„Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce!„, pisao je Dositelj Obradović. Ali, šta kada je knjiga puna zvona i praporaca?

Bila sam od one dece (ovo kažem kao da je bilo još takve dece 🙂 ) koja bi radije dobila knjigu nego čokoladu. I danas čuvam neke knjige dobijene od drage mi tetke koja je razumela moju strast prema čitanju, čije posvete upravo glase „Mojoj Mimi, umesto čokolade!„. Džeparac sam štedela za Sajam knjiga i nemilice ga trošila na to štampano bogatstvo. Danas, kao mama, trudim se da knjige zauzmu važno mesto u životu moje dece. I sami su počeli da traže da im se pročita priča za spavanje. Među knjigama koje čitamo nađu se često izdanja izdavačke kuće „Kreativni centar“. O njima sam stekla prilično lepo mišljenje jer su im knjige lepo ilustrovane, postoje vrlo korisne i lepe knjige i za roditelje, postoje izdanja namenjena lepom i pravilnom govoru. A onda je na to moje vrlo lepo mišljenje pala jedna ogromna fleka, u vidu knjige „Miško Piško“. Imam običaj da u knjižari nasumično prelistam i knjigu koju kupujem sebi, a naročito knjigu koju kupujem detetu. Tako sam učinila i sa „Miškom Piškom“, a na stranicama knjige dočekalo me je ovo:

Da, u knjizi za decu. U KNJIZI. Za DECU. Reči za koje im govorimo da su ružne. Reči koje (bi trebalo) da izbegavamo da govorimo pred decom, ili makar da se ogradimo čuvenim „da izvine ovo dete…“ Reči za koje (bi trebalo da) se dobija ukor razrednog starešine. Reči koje spadaju u najniži razgovorni registar jezika, i koje, neosporno, imaju svoju funkciju u razgovoru, ali reči koje nikako, ni u kom slučaju, ni sa kojim objašnjenjem ne bi smele da se smatraju normalnim književnim jezikom i kao takve nađu u knjizi namenjenoj najmlađoj publici, onoj koja tek formira svo stav prema knjigama i ukus. No, verujući da, uprkos mom višegodišnjem školovanju u domenu lingvistike i pedagoške psihologije, pa potom i u domenu komunikacija, ja zasigurno ne znam nešto što zna Kreativni centar, uputih im molbu da mi objasne ovakvu upotrebu ovakvih reči u knjizi za decu, na njihovoj Facebook stranici. Dobila sam sledeći odgovor:

„Poštovana,
Knjiga „Miško Piško“ objavljena je 1994. i jedno je od omiljenih izdanja „Kreativnog centra“ tokom svih ovih godina.
Upravo izbor reči i humoristički odnos prema temi čine ovu knjigu korisnim sredstvom u periodu detetovog navikavanja na nošu. Recenzentkinja knjige je ugledna profesorka dečje psihijatrije dr Nevenka Tadić, a njeno mišljenje je i štampano na koricama knjige. Savet stručnjaka jeste da se prema ovoj temi treba odnositi slobodno i spontano, a ne stvarati tenziju oko nje. U mnogim porodicama pitanje učenja deteta da koristi nošu izaziva napetost, naročito ako dete u trećoj pa ni u četvrtoj godini još to nije naučilo. Dete često ima osećaj krivice i nelagodnosti, a roditelji misle da su nešto pogrešno uradili. Igrice u ovoj knjizi upravo i služe tome da pokažu kako je reč o običnoj ljudskoj aktivnosti u kojoj nema ničeg nepristojnog i prljavog, kao i tome da pokažu kako je navikavanje na nošu deo odrastanja. One treba da zabave i roditelje i dete kako bi se tenzija smanjila. Izbor reči lako je objasniti – to su reči srpskog književnog jezika, ali je najvažnije to što su one upotrebljene tamo gde treba, dakle da bi opisale tačno određenu funkciju, a ne nešto drugo.
Deca veoma dobro razumeju kontekst u kojem je nešto rečeno. Nema razloga za strah da će ona rečnik kojim se opisuju normalne funkcije ljudskog tela upotrebljavati tamo gde to ne treba raditi. Psovke i nepristojan rečnik nisu posledica poznavanja određenih reči, već izraz verbalnog nasilja, koje ima sasvim druge uzroke.
Pozdrav!“

