Kako preživeti vikend – vodič za mame

Posted in Iskustva i preporuke, Kreativne igre, Mama by Milica Calija

Sećate se onog vremena kad ste se radovali petku, jer posle njega sledi vikend? Danas se više radujete ponedeljku, jer se na poslu odmorite od vikenda… Kako da vikend, ipak, prođe bezbolno?

Prvo, lišite se bilo kakvih očekivanja. Ako u vikend uđete očekujući da bude ono za šta su ga zamislili – da se odmorite od posla, pogledate neki film, čitate, pijete kafu… razočaraćete se. Jer evolucija je vikend mamama predodredila da poperu, popeglaju, pomognu oko domaćeg, operu kose za ponedeljak, itd. Ako nemate nikakvih očekivanja od vikenda: svaki tren odmora koji uspete da ugrabite za sebe, biće Vam nagrada.
ocekivanja

Drugo, planirajte vreme za sebe. To znači da morate da organizujete mamu, svekrvu, sestru, drugaricu, košinicu… da pričuvaju decu, a da Vi za to vreme ne budete kod kuće. Jer, ako budete kod kuće, Vaš mirni, samotni boravak svešće se na sređivanje kuće!

Treće, planirajte vreme za decu. Ako znate da ćete provesti dva dana sa njima, obezbedite playdough im neke aktivnosti. Najbolje bi bilo da idu napolje, ali ako vreme ili zdravlje ne dozvoljavaju, isplanirajte druge kućne aktivnosti. Pazite, ovo ne znači da treba da im Vi smišljate način na koji će da se zabave. Najgore što možete da uradite jeste da im rešavate problem dosade. Ako se požale na dosadu, treba pokazati razumevanje („Dosadno ti je? Uh, razumem te, i meni je baš teško kad mi je dosadno.“), a potom ih podstaći da sami nađu razonodu (Šta bi mogao da radiš da ti ne bude dosadno? Čime bi mogao da se zabaviš? Sigurno imamo nešto što bi voleo da radiš?).
U praksi to znači da se za vikend pripremite tako što ćete obezbediti materijal uz koji će deca moći da budu kreativna. To ne mora biti ništa skupo, mogu da prave kolaž od salveta ili starih magazina. Već sam pisala ovde o tome kako napraviti jeftini domaći play dough. Takođe, postarajte se da imaju pri ruci bojice, tempere, vodene boje, bilo kakve boje i papire kojima bi mogli da crtaju. Crtanje je veoma važno za razvoj fine motorike, ali i nama roditeljima može biti dragoceni prozor u dečju dušu. Mnoga deca ne umeju da govore o svojim osećanjima, ali ih nepogrešivo izražavaju kroz crteže.
Ako deca nemaju pri ruci ovakve vidove razonode, koji razvijaju kreativnost, motoriku, razmišljanje isl, krenuće „linijom manjeg otpora“ i zabaviti se gledanjem televizije ili igranjem igrice. I to je sasvim ok, ponekad (ne lažimo se, i mi smo drndali Tetris dok su nam majke kukale kako nas to zaglupljuje). Ali ovakvi, elektronski vidovi zabave, nikako ne bi smeli da zamene crtanje, bojenje, seckanje, lepljenje, mešenje isl, a još više ne bi smeli da budu zamena za igre napolju.

16dec2016

Porođaj – zašto ga se plašimo umesto da mu se radujemo?

Posted in Dojenje, Iskustva i preporuke by Milica Calija

Danas postoje škole za sve i savetnici za svašta. I oni ne postoje zato što je to danas moderno, već zato što smo danas, pretrpani informacijama, u nedoumici koje su prave, koje su istinite, kojima da verujemo… Ovo je posebno važno trudnicama, jer iščekuju jedan od najznačajnijih događaja u životu – događaj koji ih istovremeno i raduje i plaši, o kome ne znaju apsolutno ništa iz ličnog iskustva, a htele bi da znaju baš sve – porođaj. Namerno kažem o kome ne znaju apsolutno ništa iz ličnog iskustva, jer je to jedino iskustvo koje se zaista računa na porođaju. Ja bih danas, posle tri porođaja, mogla da ti kažem, draga trudnice koja ovo čitaš grickajući nokat, da nema razloga da se plašiš porođaja, štaviše, da će te taj strah sprečiti u tome da porođaj doživiš kao jedno divno iskustvo – logičan završetak sage o stvaranju života, doživljaj u kome možeš uživati skoro koliko i u samom začinjanju te bebe, ali to tebe, trudnicu koje iščekuje svoj prvi porođaj, neće osloboditi straha. Straha od nepoznatog, pre svega, koji je svojstven svim ljudima.

