrednosti koji će ga pratiti kroz ceo život, o čemu bi recenzentknjinja knjige trebalo da zna. Ona se nije uključila u objašnjenje. Niti je ikakvo dalje objašnjenje od strane izdavača dato, uprkos komentarima koji su usledili:

Ako ovakvu upotrebu ovakvog jezika opravdava i ističe Kreativni centar i to na više mesta….šta reći?! Koju tabletu popiti 🙂 Zamišljam Kreativni centar za koju godinu. Pa, njima će biti sasvim normalno da piše ku**c, pi**a, s**a umesto piše, sranja, govanceta…„, napisala je voditeljka radija S, Natalija Milosavljević.

Šta god bila namera, reči sranje i govno nisu nikako adekvatne u dečjim knjigama. Tačka. Evo čak nisu ni za fejsbuk ali omaklo mi se. Omaklo se i vama, i lepo je priznati i ispraviti grešku. Ili menjati uglednu recenzentkinju.„, prokomentarisao je glumac Slobodan Stefanović.

fb commnets.jpg

A znate šta je još strašnije? Pre nego na stranici Kreativnog centra, ovu fotografiju postavila sam na svojoj stranici Divna mama. Broj roditelja koji ju je komentarisao sa simpatijama, govoreći kako je sa radošću baš te reči čitao detetu, i kako „ne vide u čemu je problem“ me je zabezeknuo! Kada sam počinjala da učim lingvističke nauke u Srbiji nisu postojali rijaliti programi. Postojala je južnoamerička serija „Kasandra“ i smatralo se da je to najniže dno koje može da se prikazuje. U međuvremenu smo pali na dno dna, na nivo „Farme“ i „Parova“, na program u kome se izgovaraju psovke više nego sve druge reči zajedno. I takav program prikazuje se i danju i noću, a brojke o gledanosti jasno pokazuju sa koliko televizora u Srbiji se svakodnevno psuje. Nije teško izračunati i koliko dece sluša te psovke. I koliko roditelja im to emituje, ne videvši „u čemu je problem“. Problem je, dragi moji, što ni ne vidite više problem. Najružnije reči srpskog jezika postale su vam nešto sasvim normalno, nešto sa čim se živi, nešto što se više od dece ne krije, ne usteže se, štaviše, čita im se pred spavanje.

Nepodesan TV program, makar, ima oznaku „12+“ ili „16+“, ili nekakvo upozorenje da sadržaj nije primeren deci mlađoj od nekog uzrasta. Ili bi, makar, po Zakonu, trebalo da ima. Knjige nemaju takvu oznaku. A, očigledno, imaju vrlo neprimeren sadržaj, maskiran u knjige za decu.

…“ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći“… 
Ovako je pisao Branko Miljković u pesmi „Poeziju će svi pisati“. Taj njegov „jedan dan“ još nije svanuo…

Nemoj ti, mama će!

Upoznajte mog muža: Najbolji muž na svetu. On sve hoće. Znate kako mame govore „moj muž neće da presvlači, moj neće da hrani, moj neće već nešto treće...“? E, pa, moj sve hoće! Menjao je pelene svoj deci, nosio ih u Hug Bugu, kupa ih, vodi u vrtić, uspavljuje… praktično, sve što ja radim, može i hoće i on (osim dojenja! 😛 ).
Ali neće deca. Tačnije, uglavnom neće. Imali su fazu u kojoj je samo tata smeo da ih uspava i čita priču pred spavanje. Ali u većini slučajeva na tatinu inicijativu dolazi dečji odgovor „ne, mama će“.
To se češće, ali ne po pravilu dešava sa devojčicama, i Najbolji muž na svetu to podnosi tako što racionalizuje i objašnjava sebi da je to neki „mama-ćerka-ženski fazon“ koji on ne razume jer nije žensko. 🙂 Ali i dečak ume da zahteva ekskluzivnost mame u običnim aktivnostima koje bi i tata izveo na jednakoj visini zadatka.

– Mama, iscedi mi sok!dad1
– Tata će, evo, pored sokovnika je.
– Ne, želim ti!

– Mama, veži mi kosu!
– Evo tata je pored tebe, on će da ti veže.
– Neee, želim mama!

– Tata: daj da ti zakopčam haljinu.
– Ne, mama ćeee!

