Energija koja pomera stene: mama preduzetnica

Na Bazaru mama preduzetnica učestvujem od prvog Bazara, predstavljajući svoje ovsene kolače Anđele. Osim što je ovaj događaj sjajna prilika za promociju proizvoda, takođe je idealno mesto da upoznate druge mame preduzetnice. Iako Vam ovo, možda, ne zvuči dovoljno važno, verujte da jeste. Ne samo zato što neko zna nekog ko može da Vam pomogne u poslu, nego zato što su neke od tih žna već godinama u svojim uspešnim poslovima, prošle su „preduzetničku školu“ kroz iskustvo, i vrlo su raspoložene da podele to iskustvo sa drugim mama punim entuzijazma. Čak i ako niste u svom biznisu, energija žena koje se ovde okupe verujući u to što rade je fascinantna i ne možete da je ne osetite! 🙂

bazar-mama-preduzetnica-2

Jedna takva enormna ženska energija je i pokrenula Bazar mama preduzetnica, i ne samo to, već i niz radionica posvećenih mamama, besplatnu pravnu pomoć, kao i edukaciju preduzetnica. Ta energija ima jedan od najlepših osmeha koji ste ikada videli, a trenutno sve pomenute stvari radi u osmom mesecu trudnoće, uz dete koje prohodava. Ime joj je

img_0179

To je taj osmeh o kome vam govorim 🙂

Jovana Ružičić.Energije sam uvek puna“, kaže Jovana, „a sada mi je najviše daje ono što me okružuje- predivan sin, moj životni partner, porodica, prijatelji, posao koji obožavam kao i činjenica da sam srećna i zadovoljna sam tim gde sam i što imam.

Jovanu sam upoznala kada je pokrenula kampanju P(B)ravo za mame i okupljala kritičnu masu žena koja bi simboličkim prostiranjem pelena ispred republičke skupštine skrenula pažnju nadležnih na problem sa kojim se susreću porodilje koje mesecima, pa čak i godinama čekaju da im poslodavac isplati zarađenu porodiljsku nadoknadu. Inicijativa se zalagala da se porodiljska nadoknada isplaćuje direktno porodilji, ne poslodavcu. Interesantno je da Jovana tada još nije bila mama u pravom smislu te reči, naime, u to vreme još nije imala dece, ali je bila vrlo svesna problema i potreba mama u Srbiji, odakle se i rodio “Centar za mame”.  Kako to?

Centar za mame je spoj nekoliko za mene bitnih stvari- Centar sam pokrenula ubrzo posle povratka iz Amerike, gde sam živela 11 godina, kada sam se vratila u Srbiju puna entuzijazma da menjam stvari. Znala sam da želim da radim nešto od nacionalnog značaja, a mislim da prava žena, a posebno mama to svakako jesu, i znala sam da želim da radim nešto vezano za ženska prava. Mame su bila logična ciljna grupa. U Americi sam godinama bila aktivna u raznim organizacijama za prava žena, koje nažalost često prava mama ne prepoznaju kao temu vrednu zalaganja. Ja mislim da prava mama to svakako jesu i da našim aktivnostima utiremo put jednoj globalnoj inicijativi, što mene profesionalno i lično vrlo motiviše.“

Centar za mame često organizuje radionice koje osnažuju mame, ohrabruju ih da vole svoje telo, da brinu o sebi… koliko mame to prepoznaju i cene?

Na prvoj radionici Centra za mame, u leto 2012. godine, pojavila se samo jedna mama- moja, koja je došla da podrži kćerku jedinicu 🙂 Od tada se broj mama koje prepoznaju naš trud znatno uvećao. Svakim danom sve više mama saznaje da postoji organizacija koja im pruža podršku, a njihova zahvalnost za ono što radimo je nešto što itekako utiče pozitivno na nas koji smo deo Centra.“

Gde si ti sada između uloge mame, aktivistkinje, edikatorke… kako balansiraš, u čemu najviše uživaš?

