Volim svoj stomak i ne želim da ga menjam

Posted in Mama by Milica Licina

Statistike pokazuju da, u zavisnosti od zemlje, u celom svetu 75 do čak 90% žena dobije strije tokom trudnoće. Strije su tragovi na koži, poput ožiljaka ili gužvanja, koji nemaju veze sa kilažom ili godinama žene. Strije ostaju zauvek. Ali baš zbog toga su lepe – strije govore da je telo koje ih nosi podarilo novi život. I zato njima treba da se ponosi svaka mama. Jer, mame nemaju strije – one su tigrice, koje su zaradile svoje pruge! Ovu priču je rešila da sa nama podeli mama Milena S.:
Imam dvoje dece, drugi put sam se porodila pre četiri godine. Pre trudnoće sam uvek bila vitka i nikada nisam imala problema sa kilažom. Tako sam i posle porođaja brzo vratila svoju pređašnju kilažu, ali ostao mi je “ trofej“ u vidu stomaka. Stomak koji nikako nije hteo da se vrati na svoj nekadašnji izgled. Nije mi to predstavljalo problem, čak nisam ni obraćala pažnju na to dok mi drugarica

jednog dana nije sugerisala da odem na plastičnu operaciju. U stvari, nije sugerisala – bila je skoro izričita u tome da moram da zategnem stomak i skinem višak kože! Pošto nisam neko ko „ide pod nož rekreativno“ ideja estetske hirurgije mi baš nije bliska. Komentar drugarice nije me naterao da razmišljam o operaciji, već o tome zašto ona moj stomak vidi kao nešto što treba popravljati, a ne vidi da je to mesto na kome sam stvorila čitav novi univerzum, i to dva puta! Najgore od svega je što je ona bila zaista dobronamerna, i u kasnijem razgovoru o tome mi objašnjavala da se ona seća mog stomaka od pre trudnoće i da samo sugeriše da se vratim na staro.
Odatle motiv da se priključim akciji „Tigrica“, ja vidim da moj stomak nije kao pre trudnoće, i volim ga, ne želim da ga menjam. Ako će ovo dati samopouzdanje još nekoj ženi da zavoli svoje nesavršeno telo, biću srećna zbog toga!

12jun2015

Mamino telo je lepo

Posted in Mama by Milica Licina

Nedavno se poznati holivudski glumac Leonardo di Caprio pojavio u kupaćem sa oklembešenim stomačićem, i preko noći je tzv. „Dad Body“ (tatino telo) postalo popularno, moderno, poželjno… u isto vreme, ne postoji „Mom Body“ – ženama se i dalje natura nerealan ideal lepote, iz medija, iz reklama, iz filmova i magazina… za žene važe dvostruki aršini: kad je devojka u bikiniju muškarci bi rado videli njene obnažene grudi. Kad te grudi koristi za ono čemu su i namenjene – dojenje – očekuje se da se pokrije. Od žena se očekuje da budu majke i rađaju, a kad se njihovo telo u tom divnom činu promeni, one kao da više ne postoje: nesavršenih ženskih tela nema u medijima, nema u filmovima, čak i same mame često se skrivaju i na plažama!
Zbog toga sam rešila da ovo leto posvetim podizanju svesti o lepoti ženskog tela koje je rađalo. Statistike pokazuju da, u zavisnosti od zemlje, u celom svetu 75 do čak 90% žena dobije strije tokom trudnoće. Strije su tragovi na koži, poput ožiljaka ili gužvanja, koji nemaju veze sa kilažom ili godinama žene. Strije ostaju zauvek. Ali baš zbog toga su lepe – strije govore da je telo koje ih nosi podarilo novi život. I zato njima treba da se ponosi svaka mama. Jer, mame nemaju strije – one su tigrice, koje su zaradile svoje pruge! Zbog toga je svaka objava na ovu temu, ili svaka fotografija koju mi pošalje mama koja želi da se pridruži označena sa #tigrica.

Prva mama koja je podelila svoju fotografiju je Milica Antić. „Bliži se leto„, piše ona, „vreme bikinija, mora i bazena, a toliko mama pati od ovog problema. Ja imam svega 20 godina, ali sam majka i stomak mi je ceo išaran. Zašto bismo krile to što smo podarile zivot?„. Stvarno, ZAŠTO? Možda zato što nas sa svih strana ubeđuju da treba da izgledamo drugačije. Tog dana prošla sam pored šest bilborda na kojima su savršena ženska tela reklamirala kupaće kostime. Toliko savršena da ni te manekenke ne mogu da izgledaju kao na bilbordu, da ne govorimo o „normalnoj ženi“ koja u realnom životu nema Photoshop.