Ono što trudnicu može osloboditi straha, tačnije, osnažiti je znanjima o porođaju koja će joj

Foto: Nebojša Babić, Orange Studio

pomoći da savlada strah jesu upravo – škole za trudnice. Veoma je važno ne slušati priče drugih žena kojima je bilo „užasno teško“ na porođaju. Iz dva razloga: prvo, ne znači da će i tebi biti tako – svaka žena, pa i svaka druga trudnoća kod iste žene su mali „kosmosi za sebe“ – ne moraju ličiti ni na čiju trudnoći ili porođaj. Drugo, slutila sam to i pre porođaja, a posle rađanja sam postala apsolutno sigurna: u velikoj meri možeš uticati na tok svog porođaja. Što više paničiš, što veći strah razviješ, veće su šanse da se teže porodiš. Žene koje ostanu pribrane, ne paniče i sarađuju sa timom sručnjaka koji ih porađa, imaju mnogo lakše i brže porođaje. U takozvanima „školama za trudnice“, ili „školama roditeljstva“, ili, jednostavno „pripremama za porođaj“, uči se upravo to: da se svoje telo osluškuje, da se ono što se tvom telu dešava prepozna i razume, i prihvati kao uvertira za upoznavanje sa bebom. Da li će boleti? „Naravno“, da citiram Koju iz „mi nismo Anđeli“. Ali postoje načini da boli manje, i da prođe lakše, a to se, takođe, uči u pomenutim školama.

Njegovo veličanstvo: porođaj
Jedanaest dana pre termina, oko 4.30 izjutra, probudilo me je pucanje vodenjaka, tačnije barica u krevetu, ali, budući da nisam osećala ni najmanju naznaku kontrakcije , pokušala sam da se vratim u krevet, sa uloškom . Međutim, uzbuđenje je bilo preveliko, ništa od spavanja, pa sam se rano ujutru obrela u porodilištu.

Posle pregleda doktorka mi je rekla da sam potpuno zatvorena, ali da je rizično da me pusti kući, doduše, beba se postavila tako da blokira intenzivno oticanje vode. Zadržali su me na odeljenju patologije trudnoće i na osam sati davali mi antibiotik da se ne bi stvorila infekcija kod mene ili bebe zbog prsnuća vodenjaka. Primenjivala sam sve narodske tehnike za brže otvaranje: šetala sam, čučala, stajala… ništa! Nisam se otvorila ni contr-app milimetar, pa je sledećeg jutra doktorka odlučila da mi da vaginaletu za indukciju. I to je slabo delovalo: za ceo taj dan otvorila sam se jedan prst! Pred kraj dana strpljenje se isplatilo, počele su kontrakcije. Oko ponoći su postale pravilne, na osam minuta – obavezno „skini“ aplikaciju za merenje kontrakcija, mnogo je lakše nego da meriš pomoću sata i zapisuješ!

Koliko bole kontrakcije?

Recimo da boli kao najjači menstrualni bol koji si ikada mogla da zamisliš. Ali traje oko 30-40 sekundi, pa prestane. Ako pohađaš psihofizičke pripreme za trudnice, onda se u tim pauzama između kontrakcija odmaraš i skupljaš snagu sa sledeću, koju bi trebalo da savladaš pravilnim disanjem.

Tako sam ja disala, a noć je odmicala. Između kontrakcija čak bih i zadremala, ali bi me taj bol ponovo budio na svakih osam do deset mniuta. Pred zoru su postale učestalije, na sedam minuta, pa na šest. Tada su me pregledali, ustanovili da sam otvorena četiri i po prsta, da je grlić materice počeo da se povlači (konačno!) i poslali me u porodilište, tačnije, u pred-porođajni deo, u kome možeš da ćaskaš sa drugim trudnicama, i budeš ponosna na sebe jer umeš da savladaš kontrakcije disanjem. Zapravo, tu shvatiš šta znači „priprema za porođaj“, kad ti, tako spremna, vidiš unezverene žene koje nemaju pojma šta da rade i šta ih čeka.

Oko 12h, dakle 5 sati pošto sam ušla u porodilište, a 56 sati od pucanja vodenjaka, osetila sam, konačno, trudove. Ne brini, prepoznaćeš ih bez problema, biće bi jasno da je to potpuno nova vrsta bola, koja možda čak više liči na nagon za pražnjenjem nego na bol. Bebu sam rodila iz drugog, možda trećeg napona. Kako to da ne znam? Pa, pri prvom naponu, već je izašla glavica i mogla sam da je vidim među nogama. Jedino što sam tada pomislila je da će se beba mučiti ako tu bude bila duže, da moram što jače da guram, da ne smem da dozvolim da mi se vrati dijafragma, pa sam se savila što više napred, glavu prislonila skroz na grudi, i neprestano napinjala, uzimajući tek po mrvicu vazduha. Neposredno pre ovoga doktorka je već bila spremila makaze za epiziotomiju, ali babica ju je sprečila, uveravajući je da beba prolazi i bez. Toj babici, Goci Mandić, biću zahvalna do groba, jer, iako epiziotomija nije veliki rez, vidim koliko je meni bilo lako da budem sa bebom u danima posle porođaja u odnosu na žene koje su imale zahvat.