Svakim danom balansiram između tih uloga, plus još mnogih – kćerka sam mojoj mami koja se, nažalost, nikada nije oporavila od posledica moždanog udara koji ju je ostavio nepokretnom i bez govora, trudim se da budem dobra partnerka mom dragom što mi ponekad i uspeva, drugarica sam, kuma sam, organizatorka sam i drugih aktivnosti i grupa…. U svim ulogama uživam i sve znaju da me, ponekad, umore. Dobra strana te količine različitih uloga je što kada me jedna zasiti ili preoptereti imam puno drugih kojima mogu da se okrenem, a loša strana je što se na dnevnom nivou bavim sa gotovo svim tim, plus makar po desetak različitih tema i akcija Centra za mame. Primetila sam, pogotovo sada, kada me od porođaja deli samo par nedelja, da mi je nekada baš teško to da sve uklopim i da se često na kraju dana osećam kao da sam istrčala maraton iako nisam ni izašla iz kuće, gde radim. Jedina stvar u kojoj uživam uvek je uloga mame- odnosno, uvek kad je moj sin lepo raspoložen. 🙂 „

Hajde da ubedimo one koje se dvoume da posete Bazar mama preduzetnica? 🙂bazar-mama-preduzetnica

„U Beogradu ima puno sjajnih dešavanja, ali Bazar mama preduzetnica je jedino mesto gde možete upoznati žene čija energija može da pomeri stene i promeni svet na bolje, da kupite proizvode koji nisu dostupni svuda i da dobijete savet, ali i inspiraciju, ako razmišljate o pokretanju sopstvenog preduzeća.“

Sledeći, osmi po redu, Bazar mama preduzetnica, održava se 19.februara 2017. godine u beogradskom Delta Cityju, od 10 do 22h. Vidimo se! 🙂

Prestanite da mi govorite da „uživam jer tako brzo proleti“!

Koliko puta Vam se desilo da se požalite kako Vam je teško posle, na primer, neprospavane noći, a starija ženska osoba, uz stav prekaljenog čelika, sa blagim prezirom što ne umete da uživate, ukaže na to kako su joj deca brzo odrasla, pa joj sad nedostaju sve te neprospavane noći, bolne bradavice, ukakane pelene i ostale lepote prvih godina, rečima „uživaj dok su mali, to tako brzo proleti…„?
Izvinite, možda je problem u meni, ali ne uspevam da uživam u brisanju povraćke, u iscrpljena-mamapranju ukakanih gaća, u krvavim bradavicama, u peti dan neopranoj kosi, u vrećastoj trenerci prljavoj od bljuce, u prvom zalogaju koji sam sela da pojedem jer „konačno spava“ prekinutom dečjim plačem, u celonoćnom obaranju temperature, u rvanju da se inhalira ili popije lek… da ne nabrajam dalje, shvatate poentu. Eto, prosto ne umem da uživam u tim divotama roditeljstva male dece. Naročito ne uspevam u danima kad jedva držim oči otvorene usled niza neprospavanih noći i krećem se samo zahvaljujući litrima kafe.
To što ne uživam u pomenutim divotama ne znači da ne uživam sa svojim detetom, u svom detetu, i u svom roditeljstvu. Ali morate priznati da ono nosi niz vrlo napornih situacija. To što u teškim trenucima imam potrebu da kažem kako je teško, ne znači da ne uživam u tom predivnom bezubom osmehu, u prvim zubićima, u najspokojnijem disanju na svetu dok spava, u toj mekoj, nežnoj koži, u svilenkastoj kosi, u najdužim trepavicama na svetu, u izmišljenim rečima, u tananom glasiću, u svakom „mama!“ od 832 izgovorenih, viknutih ili prošaputanih „mama“ dnevno.
Ne, niko me „nije ter’o“ da rađam decu, hvala na pitanju, kao što, na primer, maratonce niko ne tera da trče maraton: rade to jer žele, uživaju u tome, jasno vide ciljeve i znaju da je to dobro za njih. Ali kad na tom i tom kilometru, obliveni znojem, dok im se slezina grči od napora, hoće „dušu da ispuste“, ne kažete im „ma, uživaj, tako brzo prođe taj maraton„. Kažete mu „izdrži„. Jer cilj se vidi, i na cilju je sjajno. I ciljeva je mnogo, i osvajaju se postepeno, gotovo svakodnevno! I svaki osvojeni cilj donosi novu radost novu samostalnost deteta i novu slobodu majke u kojoj se uživa: odbacivanje pelena, my-alone-timeprohodavanje, samostalno hranjenje, progovaranje, samostalno uspavljivanje, odlazak u wc, umeće igranja, samostalno oblačenje… Sve to i još mnogo „golova“ roditeljstva istinske su stvari za uživanje. I to vreme koje mami preostane kada sasvim odrastu, ono ne treba da bude vreme žaljenja za prošlim vremenima, već vreme u kome će (konačno) imati vremena za sebe i vremena da radi na sebi, da raste kao osoba i da nauči da uživa u tom novom odnosu sa svojom decom: ne odnosu u kom je ona neophodna i potrebna, već odnosu u kom se vole dve samostalne, odrasle osobe.
Zato, ako Vam se mama malog deteta ili bebe požali na to da ne uspeva ni da se istušira, da ne pamti kad se naspavala, popila toplu kafu, ili otišla u wc sama, molim Vas, nemojte joj reći da uživa dok traje. Jer samo mazohisti uživaju u stvarima koje ne prijaju. Kažite joj da će brzo proći. Dajte joj savet kako bi mogla nešto lakše da uradi, recite joj šta je „palilo“ kod Vaše bebe. Ali, molim Vas, prestanite da joj govorite da uživa, „jer tako brzo proleti!“