Zato sam rešila da nastavim ono što je Milica hrabro započela na svom Instagramu: da podignemo svest ženama da je njihovo telo predivno, da su nove „nesavršenosti“ zapravo – savršene.
Ako si i ti tigrica koja je zaradila svoje pruge, pošalji svoju fotografiju putem Facebook stranice Divna Mama. Hajde da zajedno otkrivamo lepotu tela koje je podarilo život!

8jun2015

Ti nemaš strije. Ti si tigrica koja je zaradila svoje pruge!

Posted in Mama by Milica Licina

klik za uvećanje

„Hajde da dignemo svest o lepoti strija!“, napisala mi je, putem Facebook stranice Divna Mama, Milica Antić, mlada mama. „Bliži se leto„, piše ona, „vreme bikinija, mora i bazena, a toliko mama pati od ovog problema. Ja imam svega 20 godina, ali sam majka i stomak mi je ceo išaran. Zašto bismo krile to što smo podarile zivot?„. Stvarno, ZAŠTO? Možda zato što nas sa svih strana ubeđuju da treba da izgledamo drugačije. Tog dana prošla sam pored šest bilborda na kojima su savršena ženska tela reklamirala kupaće kostime. Toliko savršena da ni te manekenke ne mogu da izgledaju kao na bilbordu, da ne govorimo o „normalnoj ženi“ koja u realnom životu nema Photoshop.

Potom sam prelistala jedan domaći magazin za žene. Ista priča: ravan stomak, savršeno zategnuta koža, žene u tom paralelnom svetu nemaju strije, nemaju bore, nemaju stomačiće, ma kao Barbike su!

Na kraju dana, reklamni blok na TV-u me je ubeđivao da moram da „otklonim nesavršenosti“ (pa nisam ja tehnički uređaj, majku mu!), da moram da se spremim za plažu (zašto se ne bih samo skinula u kupaći?), tako što ću da oslabim za tri nedelje, potom su mi nudili da se „rešim celulita“, da sakrijem nesavršenosti (zar nije u njima lepota?), da se ne kupam dva dana jer „svežina dezodoransa traje 48 sati (??!!), i na kraju me ubeđivali da imam vaginalnu infekciju te da kupim nekakav vaginalni krem (pošto se u apoteku ide kao u supermarket, kome još treba doktor?).

Posle tog ispiranja mozga počela sam intenzivno da razmišljam o mami Milici, i svim mamama koje nemaju više svoje devojačke stomake, a koje svakodnevno trpe ovakav teror o tome kako bi morale da izgledaju. Kada bi se svaka žena probudila sutra i shvatila da voli svoje telo, da ima predivno telo koje je stvorilo novi život, kozmetička industrija bi bankrotirala!

Milica je pre trudnoće imala karijeru u modelingu, tim pre je činjenica da je postavši mama dobila strije mogla više da je pogodi. Ali Milica je svesna da je postala i tigrica koja je zaradila svoje pruge, i nailazi i na podršku prijatelja: „Prelep je osećaj kad na svoje žaljenje dobijem odgovor da je vredelo imati ovakav stomak i da iza njega stoji jedna prekrasna devojčica.“ Pitala sam je da li je nerviraju tekstovi o poznatim mama koje se nenormalno brzo vrate na izgled od pre porođaja: „Generalno, svoju težinu i izgled sam vratila posle 2 meseca, tako da me to i ne pogadja. Verujem da me ne bi pogadjalo i da nisam tako brzo vratila staru kilažu, jer svi znamo kakve tretmane imaju poznate mame, ali verujem da na kraju dana i one imaju svoje mane, koje su mozda i veće od naših, ali to dobro kriju. I njihove bebe plaču i bude se noću, isto kao i naše„, kaže Milica. „Sada, kada su se emocije oko porodjaja smirile, osećam se skoro pa savršeno. Ne opterećujem se sitnim nedostacima koje je trudnoća ostavila, fokusirana sam na bebu i svoje zdravlje, kako bih mogla da joj pružim ono što joj treba. Podarila sam život, tako da nemam ni jedan razlog da ne budem zadovoljna sobom.“

Ako si i ti tigrica koja je zaradila svoje pruge, pošalji svoju fotografiju putem Facebook stranice Divna Mama. Hajde da zajedno otkrivamo lepotu tela koje je podarilo život!

