Zašto su deca kod kuće najgora?

Dođete po dete u vrtić/školu, vaspitačica, odnosno učiteljica puna reči hvale za Vaše mezimče. Čuvaju ga baka/deka/rođaci/komšije, to je bez sumnje najbolje dete koje su upoznali. Ostane to zlatno dete sa mamom, i kao u filmu o gremlinima, pretvara se u pravo malo čudovište. Izvoljeva, ne sarađuje sa Vama, ne odgovara Vam na pitanja, baca se po podu, ima napade besa, itd… dopunite samo čime Vas sve „časti“ Vaše čedovište
CYMERA_20150123_234419
Kada sam objašnjenje ovog fenomena pokušača da nađem u stručnoj pedagoškoj literaturi nekoliko autora je sugerisalo da bi ovo, zapravo, trebalo da bude kompliment mami! Naime, pred mamom je dete to što je, bez ustezanja i bez pretvaranja, jer mami bezuslovno veruje. To ne znači da je Vaše dete u suštini bezobrazno i razmaženo, već da se pred Vama ne usteže da pokaže kada se oseća tako, kada je umorno ili preplavljeno nekom drugom vrstom emocija.
Zamislite da Vaše dete ima rezervoar energije koji se svakog jutra napuni i dete kreće kroz dan. Svaka promena mesta, svaka interakcija sa drugom decom ili odraslima, svaka snažna emocija, svaka fizička aktivnost prazni ovaj rezervoar. Uz to, imajte u vidu sa se u danima kada dete nije sasvim zdravo, ili kada se nije naspavalo, u dan kreće sa polupunim rezervoarom. Dok dođe iz škole, ili dok dođete po njega u vrtić, detetov rezervoar je već u crvenom. Poseban je problem što školska deca tokom čitavog dana akumuliraju umor i stres od školskih obaveza i izazva društva, i kući dolaze ozbiljno iscrpljena. Dodatni problem predstavlja činjenica da dete u školi uspeva da se bori sa svojim umorom, i samo kod kuće pokazuje loše ponašanje, što čini učitelje i druge osobe koje čine školski sistem i kroje ga ili bi trebalo da na njega utiču, potpuno nesvesnim problema. Nas roditelje ostavlja da se izborimo sa detetom koje je umorno, verovatno i gladno, a vrelo često ima i domaći.

umor deteta

Šta možete da uradite? 
1. Imajte razumevanja. Imajte ovo znanje u svesti kad god dete pokaže ovakvo ponašanje. Vi znate šta je uzrok, Vi ostanite mirni i kad dete nije. Možda je tog dana posebno iritirano – razgovarajte o tome.
2. Obezbedite vreme za relaksaciju. Nemojte voditi dete iz vrtića pravo na sport ili hobi, nemojte školsko dete primoravati da odmah posle škole uradi i domaći. Dozvolite vreme za odmor, vreme bez aktivnosti, ili bez zahtevnih aktivnosti.
3. Ostanite sigurna luka: ako su pedagozi u pravu, i dete daje sebi oduška pred nama jer nam veruje, shvatimo to kao kompliment! 😉

Pravilna ishrana počinje još pre rođenja

U vremenu kada je sve brzo, pa i hrana, a takođe je sve i predmet zarade, ponajviše teorije o hrani i razni režimima ishrane, teško je sačuvati kompas i znati kako na najzdraviji mogući način hraniti svoje dete. „Zapravo je vrlo jednostavno, ako znate osnovne principe i ako se vodite nekim osnovnim pravilima, koji su često i pravila zdravog razuma.„, kaže dr Olga Ličina, doktorka medicine i članica Evropske asocijacije kliničkih nutricionista.
Pravilna ishrana počinje još u maminom stomaku, zbog toga je veoma važno da trudnice jedu uravnoteženo, da unose što više svežeg voća i povrća i dovoljno gvožđa. Svetska zdravstvena organizacija preporučuje dojenje najmanje u prvih šest meseci bebinog života, a poželjno je i duže. Majčino mleko je najviše bogato proetinima, koji su, pre svega, laktoalbumini, koji se mogu sintetski napraviti, dok imunoglobulini predstavljaju antitela majke koja doprinose izgradnji imuniteta bebe, i ne mogu se stvoriti veštački i spakovati u dohranu.“
Prvih pet života kod deteta su kao temelj kuće. Ne samo da se tada formira ličnost, već i telesne navike i navike u ishrani. „Neophodno je bebama uvoditi jednu po jednu namirnicu, počevši od hrane sa manje alergena, na primer pirinač, ka hrani sa više alergena, jer i to doprinosi da se stvore ili ne stvore alergije kod dece.“ kaže dr Ličina.
Takođe, treba se manje koncentrisati na kalorijski unos, a više na nutritivni. To znači da deci ne treba da brojite kalorije, već da vodite računa da na njihovom jelovniku uvek bude dovoljno vitamina, minerala, gvožđa… Kada je reč o kalorijama i količini hrane, roditelji često zaboravljaju da deca imaju mnogo manji želudac od nas. Poželjno je davati im manje obroke, a češće. Više manjih obroka podstiče probavni sistem da redovno i pravilno radi, a da ne bude opterećen
dani ruca