Kako preživeti vikend – vodič za mame

Sećate se onog vremena kad ste se radovali petku, jer posle njega sledi vikend? Danas se više radujete ponedeljku, jer se na poslu odmorite od vikenda… Kako da vikend, ipak, prođe bezbolno? 

Prvo, lišite se bilo kakvih očekivanja. Ako u vikend uđete očekujući da bude ono za šta su ga zamislili – da se odmorite od posla, pogledate neki film, čitate, pijete kafu… razočaraćete se.  Jer evolucija je vikend mamama predodredila da poperu, popeglaju, pomognu oko domaćeg, operu kose za ponedeljak, itd. Ako nemate nikakvih očekivanja od vikenda: svaki tren odmora koji uspete da ugrabite za sebe, biće Vam nagrada.
ocekivanja

Drugo, planirajte vreme za sebe. To znači da morate da organizujete mamu, svekrvu, sestru, drugaricu, košinicu… da pričuvaju decu, a da Vi za to vreme ne budete kod kuće. Jer, ako budete kod kuće, Vaš mirni, samotni boravak svešće se na sređivanje kuće!

Treće, planirajte vreme za decu. Ako znate da ćete provesti dva dana sa njima, obezbedite playdoughim neke aktivnosti. Najbolje bi bilo da idu napolje, ali ako vreme ili zdravlje ne dozvoljavaju, isplanirajte druge kućne aktivnosti. Pazite, ovo ne znači da treba da im Vi smišljate način na koji će da se zabave. Najgore što možete da uradite jeste da im rešavate problem dosade. Ako se požale na dosadu, treba pokazati razumevanje („Dosadno ti je? Uh, razumem te, i meni je baš teško kad mi je dosadno.“), a potom ih podstaći da sami nađu razonodu (Šta bi mogao da radiš da ti ne bude dosadno? Čime bi mogao da se zabaviš? Sigurno imamo nešto što bi voleo da radiš?).
U praksi to znači da se za vikend pripremite tako što ćete obezbediti materijal uz koji će deca moći da budu kreativna. To ne mora biti ništa skupo, mogu da prave kolaž od salveta ili starih magazina. Već sam pisala ovde o tome kako napraviti jeftini domaći play dough. Takođe, postarajte se da imaju pri ruci bojice, tempere, vodene boje, bilo kakve boje i papire kojima bi mogli da crtaju. Crtanje je veoma važno za razvoj fine motorike, ali i nama roditeljima može biti dragoceni prozor u dečju dušu. Mnoga deca ne umeju da govore o svojim osećanjima, ali ih nepogrešivo izražavaju kroz crteže.
Ako deca nemaju pri ruci ovakve vidove razonode, koji razvijaju kreativnost, motoriku, razmišljanje isl, krenuće „linijom manjeg otpora“ i zabaviti se gledanjem televizije ili igranjem igrice. I to je sasvim ok, ponekad (ne lažimo se, i mi smo drndali Tetris dok su nam majke kukale kako nas to zaglupljuje). Ali ovakvi, elektronski vidovi zabave, nikako ne bi smeli da zamene crtanje, bojenje, seckanje, lepljenje, mešenje isl, a još više ne bi smeli da budu zamena za igre napolju.