23maj2015

Zašto je beba već „naviknuta na ruke“?

Posted in Odgajanje dece by Milica Licina

Bebe, kao i mala deca, najpre su ljudska bića. Čini mi se da to roditelji često zaboravljaju. Tražeći po internetu „zašto beba plače“, „zašto se budi noću“, „zašto želi da je nosim“ i bezbroj sličnih stvari (neke od tih pretraga dovedu ih upravo na ovaj sajt, pa ih vidim iz prve ruke), zaboravljaju da su odgovori možda isti kao i kad bi sami sebi postavili ta pitanja:
– Zašto se budim noću? Studije pokazuju da samo 5% odraslih osoba provede noć spaajući do jutra. Većina nas se probudi, u proseku 4 puta. Nekada nismo ni svesni toga, samo se okrenemo na drugu stranu i zaspimo. Budući da su i bebe ljudi, i one se bude noću. Samo što im je potrebna sigurnost zagrljaja da bi ponovo zaspale.

– Zašto komuniciram? (ovo je prevedeno pitanje „Zašto beba plače?“ – naime, dok ne progovore, pa i neko vreme po ovladavanju govorom, deca kroz plač komuniciraju svoje potrebe) Odgovor: Zato što imam potrebu. Kad smo odrasli, osnovne potrebe lako uslišimo sami sebi – sipamo si čašu vode, odemo do toaleta, i sl. Za kompleksnije potrebe, kao što su potreba za druženjem, razgovorm, zagrljajem… i mi zovemo nekog. Bebe zovu plačem koja god da je potreba u pitanju.

– Zašto želim da se krećem? Zašto želim da me neko zagrli? – to su prevedena pitanja „zašto želi da je nosim?“.

Da ne dužim, shvatili ste poentu. Bebe imaju normalne ljudske potrebe, kao i mi, a uz to imaju vrlo male, gotovo nikakve mogućnosti da ih same sebi usliše. Zato postojite Vi – Nj. V. Roditelj.

Da se vratimo na pitanje iz naslova: Bebe su, dakle, „naviknute“ na to da neko drugi usliši njihove potrebe. Od osnovnih, za hranom, do kompleksnijih, za ljubavlju i nežnošću. Ako poverujete babskim pričama da dete „ne treba navikavati na ruke“ i često ga ostavljate u krevecu da plače jer je „namireno“ (nahranjeno, napojeno i u čistoj peleni…), ono će, posle nekog vremena naučiti da određene potrebe koje ima, za ljubavlju, nežnošću, prisnošću, zagrljajem, nema ko da usliši. Možda će, vremenom, i prestati da Vas traži plačem, ali to ne znači da će njegove potrebe nestati. Potrebe će i dalje imati, ali više neće imati poverenje. Više Vam neće verovati da ste osoba na koju može da se osloni.

Više o fiziološkim posledicama ostavljanja bebe „da otplače“ istraživala je sjajna Tamara Dragović, instruktorka masaže beba, i o tome pisala u tekstu „Ne navikavaj ga na ruke = navikavaj ga na stres i kortizol!„. Obavezno pročitajte!

18apr2015

Masku namestite prvo sebi, onda detetu

Posted in Odgajanje dece by Milica Licina

Znate onu reklamu u kojoj se sportisti u svlačionici pretvaraju u filmske dive kad su gladni, pa se vrate u normalu kad im drugari ponude čokoladicu? Slogan je „kad si gladan, nisi sav svoj“, ili tako nešto. E, to je savršena istina u mom slučaju. Rešenje je vrlo jednostavno, reći ćete, samo jedi redovno. Ali kad se ne probudiš sam od sebe, nego te probudi beba, za njom se bude i dva vilenjaka koja od ranog jutra imaju potrebe koje uključuju mamino angažovanje, setim se da sam gladna tek posle koji sat, kad su svi namireni, a ja van sebe.

Bivajući svedokom jedne od tih situacija kad ne znam gde sam jer namirujem sve druge pre sebe, najbolji muž na svetu mi je citirao rečenicu iz bezbednosne prezentacije pre leta u avionima: „U slučaju pada pritiska, masku za disanje namestite prvo sebi, onda detetu“.