… i sve tako…

Setim se često reči svoje drugarice i koleginice po trostrukom majčinstvu, Angeline Radulović, kako su joj deca vrlo samostalna kad su sa tatom. Onog trenutka kad mama uđe na vrata, odjednom im sve treba, i to baš od mame! Poznat scenario?
Da se razumemo, moja deca nisu od onih što čekaju da ih obuju, nahrane, obuku… sve to vrlo uspešno rade sama. Ali postoje neke stvari za koje im je bitno da urade sa mamom, ili da im uradi mama. I to je, jednostavno, tako. Sve što sam do sada pročitala iz oblasti pedagoške psihologije govori u prilog tome da će ta potreba nestati, tačnije prerasti u zdravu potrebu da se kvalitetno provodi vreme sa mamom, u ritualima koji prijaju i mami i deci, kao što je gledanje filmova, zajednička vožnja bicikla isl. I što je mama spremnija da se nađe u ovim situacijama kada „mora mama“, ranije ova potreba prerasta u zdravo druženje.
Zato se trudim da uvek imam razumevanja i odgovorim na ove njihove male zahteve. S druge strane, učim ih da i mama ima potrebe i želje. Da mama želi da ode sama u wc, da je i mama nekad gladna, da mama želi da čita knjigu… ide teško, ali ide 🙂 svaki dan dobijem po koji minut više. A zašto je važno da mama pronađe vremena za sebe i svoje potrebe, čitajte u posebnom tekstu na tu temu: ovde.

Pustite decu da se svađaju!

Jednog dedu i jednu babu nikada nisam upoznala. Drugi baka i deka umrli su dok sam bila klinka. Sestra i ja smo išle u školu, a pre i posle škole čuvale smo se same. Roditelji su nam radili od sedam sati i prilično daleko, tako da smo se najčešće i budile same. Same smo se spremale za školu, jele, igrale se i sve ostalo dok mama i tata ne dođu s posla. arguing-is-good-for-children-research-showsSame smo se i svađale i mirile. Danas smo dve odrasle žene koje ponekad imaju različita mišljenja, htenja i stavove, ponekad to rezultira i raspravom, ali umemo vrlo uspešno, brzo i prijatno da je okončamo. Dogovorom. Ne ostane iza toga ništa nedorečeno, neprijatno ili gorko. Jednostavno, zdravo razrešavamo konflikte, ne samo zajedničke, već i sa drugim ljudima, kada iskrsnu.
Verujem da je razlog tome što smo se svađale kao male. I bile same. Nikog nije bilo da uskoči, razdvoji nas, prekine sukob ili nametne razrešenje. To smo same naučile.
Zato danas puštam decu da se posvađaju. Naravno, u neposrednoj blizini sam, vodim računa da nema povređivanja (a i nema ga, ne koriste se fizičkim sredstvima, ako ne računamo otimanje iz ruke uz poklič „to je moje!!“), ali ih ne razdvajam. Puštam ih da sami prođu kroz sve faze konflikta, do razrešenja i dogovora. Ako mi se obrate da tuže onog drugog, odgovaram sa „Morate to sami da rešite, mama neće uvek biti tu da rešava vaše probleme„. Da li oni zaista shvataju šta ta rečenica znači – ne znam, ali dovoljno je shvataju da razumeju da treba da nađu dogovor. I nalaze ga. Štaviše, najstarije već ume da prepozna situacije koje vode ka svađi, pa unapred predlaže rešenja. Zato, pustite decu da se svađaju. Jer je to jedna od mnogobrojnih vežbi za kovitlac života.
NAPOMENA: Ovo ne znači, ni u kom slučaju, da treba da ih pustite da se biju! Morate biti nevidljivi nadzor koji će, ako treba, objasniti da ruke služe da grle, maze, crtaju, itd, a nikako da povređuju druge! 

Zašto je beba već „naviknuta na ruke“?

Bebe, kao i mala deca, najpre su ljudska bića. Čini mi se da to roditelji često zaboravljaju. Tražeći po internetu „zašto beba plače“, „zašto se budi noću“, „zašto želi da je nosim“ i bezbroj sličnih stvari (neke od tih pretraga dovedu ih upravo na ovaj sajt, pa ih vidim iz prve ruke), zaboravljaju da su odgovori možda isti kao i kad bi sami sebi postavili ta pitanja:
Zašto se budim noću? Studije pokazuju da samo 5% odraslih osoba provede noć spaajući do jutra. Većina nas se probudi, u proseku 4 puta. Nekada nismo ni svesni toga, samo se okrenemo na drugu stranu i zaspimo. Budući da su i bebe ljudi, i one se bude noću. Samo što im je potrebna sigurnost zagrljaja da bi ponovo zaspale.

Zašto komuniciram? (ovo je prevedeno pitanje „Zašto beba plače?“ – naime, dok ne progovore, pa i neko vreme po ovladavanju govorom, deca kroz plač komuniciraju svoje potrebe) Odgovor: Zato što imam potrebu. Kad smo odrasli, osnovne potrebe lako uslišimo sami sebi – sipamo si čašu vode, odemo do toaleta, i sl. Za kompleksnije potrebe, kao što su potreba za druženjem, razgovorm, zagrljajem… i mi zovemo nekog. Bebe zovu plačem koja god da je potreba u pitanju.

Zašto želim da se krećem? Zašto želim da me neko zagrli? – to su prevedena pitanja „zašto želi da je nosim?“.