Detaljnije o tome kako kreirati uravnoteženu ishranu kod dece, zašto je dojenje toliko važno, zašto su u porastu nutritivne alergije i kako ih ublažiti, da li deca treba da budu vegani i druge odgovore na temu pravilne ishrane možete da čujete u nedelju, 4. septembra, u 11.30h, na šestom spratu Beograđanke, Masarikova 5 u Beogradu, u prostorijama Kancelarije za mlade „Gnezdo“, gde će dr Ličina držati predavanje na temu ishrane kod dece. Ulaz je slobodan i nije potrebna prethodna prijava.

12111909_10153287854063160_2217564596788533941_n

Dr Olga Ličina

 

Žena sa supermoćima

Nekada si bila normalna osoba. Nisi bila vidovita, niti čitala misli. A onda si postala mama. Počela si da čitaš misli. Da tumačiš tonalitet u glasu. Da znaš kad „da“ znači „da“, a kad „ne, ali ne bih da te odbijem“.
Postala si vidovita: znaš da će čaša da padne sa stola (jer stoji na ivici). Znaš da treba da poneseš bananu napolje jer će neko ogladneti (jer je mrljavio ručak).divna mama m
Znaš da li „boli me grlo“ znači „boli me grlo„, ili „neću u vrtić danas„, ili „želim mentol bombone„. Znaš kad „nisam gladan“ ne znači da nije gladan, nego mu se ne jedu punjene paprike.

Postaneš ekspert za procenu rizika, na primer, svaki put kad razmišljaš da li je prigodno vreme/mesto/društvo da se ide napolje. Kad gledaš u proreze šarki pre nego što zatvoris vrata, jer tu mogu biti mali prsti.

Razviješ nove dimenzije čula, recimo, selektivni sluh, kada u parku među desetinama glasova možeš da razaznaš kad tvoje dete viče „mama“.

Vreme preračunavaš u nepoznate jedinice vremena:
– Krećemo za desetak minuta.
– Koliko je to?
– Dve Maše (i medved).

Postaneš lingvista ekspert za retke jezike. Toliko retke da ih govori samo jedna osoba – tvoje dete.

Sve te novostečene moći nesumljivo te čine superherojem, zar ne? Ti to i jesi: ti si MAMA.

Situacije u kojima je opravdano tući dete?

Neretko mi se dešava da razgovaram sa vrlo osvešćenim drugaricama, mamama koje čitaju o vaspitanju dece, rade na sebi kao osobama i kao roditeljima, pa opet, mnoge od njih mi navode nekakve „tri situacije u kojima je opravdano tući dete“. Ove tri situacije navode i izvesni psihoterapeuti (što nikako nije ni psiholog, ni pedagog, niti bilo ko ko bi trebalo da se bavi odgojem zdravog deteta), kao opravdane za fizičko kažnjavanje. Zbog toga laik lako može pomisliti da je zaista i opravdano u ovim prilikama upotrebiti silu prema biću koje smo rodile da bismo ga volele, a ne tukle. Hajde da zajedno analiziramo tri famozne situacije i objasnimo zašto su batine u njima ne samo nekorisne, već i štetne, zapravo samo „dolivanje ulja na vatru“:

1. Kada dete ugrožava svoju bezbednost. 
Situacije o kojima govorimo su, na primer, kada istrči na ulicu, dira utičnicu, isl. Prvo, nijedno biće, odraslo ili dete, nije u stanju da uči, niti da se bavi bilo kakvim intelektualnim aktivnostima kada je uplašeno ili životno ugroženo, o čemu sam već pisala na ovom blogu. Poenta vaspitanja je da dete NAUČI da ne treba da radi pomenuto. Da li ćete prvi put izvesti dete napolje i pustiti ga da trči, a potom prebiti jer je istrčalo na ulicu? Naravno da ne. Izvodićete ga pokazujući mu da tuda idu auti i učiti kuda i kako sme da se kreće. Kuče iz kraja ovo radi sa svojim štencima svake godine kad ima nove štence. Ako su oni u stanju da uče iz primera izvesno je da je i Vaše dete sposobno za to.
Šta uraditi umesto batina?
Budite kao pomenuta keruša: učite dete preventivno. Ako je normalno i ako mu pokazujete svojim primerom i kroz razgovor šta sme da dira, kuda sme da ide isl, verovatnoća da sebe ugrozi je zaista neznatna, da ne tvrdim baš arogantno da je nema. Uz to, morate uvek biti na oprezu, uvek voditi računa o svom detetu. Hteli biste da pijete kafu i čitate dok se mala deca bezbedno igraju sama? Žao mi je, nema toga dok malo ne poodrastu. Hteli ste decu, pazite na njih.
mladunci