Porođaj – zašto ga se plašimo umesto da mu se radujemo?

Danas postoje škole za sve i savetnici za svašta. I oni ne postoje zato što je to danas moderno, već zato što smo danas, pretrpani informacijama, u nedoumici koje su prave, koje su istinite, kojima da verujemo… Ovo je posebno važno trudnicama, jer iščekuju jedan od najznačajnijih događaja u životu – događaj koji ih istovremeno i raduje i plaši, o kome ne znaju apsolutno ništa iz ličnog iskustva, a htele bi da znaju baš sve – porođaj. Namerno kažem o kome ne znaju apsolutno ništa iz ličnog iskustva, jer je to jedino iskustvo koje se zaista računa na porođaju. Ja bih danas, posle tri porođaja, mogla da ti kažem, draga trudnice koja ovo čitaš grickajući nokat, da nema razloga da se plašiš porođaja, štaviše, da će te taj strah sprečiti u tome da porođaj doživiš kao jedno divno iskustvo – logičan završetak sage o stvaranju života, doživljaj u kome možeš uživati skoro koliko i u samom začinjanju te bebe, ali to tebe, trudnicu koje iščekuje svoj prvi porođaj, neće osloboditi straha. Straha od nepoznatog, pre svega, koji je svojstven svim ljudima.

Ono što trudnicu može osloboditi straha, tačnije, osnažiti je znanjima o porođaju koja će joj

trudn2

Foto: Nebojša Babić, Orange Studio

pomoći da savlada strah jesu upravo – škole za trudnice. Veoma je važno ne slušati priče drugih žena kojima je bilo „užasno teško“ na porođaju. Iz dva razloga: prvo, ne znači da će i tebi biti tako – svaka žena, pa i svaka druga trudnoća kod iste žene su mali „kosmosi za sebe“ – ne moraju ličiti ni na čiju trudnoći ili porođaj. Drugo, slutila sam to i pre porođaja, a posle rađanja sam postala apsolutno sigurna: u velikoj meri možeš uticati na tok svog porođaja. Što više paničiš, što veći strah razviješ, veće su šanse da se teže porodiš. Žene koje ostanu pribrane, ne paniče i sarađuju sa timom sručnjaka koji ih porađa, imaju mnogo lakše i brže porođaje. U takozvanima „školama za trudnice“, ili „školama roditeljstva“, ili, jednostavno „pripremama za porođaj“, uči se upravo to: da se svoje telo osluškuje, da se ono što se tvom telu dešava prepozna i razume, i prihvati kao uvertira za upoznavanje sa bebom. Da li će boleti? „Naravno“, da citiram Koju iz „mi nismo Anđeli“. Ali postoje načini da boli manje, i da prođe lakše, a to se, takođe, uči u pomenutim školama.

Njegovo veličanstvo: porođaj
Jedanaest dana pre termina, oko 4.30 izjutra, probudilo me je pucanje vodenjaka, tačnije barica u krevetu, ali, budući da nisam osećala ni najmanju naznaku kontrakcije , pokušala sam da se vratim u krevet, sa uloškom . Međutim, uzbuđenje je bilo preveliko, ništa od spavanja, pa sam se rano ujutru obrela u porodilištu.