Zvuči sebično kad prvi put čujete, ali zapravo je sasvim logično: ako sami niste sposobni, kako ćete da pomognete bilo kome drugom? Na širem planu, ovo se odnosi na bilo koju potrebu mame, ne samo fiziološku: na potrebu da se sama istušira, popije kafu, izađe sa drugaricama, čita knjigu… Zvuči lako, ali u jeku bavljenja decom, to je, čini mi se, prva stvar na koju mame zaborave. Zato, drage mame, ne stavljajte sebe na poslednje mesto. Znam, nije lako (možda nije ni moguće? ja ne uspevam) staviti sebe baš na prvo, ali nemojte zanemarivati sebe. Jer srećna mama = srećna porodica! 🙂

29mar2015

Kako izgledaš kada te oblači četvorogodišnjak?

Posted in Kreativne igre by Milica Licina

Nedavno sam pročitala tekst mame koja je nedelju dana nosila odeću koju je birao njen trogodišnji sin, i nasuprot većini komentara da je „hrabra“, “ ja se ne bih usudila“, i sl, pomislila sam kako je to zaista sjajna ideja! Prvo, mom sinu (koji, doduše, ima četiri i po u trenutku ovog eksperimentisanja) to će pokazati da imam beskrajno poverenje u njega. Drugo, može samo da bude zabavno! 🙂

Priznajem da sam na samom početku imala tremu, pomišljajući kako ću, možda, ipak da se vraćam kući i presvlačim dok je on u vrtiću u danima kad, na primer, imam važan sastanak. No, brzo sam odustala od te ideje, shvatajući da je poenta ove igre upravo da mu pokažem da imam poverenja u njega toliko da mu zaista, bez rezerve, poverim svoj izgled, baš kao što on to dopušta meni. Doduše, često moramo da pregovaramo o kratkim i dugim rukavima 🙂 i na kraju se svede na njegov prepoznatljiv stil koji smo zajedno izgradili (da, četvorogodišnjaci imaju stil!): pantalone ili farmerke (nikako trenerka!) i polo-majica ili majica sa printom. Budući da i sama imam takve stvari u ormanu, verovala sam da će me oblačiti kao sebe. Ispostavilo se, pak, već prvog dana, da on vrlo jasno razlikuje mene od sebe, moj stil od svog stila, te da smatra da mama treba da izgleda ženstveno. Ovo sam ja prvog dana našeg eksperimenta:

Kao što vidite, majica kratlih rukava sa printom je tu 🙂 ali uz nju je odabrao vrlo ženstvenu suknju, hulahopke i sandale. Čak mi je pravio i frizuru, nešto što je ličilo na moju frizuru sa male mature! 😉 Oko sandala smo morali da pregovaramo, pošto je napolju bio sneg!! Kad sam se izborila za čizme, sam je dodao i džemper. 🙂

Drugog dana je nastavio u pravcu ženstvenosti, izvukavši neku retro haljinu u koju sam verovala da ne mogu ni da uđem! Hvala mu na tome!

Moram priznati da je svako, a tog dana sam se videla sa dosta ljudi, primetio i pohvalio haljinu! Ne znam koliko se vidi na slici, ali odabrao mi je platnene baletanke i najdeblje na svetu hulahopke! Opet sam uspela da ispregovaram čizme. Jedino što sam samoj sebi izgledala kao pevačica grandž benda u varijanti za napolje: u čizmama i kaputiću.

Treći dan je bio prilično casual: farmerke i majica.

Interesantno je što je tada igru već prilično radosno, ali ozbiljno doživljavao, birajući mi čak i veš! 🙂

Četvrtog dana dobila sam suknju od prvog dana i najužu majicu koju možete da zamislite!

Ovde vam moram reći da mi je ova igra veoma pomogla da shvatim da se moje telo u priličnij meri vratilo na svoje devojačke mere posle treće trudnoće. Naime, samoj mi ni u ludilu ne bi palo na pamet da se tako „utegnem“. Ispostavilo se, pak, da je trebalo neko da mi pokaže da mogu da se vratim u usku odeću! I cipele na štiklu! 😉

Peti dan, ponovo casual: majica, helanke i “ cmoljavi“ džemper koji je izabrao „jer je mekan“.

Napomena: sam je i fotkao obučenu mamu, zato su slike pomalo “ mutave“ (mutne, prim. prev.).