Bebu su mi odmah stavili na grudi. Bila je malo modra od prolaska kroz kanal, ali već tada, tako sluzava i krvava bila mi je predivna. Nažalost, na mojim grudima je bila samo par sekundi i odneli su je da je srede i mere, a meni je babica proverila posteljicu. Ispostavilo se da je bebin pupčanik bio vezan u čvor, tako da je porođaj deset dana pre termina bio najsrećniji sticaj okolnosti koji sam mogla da imam!

Naredna dva sata morala sam da ostanem u porođajnoj sali, a onda su me odvezli do sobe i

Prvi sati sa bebom…

doneli bebicu. Govorili su mi da je baby friendly naporan, da moram da se odmorim od porođaja, i slagala bih kad bih rekla da nije, ali je neprocenjivo imati bebu sve vreme uz sebe odmah posle porođaja. A još dragocenije mi je bilo predznanje o dojenju iz pomenute „školice“ za trudnice. U tom delikatnom trenutku svi očekujemo podršku zaposlenih u porodilištu, a ona, nažalost, često izostane. Štaviše, većina stručnjaka opravdava nizak procenat dojenih beba u Srbiji upravo izostankom edukacije majki o dojenju u tim prvim danima. Zato uzmi stvar u svoje ruke, i edukuj se o tome još pre porođaja. O značaju dojenja i za mamu i za bebu već sam u više navrata pisala, o tome koliko je teško početi dojenje, takođe. Zato je veoma važno da uložiš vreme u pripremu za ovaj važan čin još dok si trudna. U vreme moje prve trudnoće psihofizičke pripreme za trudnice postojale su samo u Beogradu i još pokojem gradu u Srbiji, ako je tamo postojala neka babica sa velikom željom i entuzijazmom. Srećom, stvari se menjaju na bolje, samo tokom ove godine otvorene su takozvane „Rosa škole roditeljstva“ u Ubu, Požarevcu, Kuršumliji, Surduilici i Vranju, a tokom 2017. godini biće otvorene pri domovima zdravlja u Sjenici, Svilajncu, Bojniku, Batočini i Srpskoj Crnji.

trudn1 Gradovi u kojima se otvaraju škole roditeljstva odabrani su na osnovu analize Gradskog zavoda za javno zdravlje Beograd, a jedan od glavnih kriterijuma za odabir bio je upravo mali broj stručnog kadra u domovima zdravlja, dakle nedostatak tih ljudi koje smo skloni da krivimo za mali procenat dojenih beba u Srbiji.

Ovaj tip škole je posebno značajan jer se informacije koje dobijate ne ograničavaju na period pre porođaja i sam porođaj, već i na one dane kad smo van sebe i apsolutno nemamo pojma šta treba da pružimo tom malenom biću koje u potpunosti zavisi od nas. Bebe nam ne dolaze sa uputstvom za upotrebu, ali nam probude instinkt da zbrinemo bebu na najbolji mogući način. U kombinaciji sa pravim informacijama, ovaj instinkt je sasvim dovoljan.

17nov2016

Kad nam je postalo neophodno uputstvo za život?

Posted in Odgajanje dece by Milica Calija

„Što više učim, sve manje znam.“

„Znam da ništa ne znam„, čuvena je rečenica koja se pripisuje Sokratu i zbog koje ga je, navodno, proročište u Delfima proglasilo najmudrijim od svih ljudi. Time je, smatra se, Sokrat hteo da kaže da se on ne razmeće lažnom mudrošću, ali i da je svestan da je saznanje beskrajno, te da on, iako u godinama, tek ima da uči.

Paradoksalno, što više učim o ljudskoj psihi, razvoju ličnosti i motivima za ponašanje, imam utisak da sam tek zakoračila u to beskrajno more znanja. Da budem neskromna, pa da se uporedim sa Sokratom, znam koliko ne znam.

To je istovremeno i predivno i zastrašujuće. Predivno je jer je izazovno, jer je naš predivni mozak i dalje velika nepoznanica, posle vekova istraživanja. Jer upoznajući nevidljive motive i mehaniznme, odjednom ljude i njihove postupke vidiš mnogo jasnije. Zastrašujuće jer umesto da budem savršeno opremljena da razumem ponašanje svoje dece i vaspitam ih bez muke u sjajne ljude, ponekad ostanem potpuno razoružana, štaviše zbunjena svim tim novostečenim znanjem.