Posle pregleda doktorka mi je rekla da sam potpuno zatvorena, ali da je rizično da me pusti kući, doduše, beba se postavila tako da blokira intenzivno oticanje vode. Zadržali su me na odeljenju patologije trudnoće i na osam  sati davali mi antibiotik da se ne bi stvorila infekcija kod mene ili bebe zbog prsnuća vodenjaka. Primenjivala sam sve narodske tehnike za brže otvaranje: šetala sam, čučala, stajala… ništa! Nisam se otvorila ni contr-appmilimetar, pa je sledećeg jutra doktorka odlučila da mi da vaginaletu za indukciju. I to je slabo delovalo: za ceo taj dan otvorila sam se jedan prst! Pred kraj dana strpljenje se isplatilo, počele su kontrakcije. Oko ponoći su postale pravilne, na osam minuta – obavezno „skini“ aplikaciju za merenje kontrakcija, mnogo je lakše nego da meriš pomoću sata i zapisuješ!

Koliko bole kontrakcije?

Recimo da boli kao najjači menstrualni bol koji si ikada mogla da zamisliš. Ali traje oko 30-40 sekundi, pa prestane. Ako pohađaš psihofizičke pripreme za trudnice, onda se u tim pauzama između kontrakcija odmaraš i skupljaš snagu sa sledeću, koju bi trebalo da savladaš pravilnim disanjem.

Tako sam ja disala, a noć je odmicala. Između kontrakcija čak bih i zadremala, ali bi me taj bol ponovo budio na svakih osam do deset mniuta. Pred zoru su postale učestalije, na sedam minuta, pa na šest. Tada su me pregledali, ustanovili da sam otvorena četiri i po prsta, da je grlić materice počeo da se povlači (konačno!) i poslali me u porodilište, tačnije, u pred-porođajni deo, u kome možeš da ćaskaš sa drugim trudnicama, i budeš ponosna na sebe jer umeš da savladaš kontrakcije disanjem. Zapravo, tu shvatiš šta znači „priprema za porođaj“, kad ti, tako spremna, vidiš unezverene žene koje nemaju pojma šta da rade i šta ih čeka.

Oko 12h, dakle 5 sati pošto sam ušla u porodilište, a 56 sati od pucanja vodenjaka, osetila sam, konačno, trudove. Ne brini, prepoznaćeš ih bez problema, biće bi jasno da je to potpuno nova vrsta bola, koja možda čak više liči na nagon za pražnjenjem nego na bol.  Bebu sam rodila iz drugog, možda trećeg napona. Kako to da ne znam? Pa, pri prvom naponu, već je izašla glavica i mogla sam da je vidim među nogama. Jedino što sam tada pomislila je da će se beba mučiti ako tu bude bila duže, da moram što jače da guram, da ne smem da dozvolim da mi se vrati dijafragma, pa sam se savila što više napred, glavu prislonila skroz na grudi, i neprestano napinjala, uzimajući tek po mrvicu vazduha. Neposredno pre ovoga doktorka je već bila spremila makaze za epiziotomiju, ali babica ju je sprečila, uveravajući je da beba prolazi i bez. Toj babici, Goci Mandić, biću zahvalna do groba, jer, iako epiziotomija nije veliki rez, vidim koliko je meni bilo lako da budem sa bebom u danima posle porođaja u odnosu na žene koje su imale zahvat.

Bebu su mi odmah stavili na grudi. Bila je malo modra od prolaska kroz kanal, ali već tada, tako sluzava i krvava bila mi je predivna. Nažalost, na mojim grudima je bila samo par sekundi i odneli su je da je srede i mere, a meni je babica proverila posteljicu. Ispostavilo se da je bebin pupčanik bio vezan u čvor, tako da je porođaj deset dana pre termina bio najsrećniji sticaj okolnosti koji sam mogla da imam!