Šesti dan, spoj dva sveta: pamučna majica i opet ONA suknja (imam ih bar pet u ormanu, i sve sam ih nudila, ali nije hteo ni da čuje za drugu suknju)!

Na nogama, takođe oksimoron: debele hulahopke i satenske salonke (koje sam, naravno, zamenila čizmama pre izlaska, na njegovu veliku žalost).

Sedmog dana nije bilo. Počeo je igru da doživljava kao obavezu, a ideja je bila da se oboje zabavljamo, pa nisam insistirala.

Ideja, je takođe, bila da ojačamo međusobno poverenje, i da se ja ludo zabavim, ali taj urnebesni momenat je, kao što vidite, izostao. I pomalo sam ponosna zbog toga: shvatila sam koliko je, zapravo, moje dete odgovorno i u stanju da projektuje tuđa htenja i tuđi stil. I otvorilo razmišljanja o tome šta li su sve deca u stanju da urade i koliko bi bila samostalna i kreativna da ih na to više podstičemo…

16mar2015

Kako da usrećite nekog svojom kosom

Posted in Dogadjaji by Milica Licina

Smatram da svako hvalisanje učinjenim dobrim delom umanjuje značaj tog dobrog dela. Viđali ste to na društvenim mrežama: print screen ekrana telefona sa porukom hvala što ste poslali SMS za lečenje nekoga. Ili selfi sa kesama koje se nose u Crveni Krst. Ja, pak, verujem da dobra dela treba raditi u tišini. Međutim, danas pravim izuzetak, jer su me to zamolili upravo autori akcije u kojoj sam učestvovala:

U toku je akcija „Kilometar kose“, svako ko ima najmanje 15cm zdrave kose može da se ošiša i pokloni kosu za izradu perika za decu obolelu od raka, koja su, zbog lečenja hemoterapijom, svoju kosu izgubila. Možete pisati začetnicima akcije putem Facebook stranice i zatražiti adrese salona koji Vas mogu i besplatno ošišati, ili, pak, samo proceniti da li Vam je kosa dovoljno duga i zdrava. Na primer, ako ste ošišani stepenasto, najkraća dlaka mora imati 15cm. Iz moje kose izvukli smo i koji cm više 🙂

Ovako je počelo:

Sunce u kosi…

Ošišala sam se kod svoje frizerke. Verujem da su ljudi u salonima koji učestvuju u akciji sjajni, ali nisam navikla da mi nepoznati ljudi “ rade o glavi“! 🙂

A može Vas ošišati i drugarica kod kuće, važno je samo da kosu spremite tako što ćete je raščešljati, prethodno oprati i osušiti, i vezati gumicama tako da što ravnije pada.

Ako se šišate u partnerskom salonu, oni će se pobrinuti za kosu, a ako ne, pošaljite je poštom u NURDOR – udruženje roditelja dece obolele od raka. Ja sam slala Post Expressom jer su pouzdani u isporuci.

Na kraju, ako i pomislite da je već dovoljno ljudi doniralo kosu, setite se da je za samo jednu periku potrebno čak 6 do 8 donacija! Akcija sigurno traje do kraja godine, a možda i duže, kažu organizatori.

Ako nemate kosu, podelite ovaj ili neki drugi tekst o ovoj akciji, važno je da ga vidi što više ljudi, i da zaista, i što pre, skupimo kilometar kose!

26feb2015

Roditelji istetovirali sebi belege svoje ćerke

Posted in Odgajanje dece by Milica Licina

„Želeli smo da Hani-Re zna da je posebna, a ne da su njeni belezi nešto čega treba da se stidi“.

Tanja Filips i njen suprug Adam preživeli su vrlo buran porođaj sa četvrtim detetom, devojčicom Hani-Re. Zbog neonatalnog lečenja i boravka u inkubatoru, devojčica je po celim nogama dobila crvene belege, za koje doktori kažu da će ih imati do kraja života. Zbog toga joj nikada nisu oblačili odeću koja otrkiva noge, a kada je prvi put izašla u kratkim pantalonicama, njema mama je bila užasnuta govorkanjima starijih ljudi iza njenih leđa. „Pomislila sam, ako odrasli tako govore o mojoj devojčici, šta li će joj tek govoriti deca kad krene u školu!„, kaže mama Tanja Filips.