2. Kada dete udara drugu decu ili Vas.
Ozbiljno? Batinama ćete da ga naučite da ne sme da se bije? Ozbiljno??
Šta uraditi umesto batina?
Da li Vaše dete dođe u park ili vrtić i počne, ničim izazvano da udara drugu decu? Ako je odgovor da, vodite ga psihologu. Ako je odgovor ne, utvrdite zašto dete udara drugu decu. Da li je prvo povređeno? Da li ste razgovarali sa njim o tome kako da se reši konflikt? Da li zna za drugi način rešenja? Da li u vrtiću traži pomoć vaspitača ili primenjuje silu? Razgovarajte o tome kako se ono oseća kada ga neko udari i zašto želi da nanosi bol drugima. Ovde nema univerzalnog odogovora, osim pravila da u tom trenutku, dok je besno i uznemireno, ne može ništa da nauči. Ako ga dodatno i udarite, samo ste ga učinili još uznemirenijim. Udaljite dete iz konfliktne situacije, sačekajte da se smiri, pa razgovarajte o tome.
superb logic

3. Kada je dete previše malo da razume šta mu se govori.
Dete nikada nije previše malo da bi razumelo.  Dokazano je da bebe već u uzrastu između šestog i devetog meseca razumeju značenje reči. Naravno, ne može da razume Teoriju relativiteta sa dve godine (ne mogu ni mnogi odrasli), niti može da razume stvari koje mu se govore komplikovanim rečima koje dete ne razume, ali ako se prilagodi jezik kojim se obraćate detetu, ako razgovetno i razložno govorite vodeći računa da li je razumelo, ponovite ako nije, ako se spustite na njegovu visinu dok razogvarate, i najvažnije, ako i sami dajete primer toga o čemu govorite, dete će razumeti.
Šta uraditi umesto batina?
Ponovo pročitajte pod br. 1.

large_what-deeper-than-a-mother-s-love-fhxowfi4
Ako uz Vašu najbolju volju da ne primenjujete fizičko kažnjavanje dete i dalje primenjuje neprihvatljivo ponašanje?
Ovde se zapitajmo šta je neprihvatljivo ponašanje? Da li ste detetu objasnili da rerna peče a ono je uporno pipa i peče prste? Ako je tako, rodili ste mazohistu i potrebna Vam je konsultacija sa psihologom. Da li je neprihvatljivo ponašanje udaranje druge dece? Vidite pod br. 2, na Vama je da utvrdite uzrok tog ponašanja. Da li je neprihvatljivo što, jednostavno, ne želi da uradi nešto zato što Vi tako kažete, nego kako ono samo želi? E, pa, to nije neprihvatljivo, to je normalno ponašanje. Da li želite da odgajate ili da kontrolišete svoje dete? Da li želite da odraste u svesnu osobu, izgrađenih moralnih normi, koja razlikuje dobro od lošeg, ili u poslušnika koji neće nešto ukrasti samo zato što se boji kazne Zakona? 
Šta uraditi umesto batina?
Razgovarajte sa detetom i pokazujte mu svojim primerom kako da se ponaša. Ovo, jednostavno, ne može da ne uspe. Da, traži da budete posvećeni i strpljivi, ali daje dugotrajne pozitivne rezultate.