Naredna dva sata morala sam da ostanem u porođajnoj sali, a onda su me odvezli do sobe i

postpartum

Prvi sati sa bebom…

doneli bebicu. Govorili su mi da je baby friendly naporan, da moram da se odmorim od porođaja, i slagala bih kad bih rekla da nije, ali je neprocenjivo imati bebu sve vreme uz sebe odmah posle porođaja.  A još dragocenije mi je bilo predznanje o dojenju iz pomenute „školice“ za trudnice. U tom delikatnom trenutku svi očekujemo podršku zaposlenih u porodilištu, a ona, nažalost, često izostane. Štaviše, većina stručnjaka opravdava nizak procenat dojenih beba u Srbiji upravo izostankom edukacije majki o dojenju u tim prvim danima. Zato uzmi stvar u svoje ruke, i edukuj se o tome još pre porođaja. O značaju dojenja i za mamu i za bebu već sam u više navrata pisala, o tome koliko je teško početi dojenje, takođe. Zato je veoma važno da uložiš vreme u pripremu za ovaj važan čin još dok si trudna. U vreme moje prve trudnoće psihofizičke pripreme za trudnice postojale su samo u Beogradu i još pokojem gradu u Srbiji, ako je tamo postojala neka babica sa velikom željom i entuzijazmom. Srećom, stvari se menjaju na bolje, samo tokom ove godine otvorene su takozvane „Rosa škole roditeljstva“ u Ubu, Požarevcu, Kuršumliji, Surduilici i Vranju, a tokom 2017. godini biće otvorene  pri domovima zdravlja u Sjenici, Svilajncu, Bojniku, Batočini i Srpskoj Crnji.

trudn1Gradovi u kojima se otvaraju škole roditeljstva odabrani su na osnovu analize Gradskog zavoda za javno zdravlje Beograd, a jedan od glavnih kriterijuma za odabir bio je upravo mali broj stručnog kadra u domovima zdravlja, dakle nedostatak tih ljudi koje smo skloni da krivimo za mali procenat dojenih beba u Srbiji.

Ovaj tip škole je posebno značajan jer se informacije koje dobijate ne ograničavaju na period pre porođaja i sam porođaj, već i na one dane kad smo van sebe i apsolutno nemamo pojma šta treba da pružimo tom malenom biću koje u potpunosti zavisi od nas. Bebe nam ne dolaze sa uputstvom za upotrebu, ali nam probude instinkt da zbrinemo bebu na najbolji mogući način. U kombinaciji sa pravim informacijama, ovaj instinkt je sasvim dovoljan.

 

Kad nam je postalo neophodno uputstvo za život?

foto-zbun

„Što više učim, sve manje znam.“

Znam da ništa ne znam„, čuvena je rečenica koja se pripisuje Sokratu i zbog koje ga je, navodno, proročište u Delfima proglasilo najmudrijim od svih ljudi. Time je, smatra se, Sokrat hteo da kaže da se on ne razmeće lažnom mudrošću, ali i da je svestan da je saznanje beskrajno, te da on, iako u godinama, tek ima da uči.

Paradoksalno, što više učim o ljudskoj psihi, razvoju ličnosti i motivima za ponašanje, imam utisak da sam tek zakoračila u to beskrajno more znanja. Da budem neskromna, pa da se uporedim sa Sokratom, znam koliko ne znam.

To je istovremeno i predivno i zastrašujuće. Predivno je jer je izazovno, jer je naš predivni mozak i dalje velika nepoznanica, posle vekova istraživanja. Jer upoznajući nevidljive motive i mehaniznme, odjednom ljude i njihove postupke vidiš mnogo jasnije. Zastrašujuće jer umesto da budem savršeno opremljena da razumem ponašanje svoje dece i vaspitam ih bez muke u sjajne ljude, ponekad ostanem potpuno razoružana, štaviše zbunjena svim tim novostečenim znanjem.