Naizgled, sasvim korektan odgovor. A zapravo nekoliko PR-ovski spojenih rečenica od kojih su neke, čak, međusobno kontradiktorne, a nisu ni sve istinite.  Naime, jasno mi je da je ideja autora bila da se knjiga čita deci koja se navikavaju na nošu i ta pedagoška funkcija mi je jasna. Ono što ne razumem je zašto su morale da se koriste neprimerene reči, koje nisu, kako tvrdi izdavač, deo „srpskog književnog jezika“, nipošto! Naravno da treba imenovati normalne funkcije ljudskog tela, ali primerenim jezikom, a ne psovkama. Da Vam ilustrujem primerom: penis je normalan deo ljudskog tela, i primereno ga je zvati, na primer, piša u razgovoru sa malim detetom, a ne onom rečju na k. Jer upotreba takve reči u knjizi ili u normalnom razgovornom diskursku, daje joj legitimitet i svakodnevnost upotrebe koju nikako ne bi smela da ima. S tim u vezi je i tvrdnja iz odgovora izdavača da deca razumeju kontekst. Da, razumeju ga, samim tim književni kontekst ne treba prljati neprimerenim rečima. Jer prve godine života, u kojima je zamišljeno da se deci čita ova knjiga, godine su kada se detetova ličnost formira, i kada se formiraju stavovi i merila vrednosti koji će ga pratiti kroz ceo život, o čemu bi recenzentknjinja knjige trebalo da zna. Ona se nije uključila u objašnjenje. Niti je ikakvo dalje objašnjenje od strane izdavača dato, uprkos komentarima koji su usledili:

„Ako ovakvu upotrebu ovakvog jezika opravdava i ističe Kreativni centar i to na više mesta….šta reći?! Koju tabletu popiti 🙂 Zamišljam Kreativni centar za koju godinu. Pa, njima će biti sasvim normalno da piše ku**c, pi**a, s**a umesto piše, sranja, govanceta…„, napisala je voditeljka radija S, Natalija Milosavljević.

„Šta god bila namera, reči sranje i govno nisu nikako adekvatne u dečjim knjigama. Tačka. Evo čak nisu ni za fejsbuk ali omaklo mi se. Omaklo se i vama, i lepo je priznati i ispraviti grešku. Ili menjati uglednu recenzentkinju.„, prokomentarisao je glumac Slobodan Stefanović.

A znate šta je još strašnije? Pre nego na stranici Kreativnog centra, ovu fotografiju postavila sam na svojoj stranici Divna mama. Broj roditelja koji ju je komentarisao sa simpatijama, govoreći kako je sa radošću baš te reči čitao detetu, i kako „ne vide u čemu je problem“ me je zabezeknuo! Kada sam počinjala da učim lingvističke nauke u Srbiji nisu postojali rijaliti programi. Postojala je južnoamerička serija „Kasandra“ i smatralo se da je to najniže dno koje može da se prikazuje. U međuvremenu smo pali na dno dna, na nivo „Farme“ i „Parova“, na program u kome se izgovaraju psovke više nego sve druge reči zajedno. I takav program prikazuje se i danju i noću, a brojke o gledanosti jasno pokazuju sa koliko televizora u Srbiji se svakodnevno psuje. Nije teško izračunati i koliko dece sluša te psovke. I koliko roditelja im to emituje, ne videvši „u čemu je problem“. Problem je, dragi moji, što ni ne vidite više problem. Najružnije reči srpskog jezika postale su vam nešto sasvim normalno, nešto sa čim se živi, nešto što se više od dece ne krije, ne usteže se, štaviše, čita im se pred spavanje.

Nepodesan TV program, makar, ima oznaku „12+“ ili „16+“, ili nekakvo upozorenje da sadržaj nije primeren deci mlađoj od nekog uzrasta. Ili bi, makar, po Zakonu, trebalo da ima. Knjige nemaju takvu oznaku. A, očigledno, imaju vrlo neprimeren sadržaj, maskiran u knjige za decu.

…“ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći“… 
Ovako je pisao Branko Miljković u pesmi „Poeziju će svi pisati“. Taj njegov „jedan dan“ još nije svanuo…