Ne moraš da dojiš!

Lako je imati naknadnu pamet. ‘Ajde budi ti pametna dok ti divljaju hormoni, umorna si, nenaspavana od trudnoće, od porođaja, od dojenja… čik imaj tada zdrav razum! U tim danima nenormalno je važno da nam ljudi od kojih očekujemo podršku zaista tu podršku i daju… a ona najčešće izostane, ponekad baš iz najboljih namera i najbolje volje. Tako još u porodilištu, čak i u baby friendly programima, pedijatrijske sestre fino nahrane bebe kojima, tako najedenima samo pada na pamet da spavaju, ne i da sisaju… a grudi rade svoje, pa prave mleko, pa postanu tvrde i bolne… ili, pak, ne rade ništa, jer nemaju podsticaj od bebe koja je, rekosmo, sita… u oba slučaja sestra iz laktarijuma, sve iz najbolje namere, ispritiska te grudi tako da ti oči ispadnu, ili ih gura bebi u usta, sva zabrinuta što dojenje nije već nekako krenulo… a rade svoje i hormoni, pa utiču i na rasuđivanje, pa kreneš da se brineš da li ćeš dobiti mastitis ili nikad neće uspeti da dojiš, pa se setiš onih tekstova koje si pomno iščitavala na internetu o tome kako je jedino majčino mleko pravo za bebu, kako se dojene bebe nikad ne razbole (o, da, razbole se), kako se lako završi u bolnici zbog mastitisa… a setiš se i da svi kažu da treba biti opuštena da bi dojila, a kako da se opustiš kad grudi rade svoje, pa prave mleko, pa postanu tvrde i bolne… ili, pak, ne rade ništa, jer nemaju podsticaj od bebe koja je, rekosmo, sita…
Onda te otpuste iz porodilišta… odeš tako kući, sa sitom bebom i tvrdim grudima, beba nešto posisa, koliko joj je tako malenoj dovoljno, ali ni približno koliko imaš u ta dva kamena koja zovemo grudima… dočepaš se pumpice, olakšaš muke, onda dođe patronažna sestra… pa te izgrdi kao malu devojčicu koja je razbila teglu što si to mleko prosula, a nisi ga popila, pa na šta si mislila, pa to je kao suvo zlato da si bacila… obećaš ti da ćeš popiti sledeći put, ma sve obećaš, samo da te malo puste da spavaš… ali, vraga! Mali želudac, mala beba, svaki čas je gladna, svaki čas se budi, svaki čas traži da sisa, svekrva ti brižno govori da to nije normalno, sigurno se ne najede jer imaš premalo melka… ne padne tebi, tako umornoj i hormonalnoj, na pamet da se, možda, svekrva baš i ne seća svega što je bilo pre tridesetak godina (shvatiš, već posle koju godinu, da se ni sama nećeš sećati tih dana), ali svekrva sigurno zna o dojenju, nije u njeno vreme ni bilo dohrane, a vidi kakvog je deliju odgajila! I onda krene panika, da li imam dovoljno mleka, da li je zaista sito, možda je gladno, možda mu treba dohrana? Ne, nikako dohrana, dohrana je kao Mekdonalds za bebe! Moram da dojim, moram da dojim, moram da dojim….
A niko ti u tom trenutku ne kaže NE MORAŠ DA DOJIŠ! Ne moraš ti ništa! Moraš jedino da budeš normalna i zdrava i sebi, i tom malom zamotuljku koji zavisi od tebe… Prođu ti prvi, naporni dani, ustali se i to dojenje, skapirate se ti i beba i onda shvatiš da je zaista dojenje najprirodniji način da daješ toj bebi, ne samo hranu, nego i nežnost, i ljubav, i antitela… Shvatiš da je baš zgodno: nema mućkanja, podgrevanja, pranja…. Shvatiš da je neviđeno lako uspavati bebu dojenjem! Shvatiš niz divota! Samo ne shvatiš zašto je moralo da počne tako nezgrapno i teško?
Valjda, kao i sa svim stvarima u životu do kojih nam je veoma stalo, skloni smo da ih iskomplikujemo, skloni smo i da damo 300% sebe, čak i kad imamo samo 100%, a možda ni toliko. Dođe posle i druga trudnoća, i druga beba, shvatiš da sa njom sve „nekako ide lakše“. Možda i ne shvatiš da si, zapravo, ti sad lakša, drugačija, pametnija. Sad ti je jasno da jedna tvoja noć spavanja tokom koje će bilo ko drugi da nahrani bebu dohranom – nema cenu. Shvatiš da malo dohrane dok se laktacija ne stabilizuje ne znači da nisi dojila svoju bebu. Shvatiš, na kraju krajeva, da nije dojenje ono što te čini ili ne čini divnom mamom.
Dojila sam troje dece ukupno 41 mesec. Tvrdim da je dojenje i najlakši, i najlepši, i najzdraviji način hranjenja bebe, a uz to je i veoma važan za emotivnu stabilnost i mame i bebe. Ako budem imala četvrto, planiram i njega da dojim. Ali nikada, nikome neću reći da mora da doji. Naročito ne u tim najosetljivijim danima, kada mama upravo treba da čuje da je važno samo to što želi da doji, i da je i jedna kap dnevno dovoljna da postepeno, ako treba oslanjajući se na dohranu, dođe do ove savršene slike:

dojenje tasos

Advertisements

Marija Taraba: Jedina međunarodno priznata savetnica za dojenje u Srbiji

Jedna od najdivnijih stvari tokom majčinstva je dojenje. Taj bezrezervni pogled, pun ljubavi i poverenja koji Vam poklanja Vaša beba dok sisa, njena nežna toplota u Vašem naručju, osećaj da joj dajete kroz to mleko i nutrijente, i snagu, i ljubav, i život… Dojenje je, takođe, jedna od najtežih stvari, makar u početku, dok ne uđete „udojenje štos“. Potom postaje najdivnija. Da bi se do te divote došlo, nekima od nas pomažu mame, tetke, prijateljice (iste umeju i neretko da odmažu dobronamernim savetima 😦 koji donesu više štete nego koristi), a nekima savetnice za dojenje. Neke od tih savetnica, nažalost, umeju da budu skoro pa agresivne, da nemaju tolerancije za emotivnu krhkost nove mame u nastojanju da dođu do cilja, a to je isključivo dojenje bebe. Nekoliko drugarica mi se žalilo na takve. 😦 S druge strane, postoje veoma stručne, taktične i ljubazne savetnice, koje kao da je Svevišnji poslao da pomažu novim mamama. Jedna od tih, za koje se među mamama priča da „samo jednom posetom ume da preporodi dojilju“, jeste Marija Taraba. Možda je Marija posebna osoba? A možda je ključ njenog uspeha u tome što je „međunarodno sertifikovana“ savetnica za dojenje“? Marija je odnedavno i spisateljica, jer je Kreativni centar izdao njenu prvu knjigu „Put ka uspešnom dojenju„. S obzirom na pojavljivanje ovog dragocenog priručnika u našim knjižarama, i na aktuelnu Svetsku nedelju dojenja (1.-7.avgusta), pitala sam Mariju kako je ova zvučna titula izdvaja od drugih savetnica koje kod nas mogu da se sretnu?