Da ne dužim, shvatili ste poentu. Bebe imaju normalne ljudske potrebe, kao i mi, a uz to imaju vrlo male, gotovo nikakve mogućnosti da ih same sebi usliše. Zato postojite Vi – Nj. V. Roditelj.

beba place

 

Da se vratimo na pitanje iz naslova: Bebe su, dakle, „naviknute“ na to da neko drugi usliši njihove potrebe. Od tata ljubi bebuosnovnih, za hranom, do kompleksnijih, za ljubavlju i nežnošću. Ako poverujete babskim pričama da dete „ne treba navikavati na ruke“ i često ga ostavljate u krevecu da plače jer je „namireno“ (nahranjeno, napojeno i u čistoj peleni…), ono će, posle nekog vremena naučiti da određene potrebe koje ima, za ljubavlju, nežnošću, prisnošću, zagrljajem, nema ko da usliši. Možda će, vremenom, i prestati da Vas traži plačem, ali to ne znači da će njegove potrebe nestati. Potrebe će i dalje imati, ali više neće imati poverenje. Više Vam neće verovati da ste osoba na koju može da se osloni.

Više o fiziološkim posledicama ostavljanja bebe „da otplače“ istraživala je sjajna Tamara Dragović, instruktorka masaže beba, i o tome pisala u tekstu „Ne navikavaj ga na ruke = navikavaj ga na stres i kortizol!„. Obavezno pročitajte!

Masku namestite prvo sebi, onda detetu

Znate onu reklamu u kojoj se sportisti u svlačionici pretvaraju u filmske dive kad su gladni, pa se vrate u normalu kad im drugari ponude čokoladicu? Slogan je „kad si gladan, nisi sav svoj“, ili tako nešto. E, to je savršena istina u mom slučaju. Rešenje je vrlo jednostavno, reći ćete, samo jedi redovno. Ali kad se ne probudiš sam od sebe, nego te probudi beba, za njom se bude i dva vilenjaka koja od ranog jutra imaju potrebe koje uključuju mamino angažovanje, setim se da sam gladna tek posle koji sat, kad su svi namireni, a ja van sebe.

Bivajući svedokom jedne od tih situacija kad ne znam gde sam jer namirujem sve druge pre sebe, najbolji muž na svetu mi je citirao rečenicu iz bezbednosne prezentacije pre leta u avionima: „U slučaju pada pritiska, masku za disanje namestite prvo sebi, onda detetu“. 

download (1)

Zvuči sebično kad prvi put čujete, ali zapravo je sasvim logično: ako sami niste sposobni, kako ćete da pomognete bilo kome drugom? Na širem planu, ovo se odnosi na bilo koju potrebu mame, ne samo fiziološku: na potrebu da se sama istušira, popije kafu, izađe sa drugaricama, čita knjigu… Zvuči lako, ali u jeku bavljenja decom, to je, čini mi se, prva stvar na koju mame zaborave. Zato, drage mame, ne stavljajte sebe na poslednje mesto. Znam, nije lako (možda nije ni moguće? ja ne uspevam) staviti sebe baš na prvo, ali nemojte zanemarivati sebe. Jer srećna mama = srećna porodica! 🙂 

Roditelji istetovirali sebi belege svoje ćerke

„Želeli smo da Hani-Re zna da je posebna, a ne da su njeni belezi nešto čega treba da se stidi“.

Tanja Filips i njen suprug Adam preživeli su vrlo buran porođaj sa četvrtim detetom, devojčicom Hani-Re. Zbog neonatalnog lečenja i boravka u inkubatoru, devojčica je po celim nogama dobila crvene belege, za koje doktori kažu da će ih imati do kraja života. Zbog toga joj nikada nisu oblačili odeću koja otrkiva noge, a kada je prvi put izašla u kratkim pantalonicama, njema mama je bila užasnuta govorkanjima starijih ljudi iza njenih leđa. „Pomislila sam, ako odrasli tako govore o mojoj devojčici, šta li će joj tek govoriti deca kad krene u školu!„, kaže mama Tanja Filips.

2

Zato su Tanja i Adam odlučili da oboje istetoviraju svoje noge, i tako pokažu ćerki da su belezi nešto što imaju i drugi. „Želeli smo da Hani-Re zna da je posebna, a ne da su njeni belezi nešto čega treba da se stidi„.

Bilo je veoma bolno, naročito na delu gde sam imala staru tetovažu, ali svaki sekund tog bola je bio vredan, jer, kada je otok od etovaže splasnuo, pokazala sam ga ćerki, a ona je nežno dodirnula moju nogu, nasmešila se i rekla „slažemo se“, pokazujući na svoju nožicu!“ rekla je Tanja Filips za britanski magazin Mirror.

1Tanya-Phillips-along-with-her-husband-Adam-and-daughter-Honey-Rae-

 

Šta mislite o odluci ovih roditelja? Na šta biste Vi sve bili spremni zbog sreće svog deteta?