Svako koga sretneš bije bitke o kojima ništa ne znaš

Juče me je veoma potresla vest o jednoj mami u Britaniji čije je šestogodišnje dete usmrtilo sestru novorođenče. Neću linkovati tekst ka toj vesti jer pokušavam da otresem sa sebe taj užasni osećaj tuge, neverice, sažaljenja, nemoći… međutim, još gore od same vesti su komentari posetilaca koji bi, da mogu, mirne duše linčovali dotičnu majku. I za to nije potreban link, znate sigurno o čemu pričam: udavi se devojčica na veslačkom treningu, komentatori se pitaju kakvi su to roditelji koji dozvoljavaju detetu da vesla. Nestane tinejdžerka, komentatori bi pohapsili roditelje koji su joj dozvolili da izlazi tu i tad. Da ne nabrajam dalje. Krenula sam od britanskog slučaja jer to nije samo naša, lokalna specijalnost. Širom sveta ljudi su skloni da okrive, osuđuju, kritikuju, imaju mišljenje o tuđim postupcima. I uopšte ne mora da se radi o nekom tragičnom slučaju, ljudi oko nas slkoni su da osuđuju svakog za bilo koji oblik ponašanja koji oni sami ne bi praktikovali.
Nedavno je moja prijateljica otišla da se porodi u jedno beogradsko porodilište. Stigla je sama, taksijem. Sestra na prijemu nije propustila priliku da joj ukaže na to da „ima svakakvog sveta“, a slične osude dobijala je tokom celog boravka u bolnici, i od doktora i od sestara. 
CYMERA_20160815_123630Na engleskom postoji izraz „try walking in my shoes“ (Depeche Mode imaju i pesmu o tome), koji bi značio stavi se na moje mesto pre nego što sudiš o meni. Ako ste ikada na plaži, po vlažnom pesku, pokušali da hodate po nečijim tragovima, shvatate koliko je to teško.

Najlakše je osuđivati. Teže je razumeti koje li sve bitke bije ta mama na igralištu koju tako lako prezremo jer je vikala na dete, jer ga hrani slatkišima, jer ga tako velikog vozi u kolicima, jer ga ne doji, jer ga doji tu pred svima, itd, itd… Pre više od 25 vekova Platon je rekao „Budi ljubazan, jer svako koga sretneš bije bitke o kojima ništa ne znaš.“ Bilo bi lepo da se češće setimo njegovih reči.

CYMERA_20160816_094127

5 stvari koje svaka mama treba da priušti sebi

Pisala sam već koliko je važno da mama bude dobro. Kad je mama dobro – svi su dobro. Kad je mama napeta, nervozna, neraspoložena – svi pate.
Znam da je najteže svakoj mami da pronađe vreme. Vreme za posao, vreme za decu, vreme za spremanje, vreme za odmor, vreme za spavanje, vreme za sebe… nikada ga nema dovoljno. Zato shvatite kao obavezu da povremeno pronađete to vreme za sebe. Da se izborite za njega. Da organizujete da neko pričuva decu, a Vi imate par sati samo za sebe.
Ovo su moji predlozi za ta kratka „bekstva“, a lista može biti potpuno drugačija i samo Vaša. Da bi bila zadovoljnija mama treba makar jednom u par meseci da:

1. Da izađe sa drugaricom
Idealno bi bilo sa nekom koja nije mama kako biste izbegli da i ovo vreme provedete pričajući o deci!CYMERA_20160814_212339

2. Da zakaže masažu
Meseci i meseci nošenja sigurno nisu učinilu Vašu kičmu odmornijom 😉

3. Da odgleda film
Ako (kao ja) padnete od umora čim deca odu na spavanje, pa nije opcija da gledatw TV uveče, idite u bioskop. Odaberite nešto što će Vas potpuno okupirati tih sat i po, i dati temu za razmišljanje i kasnije. Ili, jednostavno, nešto što će Vas dobro nasmejati!

4. Da uradi nešto iz devojačkog života
Jedna od meni najdražih blogerki, Kata Granara, napisala je predivan tekst o tome koliko joj nedostaje ona osoba kojom je bila pre majčinstva. Pozovite nekad tu osobu iz dubine duše. Iskopajte neku staru muziku, knjigu koju ste voleli, idite na neko mesto koje Vam je nekad značilo. Nemojte žaliti za njim, nego uživajte u njemu kao da ste ponovo devojka!

5. Da pozove ženu za spremanje
Treba li da objasnim zašto? Povremeno, neka neko drugi provede dan vikenda usisavajući. A Vi, za to vreme, odaberite nešto od prethodno navedenog! 🙂

Šta deca nauče ako ih kažnjavate batinama?