Nedavno sam slušala predavanje Tomislava Kuljiša o tome zašto su prve dve godine u životu deteta ključne za formiranje ličnosti. Kao što možete da pretpostavite, ako ste se sreli sa nekim Kuljiševim tekstom, filozofija „pusti ga da otplače“ i „ne navikavaj ga na ruke“ dokazala se kao pogrešna, i predavač je pokušavao objasni zašto, te da ukaže na važnost uslišavanja detetovih emotivnih potreba u najranijem detinjstvu. Onda se jedna mama javila da postavi pitanje. Pitala je koliko minuta treba dati fore tati da pokuša da umiri bebu pre nego što je mama preuzme u svoje naručje i uteši. I samog predavača je malo zateklo pitanje, mada je dao lep odgovor o tome da i očevi pružaju ljubav i emocije bebama. Ali, koliko minuta?! Najbolje bi bilo da uz bebu dolazi i upuroditeljitstvo za upotrebu u kom bi pisalo „Bebu ostaviti da plače u naručju ne-majke tri minuta i 16 sekundi, a onda ga mora preuzeti majka, staviti na levo rame i ljuljkati četiri minuta“. Ali, ne postoji takvo uputstvo, niti uputstvo za sve one izazvne godine koje nas čekaju dok nam deca odrastaju.

Poželjno je i pohvalno neprestao se edukovati, ne samo na polju psihologije, već na svim poljima, ali vaspitanje je mnogo više od onoga što naučimo iz psiholoških priručnika. Vaspitanje dece su trenuci u kojima i sami gubite kontrolu, ophrvani svakodnevicom, vaspitanje zahetva poznavati temperament svakog deteta ponaosob, vaspitanje znači umeti primenii naučeno baš na Vaše dete i baš na određenu situaciju, vaspitanje znači i prepoznati da ono što važi za većinu dece možda ne važi za Vaše. Vaspitanje zahteva i budi emocije. Vaspitanje je život.

Zato ponekad treba, jednostavno, slušati svoje srce. Ne svoj mozak, spreman da uči, analizira i racionalizuje. Svoje srce u kom je beskrajna ljubav za ta mala bića koja zovemo svojom decom. Ono uvek zna šta je najbolje uraditi.

Uhvati se za uši pa igraj!

Odrasli smo uz ovu rečenicu…
Mama, dosadno mi je! 
Uhvati se za uši pa igraj! -odgovarala bi mama, dok je gledala Dinastiju, ili čitala Bazar, ili mesila kolače, ili lakirala nokte , ili odmotavala zapetljani kabl od telefona….

To ne znači da mama nije bila tu za nas, da nije imala vremena da se poigra sa nama, da uhvati-se-za-usipomogne oko domaćeg isl. To znači da je mama mislila da joj nije dužnost da nas zabavlja i da je umela da ima i vreme za sebe. Ono što većina nas današnjih majki ne ume. Nekako smo na pola puta od tog starog stila roditeljstva u kom je bilo sasvim normalno isprebijati dete jer je „bilo nevaljalo“ do novog stila roditeljstva u kom pokušavamo da budemo svesni detetovih potreba i da ih razumemo, ostali zaglavljeni u tome da smo detetove potrebe stavili ispred svojih. Kako mislimo da budemo dobar roditelj (ili dobra partnerka, ćerka, sestra, prijateljica… bilo koja dobra polovina bilo kog odnosa), ako smo sebe zapostavili i stavili u službu tuđih potreba? „Nisu to tuđe potrebe“, pomisliće neko, „to su potrebe MOG deteta!“. Upravo tako. I baš zato je važno da svom detetu budete dobra osoba, stabilna, ispunjena. Ne osoba koja žali za svojim hobijima, za svojom šoljicom kafe, koja se pravda što ide na posao ili na aerobik, koja nema vremena za svoje prijatelje jer je svo vreme posvetila detetu.

Prvi razlog za to je što morate biti stabilna i zadovoljna osoba da biste bili takva majka. Pisala sam više o tome u tekstu Masku namestite prvo sebi, onda detetu. 

Drugi razlog tome je što dete najviše uči iz primera. Dete uči život gledajući Vas kako živite. Ako se odričete svega što čini Vaš život i provodite ga fokusirani da svoje dete, šta će ono o životu naučiti? Da je centar sveta? A Vi dužni da ga zabavljate kad mu je dosadno?