Nedavno sam slušala predavanje Tomislava Kuljiša o tome zašto su prve dve godine u životu deteta ključne za formiranje ličnosti. Kao što možete da pretpostavite, ako ste se sreli sa nekim Kuljiševim tekstom, filozofija „pusti ga da otplače“ i „ne navikavaj ga na ruke“ dokazala se kao pogrešna, i predavač je pokušavao objasni zašto, te da ukaže na važnost uslišavanja detetovih emotivnih potreba u najranijem detinjstvu. Onda se jedna mama javila da postavi pitanje. Pitala je koliko minuta treba dati fore tati da pokuša da umiri bebu pre nego što je mama preuzme u svoje naručje i uteši. I samog predavača je malo zateklo pitanje, mada je dao lep odgovor o tome da i očevi pružaju ljubav i emocije bebama. Ali, koliko minuta?! Najbolje bi bilo da uz bebu dolazi i upu roditelji tstvo za upotrebu u kom bi pisalo „Bebu ostaviti da plače u naručju ne-majke tri minuta i 16 sekundi, a onda ga mora preuzeti majka, staviti na levo rame i ljuljkati četiri minuta“. Ali, ne postoji takvo uputstvo, niti uputstvo za sve one izazvne godine koje nas čekaju dok nam deca odrastaju.

Poželjno je i pohvalno neprestao se edukovati, ne samo na polju psihologije, već na svim poljima, ali vaspitanje je mnogo više od onoga što naučimo iz psiholoških priručnika. Vaspitanje dece su trenuci u kojima i sami gubite kontrolu, ophrvani svakodnevicom, vaspitanje zahetva poznavati temperament svakog deteta ponaosob, vaspitanje znači umeti primenii naučeno baš na Vaše dete i baš na određenu situaciju, vaspitanje znači i prepoznati da ono što važi za većinu dece možda ne važi za Vaše. Vaspitanje zahteva i budi emocije. Vaspitanje je život.

Zato ponekad treba, jednostavno, slušati svoje srce. Ne svoj mozak, spreman da uči, analizira i racionalizuje. Svoje srce u kom je beskrajna ljubav za ta mala bića koja zovemo svojom decom. Ono uvek zna šta je najbolje uraditi.

3okt2016

Uhvati se za uši pa igraj!

Posted in Odgajanje dece by Milica Calija

Odrasli smo uz ovu rečenicu…
–Mama, dosadno mi je!
–Uhvati se za uši pa igraj! -odgovarala bi mama, dok je gledala Dinastiju, ili čitala Bazar, ili mesila kolače, ili lakirala nokte , ili odmotavala zapetljani kabl od telefona….

To ne znači da mama nije bila tu za nas, da nije imala vremena da se poigra sa nama, da uhvati-se-za-usi pomogne oko domaćeg isl. To znači da je mama mislila da joj nije dužnost da nas zabavlja i da je umela da ima i vreme za sebe. Ono što većina nas današnjih majki ne ume. Nekako smo na pola puta od tog starog stila roditeljstva u kom je bilo sasvim normalno isprebijati dete jer je „bilo nevaljalo“ do novog stila roditeljstva u kom pokušavamo da budemo svesni detetovih potreba i da ih razumemo, ostali zaglavljeni u tome da smo detetove potrebe stavili ispred svojih. Kako mislimo da budemo dobar roditelj (ili dobra partnerka, ćerka, sestra, prijateljica… bilo koja dobra polovina bilo kog odnosa), ako smo sebe zapostavili i stavili u službu tuđih potreba? „Nisu to tuđe potrebe“, pomisliće neko, „to su potrebe MOG deteta!“. Upravo tako. I baš zato je važno da svom detetu budete dobra osoba, stabilna, ispunjena. Ne osoba koja žali za svojim hobijima, za svojom šoljicom kafe, koja se pravda što ide na posao ili na aerobik, koja nema vremena za svoje prijatelje jer je svo vreme posvetila detetu.

Prvi razlog za to je što morate biti stabilna i zadovoljna osoba da biste bili takva majka. Pisala sam više o tome u tekstu Masku namestite prvo sebi, onda detetu.

Drugi razlog tome je što dete najviše uči iz primera. Dete uči život gledajući Vas kako živite. Ako se odričete svega što čini Vaš život i provodite ga fokusirani da svoje dete, šta će ono o životu naučiti? Da je centar sveta? A Vi dužni da ga zabavljate kad mu je dosadno?