Marija Taraba

Marija Taraba

Marija Taraba: Međunarodno sertifikovana savetnica za dojenje (IBCLC-International Board Certified Lactation Consultant), podrazumeva da ste ispunili sve uslove za izlazak na međunarodni rigorozni ispit i položili ga. Ti uslovi podrazumevaju kliničku praksu, fakuletski nivo obrazovanja iz određenih medicinskih predmeta kao i dodatnu obuku iz laktacije. Meni je celokupan put od same želje da postanem savetnica za dojenje do dobijanja licence trajao oko 4 godine. Licenca se obnavlja na svakih pet godina gde se nanovo polaže ispit, da se utvrdi da ste i dalje u toku s najnovijim saznanjima vezanim za laktaciju. Za sada sam ja jedina sa ovim zvanjem na teritoriji Srbije, u nadi da će nas biti više. Pošto sam srpski jezik nema drugu kovanicu za „savetnicu“ odnosno neko podzvanje, ponekad mame možda nailaze na nekog ko se tako predstavlja. Njihovom radu nedostaje bitan deo kliničke prakse i medicinski deo obrazovanja i one mogu da služe kao podrška mamama u dojenju i da daju adekvatne informacije vezane samo za normalan tok dojenja. Tu imamo dve značajne organizacije kod nas, to su La Leće Liga Srbije i Udruženje Roditelj. Međutim, vrlo često se dešava da se preko društvenih mreža od neadekvatno obučenih „savetnica“ dobijaju saveti koji nisu primenjivi na svaku mamu i bebu i mogu da budu pogrešni, što onda na duge staze ugrožava imidž i zvanje savetnica za dojenje, koje kod nas tek treba da se razvija.

Divna Mama: Knjizi je prethodio tvoj dugogodišnji rad sa mamama, kako si uspela da to pretočiš u knjigu, da li put_ka_uspesnom_dojenju_vvpostoje univerzalni problemi i poteškoće sa kojima se mame susreću?

Marija Taraba: Knjiga „Put ka uspešnom dojenju“ u izdanju Kreativnog Centra se pojavila kao ideja pre neke dve godine, kada sam jednostavnim ukucavanjem reči DOJENJE u Narodnoj biblioteci Srbije naišla na samo jednu medicinsku knjigu na temu, koja je pritom bila zagubljena. Koliko god da zvuči neverovatno, ova knjiga je prva napisana na srpskom jeziku o dojenju. Knjižica sadrži najosnovnije podatke bitne za sam početak dojenja, sažeta je i lako čitljiva, i što je po meni najbitnije prilagođena našim prilikama i problemima na koje mame najčešće nailaze u našem podneblju. Naravno da uvek ima prostora za dopune i njih će svakako biti u narednim izdanjima.

Divna Mama: Koliko kod nas mame, i žene pre trudnoće, imaju svest o dojenju i želju da doje?

Marija Taraba: Kod nas 98% mama želi da doji svoju bebu (što pokazuju najnovija UNICEF ova istraživanja), ali većina se oslanja na pomoć patronažnih sestara i medicinskog osoblja da im pomognu da u toj nameri i uspeju. I tu je suštinski problem kod nas, jer dojenje nije primarna briga sistema, što pokazuje i drastičan pad u ciframa. Oko 3. meseca samo je 12% beba isključivo dojeno. Nedostaje nam edukacija i usklađivanje sa svetskim standardima gde na određeni broj porođaja u bolnicama postoji i određeni broj savetnica za laktaciju.

Divna Mama: Bliži se svetska nedelja dojenja, šta ona za tebe znači?

Marija Taraba: Svetska nedelja dojenja je malo podsećanja na to koliko smo, širom sveta, odstupili od onoga što

Marija Taraba

Marija Taraba

nam kao ženama i majkama pripada. A to je da iskoristimo maksimum svog sopstvenog tela i bebe hranimo bez i jednog potrošenog dinara. Medijski se tih dana malo više posveti pažnja dojenju što nije zanemraljivo.

Divna Mama: Kako mame mogu da te nađu i kada je pravo vreme? U trudnoći ili kad beba stigne?

Marija Taraba: Najidelanije je ugovoriti prenatalnu konsultaciju krajem trudnoće i još jednu prvi dan po izlasku iz bolnice. Pozivam sve mame i trudnice da prate moju stranicu https://www.facebook.com/savetnicazadojenje
Moram samo da dodam, da je do kraja godine u planu organizovanje obuke iz laktacije u Beogradu koje će, pored ostalih zahteva, biti priznato za izlazak na ispit i moguće dobijanje licence i zvanja IBCLC.