Zato su Tanja i Adam odlučili da oboje istetoviraju svoje noge, i tako pokažu ćerki da su belezi nešto što imaju i drugi. „Želeli smo da Hani-Re zna da je posebna, a ne da su njeni belezi nešto čega treba da se stidi„.

„Bilo je veoma bolno, naročito na delu gde sam imala staru tetovažu, ali svaki sekund tog bola je bio vredan, jer, kada je otok od etovaže splasnuo, pokazala sam ga ćerki, a ona je nežno dodirnula moju nogu, nasmešila se i rekla „slažemo se“, pokazujući na svoju nožicu!“ rekla je Tanja Filips za britanski magazin Mirror.

Šta mislite o odluci ovih roditelja? Na šta biste Vi sve bili spremni zbog sreće svog deteta?

24jan2015

Kako da vaspitavamo bez batina, nagrada i kazni?

Posted in Dogadjaji, Odgajanje dece by Milica Licina

Mesecima aktuelna tema, od najave da će zakon zabranjivati bilo kakvo fizičko kažnjavanje dece, jeste rasprava o tome da li treba ili ne tući decu. U medijima se pojavljuju pristalice batina i njihovi protivnici. Ovi drugi govore o tome da je svaka kazna, posebno fizička, loša, ali zbunjenim roditeljima, koji kao da gledaju teniski meč između ove dve strane, malo ko nudi alternative i smernice ka drugačijem vaspitanju, ka izgradnji roditeljskog autoriteta bez batina.

U prethodnom tekstu Divne mame na ovu temu već sam citirala jednog roditelja koji mi se žalio na ovaj problem, neću ponavljati, ali tekst možete čitati ovde, te znam da za ovu temu postoji veliko interesovanje.

Roditelje koji žele da unaprede svoj odnos sa decom obradovaće tribina koja se održava u četvrtak, 29. januara, u 18h, u Mikser House-u, Karađorđeva 46, Beograd, pod nazivom „Kako da vaspitavamo bez batina, nagrada i kazni“. Ovo je prvi događaj ove vrste, zamišljen kao tribina-radionica, mesto inspiracije za roditelje, na kome će se govoriti o sledećim temama:

– Zašto tradicionalni modeli u vaspitanju, koji su “nekada pili vodu“ danas donose više štete nego koristi?

– Ako ne strogost i popustljivost-šta onda?

– Zašto je jako važno redefinisati pojam “disciplina“?

– Šta znači kada kažemo da je najčešći uzrok dečjem neprihvatljivom ponašanju ne “neću“ nego “ne znam“?

– Kako nam najnoviji nalazi neuro-nauke mogu pomoći da postanemo bolji roditelji?

– Četiri pretpostavke/veštine koje će nam značajno pomoći u komunikaciji sa decom ranog uzrasta.

Moja malenkost biće moderator ovog događaja, što znači da ću imato zadovoljstvo da razgovaram sa tri sjajne i veoma stručne osobe.

Ona zahvaljujući kojoj smo se, praktično, i upoznale i uopšte došle na ideju da pokrenemo ovu tribinu je Sanja Rista Popić, pedagoškinja, autorka stranice i postera „Pametan roditelj“. Sanja se u često u radu susreće sa problemima u komunikaciji dece i roditelja, pa će i na samoj tribini roditeljima pokušati da olakša svakodnevnu komunikaciju sa decom mlađeg uzrasta.

Druge dve sjajne osobe koje ćete čuti su Žana Erdeljan, psiholog i Ivana Muškinja, sociolog. One su i voditelji treninga roditeljskih veština “Pozitivno roditeljstvo’‘ i drugih edukativnih aktivnosti za roditelje. Obe su sertifikovani edukatori za roditelje u oblasti pozitivne discipline.

Žana otkriva deo svoje misije kao stučnjaka i kao roditelja:
„Jedan od osnovnih ciljeva mog rada je rušenje mitova i tabua o roditeljstvu, kao i menjanje paradigme roditeljstva. Roditeljstvo je čarobno putovanje, istina, često ispunjeno brojnim nedoumicama i problem-situacijama, ali onog trenutka kada počnemo da ga doživljavamo i kao učenje, prvenstveno o nama samima, ono postaje izazov i najvažnija životna misija.
Svakodnevni kontakt sa decom i situacije u kojima javljaju strah, bol, ljutnja, osećaj krivice, frustracije itd. jesu trenuci u kojima se u najvećoj meri ‘ogolimo’ kao ljudska bića, postanemo ranjivi i nezaštićeni, ali upravo te situacije i nose najveći potencijal u roditeljstvu. U istim tim situacijama možemo da naučimo da deci postajemo učitelji najvažnijih životnih lekcija i veština (poput samokontrole, empatije, podrške drugom u rešavanju problema, poštovanju drugog, odgovornosti, nošenja sa greškama itd.).“