Ovaj tekst nije nastao da nekome „soli pamet“. Nastao je posle trodnevnog puta u Berlin sa decom. Puta koji sam do u detalje isplanirala tako da deca u njemu uživaju, maksimalno se zabave, jedu samo ono što vole i umore se taman onoliko koliko mogu da izdrže. Dakle, bez dugih šetnja, obilazaka znamenitosti koje zanimaju mene i muža, bez lokalnih specijaliteta prema kojima bi deca bila podozriva, ergo ne bi ih jela, ergo ostala bi gladna, ergo bila bi nervozna, ergo preseo bi mi ceo put… Znate šta bih dobila na kraju svakog od ova tri dana ugađanja? Ono što bi moja majka nazvala nezahvalnošću. „Dam vam mali prst, a vi hoćete celu ruku!“ Jer je tako lako navići se na ugađanje. I tako je prirodno tražiti još onoga što ti prija! Na neki sumanut način, to što „im nikada nije dovoljno“ trebalo bi da shvatim kao zahvalnost. Ali teško je kreativno razmišljati kad si premorena od ugađanja. I zato bi trebalo ponekad da citiramo svoje majke. Ponekad bi trebalo da kažemo deci da se uhvate za uši i igraju. Jer ako naviknu da ih mi zabavljamo, pretvorićemo se u zabavljače, a oni neće biti u stanju da sami sebe razonode, i večito će tražiti to od drugih. A mi mame ćemo, dok oni odrastu, jednostavno, iskopniti…

19sep2016

Kako odviknuti dete od pelena

Posted in Iskustva i preporuke, Odgajanje dece by Milica Calija

Ništa lakše od odvikavanja deteta od pelena! Evo kako da se dete nauči na nošu u deset lakih koraka:

1. Sklonite sve tepihe klizav-pod
2. Skinite pelenu
3. Brišite pod
4. Perite gaćice
5. Brišite pod
6. Perite gaćice
7. Brišite pod
8. Perite gaćice
9. Brišite pod
10. Perite gaćice

Šalu na stranu, postoje hiljade i hiljade stranica ispisanih na ovu temu, što u formi knjiga, što u formi blogova i portala, i posle bezbroj iščitanih tekstova o tome, i dva deteta koja su se odavno odvikla, ništa lakše nisam uspela da odvikem treće. Štaviše, činilo mi se da mi treći put ide najteže, ponekad sam, u najcrnjim trenucima, zamišljala kako do pred školu perem ukakane gaće… na trenutke čak razmišljala da bacim sav trud u vodu, vratim pelenu i sačekam da dete samo kaže „skinite mi, bre, ovo!“…. preispitivala da li je rano, da li sam dobro ispratila sve znake koji ukazuju na to da je dete spremno (svesno je fiziološke radnje, odlazi u ćošak kad predoseti da će da kaki, nema otpor prema noši itd….). I taman kada je izgledalo kao da ćemo se svi udaviti u upiškenim gaćicama, dete je samo počelo da seda na nošu i da traži da ide u wc kad nismo kod kuće. I tako, nakon litara i litara obrisane mokraće s poda, nemam nikakve tajne trikove da podelim sa Vama, samo dve krilatice koje treba da budu Vaše svetlo na kraju tunela, kad pomislite da je beznadežno:
1. Proći će. Ne za tri dana, niti za dve nedelje, ali za mesec, dva ili tri, nećete više brisati pod i prati gaće, i ta agonija će Vam se najpre činiti kao tren iz prošlosti, a potom ćete je i zaboraviti.
2. Kad skidate – skinite. I ne vraćajte. Nema „pelene za spavanje“, „noćne pelene“ ni drugih vrsta izgovornih pelena. To samo zbuni dete jer nekada sme da piški, a nekad ne, pa ni samo više ne uspeva da odredi kad je taj trenutak kad sme, a kad mora da potraži nošu. Mnoge mame noću stavljaju pelenu detetu iako dete uveliko koristi wc, objašnjavajući da je ta pelena „ujutru uvek mokra“. I biće mokra dokle god je budete stavljale. Radije kupite mušemu i preživite par noćnih nezgoda, dešava se, čak i mnogo starijoj deci, npr, ako sanjaju da su u wc-u.

2sep2016

Zašto su deca kod kuće najgora?