Jednom u životu udarila sam dete.
Zagovornici fizičkog kažnjavanja to ne bi nazvali batinama, već „ćuskom„, koja, ako njih pitate, ima edukativni karakter.
Naime, bila sam trudna sa trećim detetom, hormoni podivljali, kretanje već otežano. Ulazim sa starije dvoje dece u lift, najstarije pomisli da bi bilo zabavno da zatvori mlađoj sestri pred nosom vrata od lifta, pri tom je udarajući po glavi. Pada klapna, crno pred očima, ruka sama poleti, i ćuš! Naravno, on, kome je u tada četvrtoj godini to bila prva „ćuška“ u životu, rasplače se, ja ne učinim situaciju nimalo boljom obrušivši se na njega sa „sestru to boli, otkud ti ideja, blablabla….“. Prođe, nekako, taj trenutak, smirimo se svi, prisetim se ja metoda pedagoške psihologije sa svojih studija, pa odlučim da pričamo o nemilom događaju kad je dete mirno. Jer, dokazano je da mozak mora biti u stanju ravnoteže da bi mogao da uči i usvaja nova znanja. Ne možete biti gladni, žedni, uplašeni ili uznemireni i uspešno se baviti intelektualnim aktivnostima. Uostalom, testirajte na sebi: zamislite pred sobom čopor besnih pasa kako ide ka Vama, a neko Vas pita koliko je 12×24. Nema ništa od matematike ako ste uplašeni. A upravo se tako oseća dete koje dobija batine.

Dakle, krenem ja sa psihologijom u mirnodopskim uslovima:
Sećaš se kad sam te juče udarila? 
Sećam se. (skrušeno).
A zašto sam te udarila? (ja već likujem, očekujući da je naučio lekciju da ne sme da se udara sestra)
Zato što me tada nisi volela. 
(ja ustuknem, oči mi zasuze, jer, trudna sam i hormonalna, a onda pokušam da mu prepričam ceo događaj)
-Ne, udarila sam te jer si ti udario sestru… (I tu već vidim da mi je logika potpuno pogrešna: udarila sam te da bih te naučila da ne treba nekog udarati?!)
Ne, tada me nisi volela. Ali u redu je, znam da me sada voliš. 

I tada sam rešila da moje dete više nikada ne pomisli da ga ne volim.
Osim toga, vrlo lepo mi je objasnio ono što studije godinama pokušavaju da objasne: dete ne može da nauči ništa dobro iz fizičke kazne.

ne batine2

Po definiciji Alfija Kona, psihologa i pedagoga,  kazna znači namerno učiniti da neko pati, bilo da isterujete primitivnu verziju pravde (uradio si nešto loše, pa nešto loše mora tebi da se uradi), bilo da pretpostavljate da će ta vrsta patnje nekoga naučiti nečemu. Pretpostavka od koje se polazi jeste da ako učinimo da neko loše oseća, ili mu uskratimo nešto što voli, to će ga učiniti boljom osobom. U realnosti, zbog kazne se dete oseća loše, bude ljuto, nauči da je u redu koristiti silu prema slabijima, smišlja način na koji bi sledeći put moglo da izbegne posledicu za isto to ponašanje. Ukratko, sve su šanse da nije u stanju da pojmi šta je tačno neprihvatljivo u njegovom ponašanju. Najgore od svega je što od osobe koja bi trebalo da mu pruža bezuslovnu ljubav, dobija ono što doživljava kao odbacivanje.

Da se vratim na svoju prvu i poslednju „ćušku“: postoje mnogo učinkovitiji načini da detetu prenese poruku o prihvatljivom i neprihvatljivom ponašanju, o nekima sam već pisala. Ako bi trebalo da ih svedem na jednu rečenicu, suština je u samokontroli, primerima koje dajete detetu u svakodnevnom životu, i mnogo, mnogo razgovora. Nemojte misliti da je dete od, na primer dve godine premalo da uči iz razgovora. Samo je potrebno prilagoditi jezik, na primer, ne reći „ovo je utičnica, ona je opasna i može da te udari struja„, već kad dete posegne za njom reći odlučno „NE, to je pec-pec, kaži pa-pa utičnice„. Verujte mi, funkcioniše. Ali mora da se ima strepljenja, da se priča, i da se mnogo priča sa detetom.
ne batine1

Zato je veoma važno naglasiti da roditelj koji bira da ne tuče dete nije jednako roditelju koji ne vaspitava svoje dete. Naprotiv. Roditelj koji bira da ne digne ruku na dete bira teži put – put koji podrazumeva da sam nad sobom ima kontrolu, da ne plane i da sebi oduška kroz „ćušku“, da preventivno vaspitava svoje dete primerima i razgovorom, ne retroaktivno batinama. Jer taj teži put vremenom postaje sve lakši i lepši, jer stvara dete koje razume zašto nešto ne sme da radi, a ne ustručava se od neke radnje samo iz straha od kazne, suštinski ne razumevajući zašto je kažnjavano. Na kraju krajeva, ako mislite da je u redu da nekoga udarate zato što ste veći i jači, ili zato što ga izdržavate, samo zamisite svoju starost, kad taj neko odraste u osobu veću i jaču od Vas, naučenu da je u redu stvari rešavati batinama.