Ovaj tekst nije nastao da nekome „soli pamet“. Nastao je posle trodnevnog puta u Berlin sa decom. Puta koji sam do u detalje isplanirala tako da deca u njemu uživaju, maksimalno se zabave, jedu samo ono što vole i umore se taman onoliko koliko mogu da izdrže. Dakle, bez dugih šetnja, obilazaka znamenitosti koje zanimaju mene i muža, bez lokalnih specijaliteta prema kojima bi deca bila podozriva, ergo ne bi ih jela, ergo ostala bi gladna, ergo bila bi nervozna, ergo preseo bi mi ceo put… Znate šta bih dobila na kraju svakog od ova tri dana ugađanja? Ono što bi moja majka nazvala nezahvalnošću. „Dam vam mali prst, a vi hoćete celu ruku!“ Jer je tako lako navići se na ugađanje. I tako je prirodno tražiti još onoga što ti prija! Na neki sumanut način, to što „im nikada nije dovoljno“ trebalo bi da shvatim kao zahvalnost. Ali teško je kreativno razmišljati kad si premorena od ugađanja. I zato bi trebalo ponekad da citiramo svoje majke. Ponekad bi trebalo da kažemo deci da se uhvate za uši i igraju. Jer ako naviknu da ih mi zabavljamo, pretvorićemo se u zabavljače, a oni neće biti u stanju da sami sebe razonode, i večito će tražiti to od drugih. A mi mame ćemo, dok oni odrastu, jednostavno, iskopniti…

 

Kako odviknuti dete od pelena

Ništa lakše od odvikavanja deteta od pelena! Evo kako da se dete nauči na nošu u deset lakih koraka:

1. Sklonite sve tepiheklizav-pod
2. Skinite pelenu
3. Brišite pod
4. Perite gaćice
5. Brišite pod
6. Perite gaćice
7. Brišite pod
8. Perite gaćice
9. Brišite pod
10. Perite gaćice

Šalu na stranu, postoje hiljade i hiljade stranica ispisanih na ovu temu, što u formi knjiga, što u formi blogova i portala, i posle bezbroj iščitanih tekstova o tome, i dva deteta koja su se odavno odvikla, ništa lakše nisam uspela da odvikem treće. Štaviše, činilo mi se da mi treći put ide najteže, ponekad sam, u najcrnjim trenucima, zamišljala kako do pred školu perem ukakane gaće… na trenutke čak razmišljala da bacim sav trud u vodu, vratim pelenu i sačekam da dete samo kaže „skinite mi, bre, ovo!“…. preispitivala da li je rano, da li sam dobro ispratila sve znake koji ukazuju na to da je dete spremno (svesno je fiziološke radnje, odlazi u ćošak kad predoseti da će da kaki, nema otpor prema noši itd….). I taman kada je izgledalo kao da ćemo se svi udaviti u upiškenim gaćicama, dete je samo počelo da seda na nošu i da traži da ide u wc kad nismo kod kuće. I tako, nakon litara i litara obrisane mokraće s poda, nemam nikakve tajne trikove da podelim sa Vama, samo dve krilatice koje treba da budu Vaše svetlo na kraju tunela, kad pomislite da je beznadežno:
1. Proći će. Ne za tri dana, niti za dve nedelje, ali za mesec, dva ili tri, nećete više brisati pod i prati gaće, i ta agonija će Vam se najpre činiti kao tren iz prošlosti, a potom ćete je i zaboraviti.
2. Kad skidate – skinite. I ne vraćajte. Nema „pelene za spavanje“, „noćne pelene“ ni drugih vrsta izgovornih pelena. To samo zbuni dete jer nekada sme da piški, a nekad ne, pa ni samo više ne uspeva da odredi kad je taj trenutak kad sme, a kad mora da potraži nošu. Mnoge mame noću stavljaju pelenu detetu iako dete uveliko koristi wc, objašnjavajući da je ta pelena „ujutru uvek mokra“. I biće mokra dokle god je budete stavljale. Radije kupite mušemu i preživite par noćnih nezgoda, dešava se, čak i mnogo starijoj deci, npr, ako sanjaju da su u wc-u.