Posted in Odgajanje dece by Milica Calija

Dođete po dete u vrtić/školu, vaspitačica, odnosno učiteljica puna reči hvale za Vaše mezimče. Čuvaju ga baka/deka/rođaci/komšije, to je bez sumnje najbolje dete koje su upoznali. Ostane to zlatno dete sa mamom, i kao u filmu o gremlinima, pretvara se u pravo malo čudovište. Izvoljeva, ne sarađuje sa Vama, ne odgovara Vam na pitanja, baca se po podu, ima napade besa, itd… dopunite samo čime Vas sve „časti“ Vaše čedovište.
CYMERA_20150123_234419
Kada sam objašnjenje ovog fenomena pokušača da nađem u stručnoj pedagoškoj literaturi nekoliko autora je sugerisalo da bi ovo, zapravo, trebalo da bude kompliment mami! Naime, pred mamom je dete to što je, bez ustezanja i bez pretvaranja, jer mami bezuslovno veruje. To ne znači da je Vaše dete u suštini bezobrazno i razmaženo, već da se pred Vama ne usteže da pokaže kada se oseća tako, kada je umorno ili preplavljeno nekom drugom vrstom emocija.
Zamislite da Vaše dete ima rezervoar energije koji se svakog jutra napuni i dete kreće kroz dan. Svaka promena mesta, svaka interakcija sa drugom decom ili odraslima, svaka snažna emocija, svaka fizička aktivnost prazni ovaj rezervoar. Uz to, imajte u vidu sa se u danima kada dete nije sasvim zdravo, ili kada se nije naspavalo, u dan kreće sa polupunim rezervoarom. Dok dođe iz škole, ili dok dođete po njega u vrtić, detetov rezervoar je već u crvenom. Poseban je problem što školska deca tokom čitavog dana akumuliraju umor i stres od školskih obaveza i izazva društva, i kući dolaze ozbiljno iscrpljena. Dodatni problem predstavlja činjenica da dete u školi uspeva da se bori sa svojim umorom, i samo kod kuće pokazuje loše ponašanje, što čini učitelje i druge osobe koje čine školski sistem i kroje ga ili bi trebalo da na njega utiču, potpuno nesvesnim problema. Nas roditelje ostavlja da se izborimo sa detetom koje je umorno, verovatno i gladno, a vrelo često ima i domaći.

umor deteta

Šta možete da uradite?
1. Imajte razumevanja. Imajte ovo znanje u svesti kad god dete pokaže ovakvo ponašanje. Vi znate šta je uzrok, Vi ostanite mirni i kad dete nije. Možda je tog dana posebno iritirano – razgovarajte o tome.
2. Obezbedite vreme za relaksaciju. Nemojte voditi dete iz vrtića pravo na sport ili hobi, nemojte školsko dete primoravati da odmah posle škole uradi i domaći. Dozvolite vreme za odmor, vreme bez aktivnosti, ili bez zahtevnih aktivnosti.
3. Ostanite sigurna luka: ako su pedagozi u pravu, i dete daje sebi oduška pred nama jer nam veruje, shvatimo to kao kompliment! 😉

1sep2016

Pravilna ishrana počinje još pre rođenja

Posted in Iskustva i preporuke by Milica Calija

U vremenu kada je sve brzo, pa i hrana, a takođe je sve i predmet zarade, ponajviše teorije o hrani i razni režimima ishrane, teško je sačuvati kompas i znati kako na najzdraviji mogući način hraniti svoje dete. „Zapravo je vrlo jednostavno, ako znate osnovne principe i ako se vodite nekim osnovnim pravilima, koji su često i pravila zdravog razuma.„, kaže dr Olga Ličina, doktorka medicine i članica Evropske asocijacije kliničkih nutricionista.
„Pravilna ishrana počinje još u maminom stomaku, zbog toga je veoma važno da trudnice jedu uravnoteženo, da unose što više svežeg voća i povrća i dovoljno gvožđa. Svetska zdravstvena organizacija preporučuje dojenje najmanje u prvih šest meseci bebinog života, a poželjno je i duže. Majčino mleko je najviše bogato proetinima, koji su, pre svega, laktoalbumini, koji se mogu sintetski napraviti, dok imunoglobulini predstavljaju antitela majke koja doprinose izgradnji imuniteta bebe, i ne mogu se stvoriti veštački i spakovati u dohranu.“
Prvih pet života kod deteta su kao temelj kuće. Ne samo da se tada formira ličnost, već i telesne navike i navike u ishrani. „Neophodno je bebama uvoditi jednu po jednu namirnicu, počevši od hrane sa manje alergena, na primer pirinač, ka hrani sa više alergena, jer i to doprinosi da se stvore ili ne stvore alergije kod dece.“ kaže dr Ličina.
„Takođe, treba se manje koncentrisati na kalorijski unos, a više na nutritivni. To znači da deci ne treba da brojite kalorije, već da vodite računa da na njihovom jelovniku uvek bude dovoljno vitamina, minerala, gvožđa… Kada je reč o kalorijama i količini hrane, roditelji često zaboravljaju da deca imaju mnogo manji želudac od nas. Poželjno je davati im manje obroke, a češće. Više manjih obroka podstiče probavni sistem da redovno i pravilno radi, a da ne bude opterećen“
dani ruca

Detaljnije o tome kako kreirati uravnoteženu ishranu kod dece, zašto je dojenje toliko važno, zašto su u porastu nutritivne alergije i kako ih ublažiti, da li deca treba da budu vegani i druge odgovore na temu pravilne ishrane možete da čujete u nedelju, 4. septembra, u 11.30h, na šestom spratu Beograđanke, Masarikova 5 u Beogradu, u prostorijama Kancelarije za mlade „Gnezdo“, gde će dr Ličina držati predavanje na temu ishrane kod dece. Ulaz je slobodan i nije potrebna prethodna prijava.