Žana ukazuje i na još jedan problem sa kojim se susreću roditelji u Srbiji: nedostatak dobrih knjiga o roditeljstvu: „Prevode se knjige koje nude ’’recepte’’ na kratke staze, a potrebne su nam knjige o dugoročnim ciljevima u roditeljstvu, vrednostima, autentičnosti u roditeljskoj ulozi, ali i o temperamentu, kako dece, tako i nas odraslih koji decu vaspitavamo. U pristupu pozitivne discipline, koji u svom radu primenjujem od 2006. godine našla sam odgovore na mnoga pitanja koja su me mučila, i kao profesionalca, ali i kao mamu. Od tada, ovaj pristup pokušavam da približim što većem broju roditelja.“, kaže Žana, a predstojeću tribinu najavljuje kao „poklon’’ roditeljima i početak ispunjavanja obećanja koje dala samoj sebi: “ moj profesionalni cilj je da budem podrška i inspiracija roditeljima koji su hrabri i koji tragajući za najboljom verzijom sebe pomažu svojoj deci u odrastanju, rastući i menjajući se zajedno sa njima na tom putu„.

Ivana Muškinja, sociolog, ističe i da će roditelji imati priliku da dobiju odgovore na mnoge nedoumice: „Za sve nas roditelje važi da svojoj deci želimo najbolje ali nismo uvek sigurni šta je to „najbolje“. Upravo u tom prostoru između naših dobrih namera i ograničenih znanja i veština, vidim priliku za iskren, blizak i atentičan inspirativni razgovor o roditeljstvu u ovom našem svetu stalnih promena. Kada smo sa decom često uviđamo svoje najgore, a nadam se vidimo i cenimo i one najbolje strane, zato mi je cilj (a i lična odgovornost) da na ovom susretu pristupimo roditeljima onako kako bismo voleli da oni pristupaju svojoj deci. Volela bih da tragamo za rešenjima koja nam dopuštaju da svi postojimo sa svojim različitostima i učimo da gradimo odnose zasnovane na ravnopravnom dostojanstvu.“, kaže Ivana.

Nadam se da vas je ovo kratko predstavljanje tema i učesnica inspirisalo da nam se pridružite: ulaz je slobodan! 🙂

Druga ovakva tribina zakazana je za petak, 6. februar. Mesto održavanja je Malo Pozorište Mladih, Ignjata Pavlasa 4, Novi Sad.

21nov2014

Kako da ne tučete svoju decu

Posted in Odgajanje dece by Milica Licina

Prethodnih dana na Facebook stranici Divne mame ova fotografija sa porukom prizvala je mnoge roditelje koji su, sasvim pogrešno, protumačili da neko njih lično proziva i optužuje da telesno kažnjavaju decu. Mnogi su počeli da klasifikuju batine i postavljaju granicu „koliko batina je ok“. Srećom, bilo je mnogo više onih koji su pokazali podršku vaspitanju bez nasilja: lajkom, deljenjem, komentarom, i to je ono zbog čega danas i pišem ovaj tekst.

Da se razumemo: ako praktikujete telesno kažnjavanje niko ne očekuje da odmah sada vežete sebi ruke i nikada više to ne uradite. Ali napredak ćete postići i ako se barem zapitate da li postoji drugi, bolji način. Da li je svaki put kad ste udarili dete bilo neophodno? Da li ste tako reagovali zbog deteta ili zbog sebe? Da li ste se osetili bespomoćnim, povređenim, izneverenim, iznerviranim i sve te emocije slile su se u jedan šamar?

Roditelji koji su se uključili u polemiku na FB stranicu su mi objasnili da tuku decu jer: 1. boje se za bezbednost deteta, 2. ne umeju drugačije da izgrade autoritet. To su vrlo razumni i brižni ciljevi, zašto su onda sredstva kojima ih postižu tako nerazumna i gruba?

