Ne moraš da dojiš!

Lako je imati naknadnu pamet. ‘Ajde budi ti pametna dok ti divljaju hormoni, umorna si, nenaspavana od trudnoće, od porođaja, od dojenja… čik imaj tada zdrav razum! U tim danima nenormalno je važno da nam ljudi od kojih očekujemo podršku zaista tu podršku i daju… a ona najčešće izostane, ponekad baš iz najboljih namera i najbolje volje. Tako još u porodilištu, čak i u baby friendly programima, pedijatrijske sestre fino nahrane bebe kojima, tako najedenima samo pada na pamet da spavaju, ne i da sisaju… a grudi rade svoje, pa prave mleko, pa postanu tvrde i bolne… ili, pak, ne rade ništa, jer nemaju podsticaj od bebe koja je, rekosmo, sita… u oba slučaja sestra iz laktarijuma, sve iz najbolje namere, ispritiska te grudi tako da ti oči ispadnu, ili ih gura bebi u usta, sva zabrinuta što dojenje nije već nekako krenulo… a rade svoje i hormoni, pa utiču i na rasuđivanje, pa kreneš da se brineš da li ćeš dobiti mastitis ili nikad neće uspeti da dojiš, pa se setiš onih tekstova koje si pomno iščitavala na internetu o tome kako je jedino majčino mleko pravo za bebu, kako se dojene bebe nikad ne razbole (o, da, razbole se), kako se lako završi u bolnici zbog mastitisa… a setiš se i da svi kažu da treba biti opuštena da bi dojila, a kako da se opustiš kad grudi rade svoje, pa prave mleko, pa postanu tvrde i bolne… ili, pak, ne rade ništa, jer nemaju podsticaj od bebe koja je, rekosmo, sita…
Onda te otpuste iz porodilišta… odeš tako kući, sa sitom bebom i tvrdim grudima, beba nešto posisa, koliko joj je tako malenoj dovoljno, ali ni približno koliko imaš u ta dva kamena koja zovemo grudima… dočepaš se pumpice, olakšaš muke, onda dođe patronažna sestra… pa te izgrdi kao malu devojčicu koja je razbila teglu što si to mleko prosula, a nisi ga popila, pa na šta si mislila, pa to je kao suvo zlato da si bacila… obećaš ti da ćeš popiti sledeći put, ma sve obećaš, samo da te malo puste da spavaš… ali, vraga! Mali želudac, mala beba, svaki čas je gladna, svaki čas se budi, svaki čas traži da sisa, svekrva ti brižno govori da to nije normalno, sigurno se ne najede jer imaš premalo melka… ne padne tebi, tako umornoj i hormonalnoj, na pamet da se, možda, svekrva baš i ne seća svega što je bilo pre tridesetak godina (shvatiš, već posle koju godinu, da se ni sama nećeš sećati tih dana), ali svekrva sigurno zna o dojenju, nije u njeno vreme ni bilo dohrane, a vidi kakvog je deliju odgajila! I onda krene panika, da li imam dovoljno mleka, da li je zaista sito, možda je gladno, možda mu treba dohrana? Ne, nikako dohrana, dohrana je kao Mekdonalds za bebe! Moram da dojim, moram da dojim, moram da dojim….
A niko ti u tom trenutku ne kaže NE MORAŠ DA DOJIŠ! Ne moraš ti ništa! Moraš jedino da budeš normalna i zdrava i sebi, i tom malom zamotuljku koji zavisi od tebe… Prođu ti prvi, naporni dani, ustali se i to dojenje, skapirate se ti i beba i onda shvatiš da je zaista dojenje najprirodniji način da daješ toj bebi, ne samo hranu, nego i nežnost, i ljubav, i antitela… Shvatiš da je baš zgodno: nema mućkanja, podgrevanja, pranja…. Shvatiš da je neviđeno lako uspavati bebu dojenjem! Shvatiš niz divota! Samo ne shvatiš zašto je moralo da počne tako nezgrapno i teško?
Valjda, kao i sa svim stvarima u životu do kojih nam je veoma stalo, skloni smo da ih iskomplikujemo, skloni smo i da damo 300% sebe, čak i kad imamo samo 100%, a možda ni toliko. Dođe posle i druga trudnoća, i druga beba, shvatiš da sa njom sve „nekako ide lakše“. Možda i ne shvatiš da si, zapravo, ti sad lakša, drugačija, pametnija. Sad ti je jasno da jedna tvoja noć spavanja tokom koje će bilo ko drugi da nahrani bebu dohranom – nema cenu. Shvatiš da malo dohrane dok se laktacija ne stabilizuje ne znači da nisi dojila svoju bebu. Shvatiš, na kraju krajeva, da nije dojenje ono što te čini ili ne čini divnom mamom.
Dojila sam troje dece ukupno 41 mesec. Tvrdim da je dojenje i najlakši, i najlepši, i najzdraviji način hranjenja bebe, a uz to je i veoma važan za emotivnu stabilnost i mame i bebe. Ako budem imala četvrto, planiram i njega da dojim. Ali nikada, nikome neću reći da mora da doji. Naročito ne u tim najosetljivijim danima, kada mama upravo treba da čuje da je važno samo to što želi da doji, i da je i jedna kap dnevno dovoljna da postepeno, ako treba oslanjajući se na dohranu, dođe do ove savršene slike:

dojenje tasos

Advertisements