12111909_10153287854063160_2217564596788533941_n

Dr Olga Ličina

30avg2016

Žena sa supermoćima

Posted in Mama by Milica Calija

Nekada si bila normalna osoba. Nisi bila vidovita, niti čitala misli. A onda si postala mama. Počela si da čitaš misli. Da tumačiš tonalitet u glasu. Da znaš kad „da“ znači „da“, a kad „ne, ali ne bih da te odbijem“.
Postala si vidovita: znaš da će čaša da padne sa stola (jer stoji na ivici). Znaš da treba da poneseš bananu napolje jer će neko ogladneti (jer je mrljavio ručak).
Znaš da li „boli me grlo“ znači „boli me grlo„, ili „neću u vrtić danas„, ili „želim mentol bombone„. Znaš kad „nisam gladan“ ne znači da nije gladan, nego mu se ne jedu punjene paprike.

Postaneš ekspert za procenu rizika, na primer, svaki put kad razmišljaš da li je prigodno vreme/mesto/društvo da se ide napolje. Kad gledaš u proreze šarki pre nego što zatvoris vrata, jer tu mogu biti mali prsti.

Razviješ nove dimenzije čula, recimo, selektivni sluh, kada u parku među desetinama glasova možeš da razaznaš kad tvoje dete viče „mama“.

Vreme preračunavaš u nepoznate jedinice vremena:
– Krećemo za desetak minuta.
– Koliko je to?
– Dve Maše (i medved).

Postaneš lingvista ekspert za retke jezike. Toliko retke da ih govori samo jedna osoba – tvoje dete.

Sve te novostečene moći nesumljivo te čine superherojem, zar ne? Ti to i jesi: ti si MAMA.

23avg2016

Situacije u kojima je opravdano tući dete?

Posted in Odgajanje dece by Milica Calija

Neretko mi se dešava da razgovaram sa vrlo osvešćenim drugaricama, mamama koje čitaju o vaspitanju dece, rade na sebi kao osobama i kao roditeljima, pa opet, mnoge od njih mi navode nekakve „tri situacije u kojima je opravdano tući dete“. Ove tri situacije navode i izvesni psihoterapeuti (što nikako nije ni psiholog, ni pedagog, niti bilo ko ko bi trebalo da se bavi odgojem zdravog deteta), kao opravdane za fizičko kažnjavanje. Zbog toga laik lako može pomisliti da je zaista i opravdano u ovim prilikama upotrebiti silu prema biću koje smo rodile da bismo ga volele, a ne tukle. Hajde da zajedno analiziramo tri famozne situacije i objasnimo zašto su batine u njima ne samo nekorisne, već i štetne, zapravo samo „dolivanje ulja na vatru“:

1. Kada dete ugrožava svoju bezbednost.
Situacije o kojima govorimo su, na primer, kada istrči na ulicu, dira utičnicu, isl. Prvo, nijedno biće, odraslo ili dete, nije u stanju da uči, niti da se bavi bilo kakvim intelektualnim aktivnostima kada je uplašeno ili životno ugroženo, o čemu sam već pisala na ovom blogu. Poenta vaspitanja je da dete NAUČI da ne treba da radi pomenuto. Da li ćete prvi put izvesti dete napolje i pustiti ga da trči, a potom prebiti jer je istrčalo na ulicu? Naravno da ne. Izvodićete ga pokazujući mu da tuda idu auti i učiti kuda i kako sme da se kreće. Kuče iz kraja ovo radi sa svojim štencima svake godine kad ima nove štence. Ako su oni u stanju da uče iz primera izvesno je da je i Vaše dete sposobno za to.
Šta uraditi umesto batina?
Budite kao pomenuta keruša: učite dete preventivno. Ako je normalno i ako mu pokazujete svojim primerom i kroz razgovor šta sme da dira, kuda sme da ide isl, verovatnoća da sebe ugrozi je zaista neznatna, da ne tvrdim baš arogantno da je nema. Uz to, morate uvek biti na oprezu, uvek voditi računa o svom detetu. Hteli biste da pijete kafu i čitate dok se mala deca bezbedno igraju sama? Žao mi je, nema toga dok malo ne poodrastu. Hteli ste decu, pazite na njih.

2. Kada dete udara drugu decu ili Vas.
Ozbiljno? Batinama ćete da ga naučite da ne sme da se bije? Ozbiljno??
Šta uraditi umesto batina?
Da li Vaše dete dođe u park ili vrtić i počne, ničim izazvano da udara drugu decu? Ako je odgovor da, vodite ga psihologu. Ako je odgovor ne, utvrdite zašto dete udara drugu decu. Da li je prvo povređeno? Da li ste razgovarali sa njim o tome kako da se reši konflikt? Da li zna za drugi način rešenja? Da li u vrtiću traži pomoć vaspitača ili primenjuje silu? Razgovarajte o tome kako se ono oseća kada ga neko udari i zašto želi da nanosi bol drugima. Ovde nema univerzalnog odogovora, osim pravila da u tom trenutku, dok je besno i uznemireno, ne može ništa da nauči. Ako ga dodatno i udarite, samo ste ga učinili još uznemirenijim. Udaljite dete iz konfliktne situacije, sačekajte da se smiri, pa razgovarajte o tome.