Mi smo društvo sa duboko ukorenjenim nasiljem. Prema statistici Saveta za rodnu ravnopravnost Vlade Srbije skoro svaka druga žena trpi neki vid nasilja – ekonomsko, psihološko, seksualno i to je najčešće nasilje u partnerskim odnosima. Naravno da ne mislim da je udarac po guzi isto što i nasilje u porodici, ali klima ovog društva ukazuje na vrlo visok prag tolerancije nasilja. Tako smo mi kao deca vaspitavani batinama, naši roditelji takođe, njihovi roditelji su dobijali šibom, i tako dalje. Napredak u društvu možemo ostvariti samo ako izađemo iz ovog začaranog kruga batinanja!

Jedan tata mi je napisao:
„Problem ovde nastaje, što vi kada oduzmete telesnu kaznu, ljudima koji nemaju toliko znanje da reše svaki problem rečima, nisu dovoljno inteligentni, nisu vispreni, domišljati, niko ih nije učio, a ne date odgovarajuću obavezu roditelju da se obrazuje, ne obezbedite uslove i zakonsku normu, i mislite da je to njegova ‘obaveza’ da se samostalno obrazuje a zahtevate nešto od njega, pravite problem sa pogrešnim pretpostavkama, veći nego što je postojanje telesne kazne.
Stvara se vakuum, gde roditelj ima vezane ruke da spreči samovolju deteta koje može biti direktno na šteti samog deteta, a roditelj jednostavno drugog rešenja nema. (…) Prvi put kada sam lupio dete po ruci, plakao sam kao kiša ceo dan, jer bolje nisam znao, a u tom trenutku sam morao to da uradim jer, drugo rešenje koje bi bilo delotvorno, nisam imao. Čist mazohizam iz neznanja.„.

Ovom tati ogromno hvala, a nastavak teksta posvećen je metodama vaspitanja koje isključuju batine.

Dakle, recimo da je dete uradilo nešto opasno što nije smelo, na primer, potrčalo ka prometnoj ulici. Jedno oštro „NE“ bi trebalo da ga zaustavi pod uslovom da vikanje nije Vaša rutinska komunikacija. Nakon toga objasnite detetu opasnosti i (ovo je vrlo važno) da ste se uplašili zbog njega. Agresiju koju biste pretočili u udarac pretvorite u ljubav. Zar to nije ono što Vas je i pokrenulo na reakciju u ovom slučaju?

Međutim, Vaše dete ponavlja isto neprihvatljivo ponašanje, i ne vredi mu govoriti. Umesto da ga kaznite batinama, pošaljite ga „u kaznu„. To može biti hodnik stana, ćošak sobe, bilo koja stolica… važno je da dete bude prekinuto u tome što radi i da provede neko vreme znajući da je kažnjeno (dužina kazne zavisi od uzrasta, kod male dece, 2-3 godine, dovoljan je i minut). Važno je na kraju kazne ponoviti zašto je kažnjeno i objasniti da se to ponašanje neće tolerisati. Ako se neprihvatljivo ponašanje ponovi možete produžiti trajanje kazne.

Drugi vid kazne je da mu uskratite nešto što voli: oduzmite mu omiljenu igračku na neko vreme (opet, kod male dece je dovoljno nekoliko minuta) ili mu nemojte datu poslasticu koju bi inače dobilo.

S druge strane, ne možete samo kažnjavati: kada se dete ponaša lepo, pohvalite ga. Nagradite dobro ponašanje.

Provodite kvalitetno vreme sa svojom decom: ne gledajte u televizor ili u telefon u vremenu koje ste odvojili za decu i druženje sa njima. Sa starijom decom (već od četvrte godine), možete razgovarati – upoznajte svoje dete, njegove želje i strahove. Deca su često nestašna jer žele pažnju.

Ne zaboravite da dete najbolje uči na primerima. Ovaj mehanizam usvajanja emocija, stavova i ponašanja iz okoline najbolje je opisao Pavlov (da, onaj koji je eksperimantisao sa psima, ali se bavio i mnogo kompleksnijom psihologijom). Ovim mehanizmom dete koje tučete samo može da nauči da i samo bude nasilno.

Na kraju, ako osećate da ne možete da izađete na kraj sa vaspitanjem bez kazne, posavetujte se sa nekim: vaspitačicom u vrtiću, učiteljicom, školskim psihologom isl. Ne posežite odmah za batinama. Postoje drugi, mnogo efektniji načini da se reši problem.