3. Kada je dete previše malo da razume šta mu se govori.
Dete nikada nije previše malo da bi razumelo. Dokazano je da bebe već u uzrastu između šestog i devetog meseca razumeju značenje reči. Naravno, ne može da razume Teoriju relativiteta sa dve godine (ne mogu ni mnogi odrasli), niti može da razume stvari koje mu se govore komplikovanim rečima koje dete ne razume, ali ako se prilagodi jezik kojim se obraćate detetu, ako razgovetno i razložno govorite vodeći računa da li je razumelo, ponovite ako nije, ako se spustite na njegovu visinu dok razogvarate, i najvažnije, ako i sami dajete primer toga o čemu govorite, dete će razumeti.
Šta uraditi umesto batina?
Ponovo pročitajte pod br. 1.

Ako uz Vašu najbolju volju da ne primenjujete fizičko kažnjavanje dete i dalje primenjuje neprihvatljivo ponašanje?
Ovde se zapitajmo šta je neprihvatljivo ponašanje? Da li ste detetu objasnili da rerna peče a ono je uporno pipa i peče prste? Ako je tako, rodili ste mazohistu i potrebna Vam je konsultacija sa psihologom. Da li je neprihvatljivo ponašanje udaranje druge dece? Vidite pod br. 2, na Vama je da utvrdite uzrok tog ponašanja. Da li je neprihvatljivo što, jednostavno, ne želi da uradi nešto zato što Vi tako kažete, nego kako ono samo želi? E, pa, to nije neprihvatljivo, to je normalno ponašanje. Da li želite da odgajate ili da kontrolišete svoje dete? Da li želite da odraste u svesnu osobu, izgrađenih moralnih normi, koja razlikuje dobro od lošeg, ili u poslušnika koji neće nešto ukrasti samo zato što se boji kazne Zakona?
Šta uraditi umesto batina?
Razgovarajte sa detetom i pokazujte mu svojim primerom kako da se ponaša. Ovo, jednostavno, ne može da ne uspe. Da, traži da budete posvećeni i strpljivi, ali daje dugotrajne pozitivne rezultate.

16avg2016

Svako koga sretneš bije bitke o kojima ništa ne znaš

Posted in Iskustva i preporuke by Milica Calija

Juče me je veoma potresla vest o jednoj mami u Britaniji čije je šestogodišnje dete usmrtilo sestru novorođenče. Neću linkovati tekst ka toj vesti jer pokušavam da otresem sa sebe taj užasni osećaj tuge, neverice, sažaljenja, nemoći… međutim, još gore od same vesti su komentari posetilaca koji bi, da mogu, mirne duše linčovali dotičnu majku. I za to nije potreban link, znate sigurno o čemu pričam: udavi se devojčica na veslačkom treningu, komentatori se pitaju kakvi su to roditelji koji dozvoljavaju detetu da vesla. Nestane tinejdžerka, komentatori bi pohapsili roditelje koji su joj dozvolili da izlazi tu i tad. Da ne nabrajam dalje. Krenula sam od britanskog slučaja jer to nije samo naša, lokalna specijalnost. Širom sveta ljudi su skloni da okrive, osuđuju, kritikuju, imaju mišljenje o tuđim postupcima. I uopšte ne mora da se radi o nekom tragičnom slučaju, ljudi oko nas slkoni su da osuđuju svakog za bilo koji oblik ponašanja koji oni sami ne bi praktikovali.
Nedavno je moja prijateljica otišla da se porodi u jedno beogradsko porodilište. Stigla je sama, taksijem. Sestra na prijemu nije propustila priliku da joj ukaže na to da „ima svakakvog sveta“, a slične osude dobijala je tokom celog boravka u bolnici, i od doktora i od sestara.
Na engleskom postoji izraz „try walking in my shoes“ (Depeche Mode imaju i pesmu o tome), koji bi značio stavi se na moje mesto pre nego što sudiš o meni. Ako ste ikada na plaži, po vlažnom pesku, pokušali da hodate po nečijim tragovima, shvatate koliko je to teško.

Najlakše je osuđivati. Teže je razumeti koje li sve bitke bije ta mama na igralištu koju tako lako prezremo jer je vikala na dete, jer ga hrani slatkišima, jer ga tako velikog vozi u kolicima, jer ga ne doji, jer ga doji tu pred svima, itd, itd… Pre više od 25 vekova Platon je rekao „Budi ljubazan, jer svako koga sretneš bije bitke o kojima ništa ne znaš.“ Bilo bi lepo da se češće setimo njegovih reči.