Kako da vaspitavamo bez batina, nagrada i kazni?

Mesecima aktuelna tema, od najave da će zakon zabranjivati bilo kakvo fizičko kažnjavanje dece, jeste rasprava o tome da li treba ili ne tući decu. U medijima se pojavljuju pristalice batina i njihovi protivnici. Ovi drugi govore o tome da je svaka kazna, posebno fizička, loša, ali CYMERA_20150123_234419zbunjenim roditeljima, koji kao da gledaju teniski meč između ove dve strane, malo ko nudi alternative i smernice ka drugačijem vaspitanju, ka izgradnji roditeljskog autoriteta bez batina.

U prethodnom tekstu Divne mame na ovu temu već sam citirala jednog roditelja koji mi se žalio na ovaj problem, neću ponavljati, ali tekst možete čitati ovde, te znam da za ovu temu postoji veliko interesovanje.

Roditelje koji žele da unaprede svoj odnos sa decom obradovaće tribina koja se održava u četvrtak, 29. januara, u 18h, u Mikser House-u, Karađorđeva 46, Beograd, pod nazivom „Kako da vaspitavamo bez batina, nagrada i kazni“. Ovo je prvi događaj ove vrste, zamišljen kao tribina-radionica, mesto inspiracije za roditelje, na kome će se govoriti o sledećim temama:

– Zašto tradicionalni modeli u vaspitanju, koji su “nekada pili vodu“ danas donose više štete nego koristi?

– Ako ne strogost i popustljivost-šta onda?

– Zašto je jako važno redefinisati pojam “disciplina“?

– Šta znači kada kažemo da je najčešći uzrok dečjem neprihvatljivom ponašanju ne “neću“ nego “ne znam“?

– Kako nam najnoviji nalazi neuro-nauke mogu pomoći da postanemo bolji roditelji?

– Četiri pretpostavke/veštine koje će nam značajno pomoći u komunikaciji sa decom ranog uzrasta.

Moja malenkost biće moderator ovog događaja, što znači da ću imato zadovoljstvo da razgovaram sa tri sjajne i veoma stručne osobe.

CYMERA_20150123_234143Ona zahvaljujući kojoj smo se, praktično, i upoznale i uopšte došle na ideju da pokrenemo ovu tribinu je Sanja Rista Popić, pedagoškinja, autorka stranice i postera „Pametan roditelj“. Sanja se u često u radu susreće sa problemima u komunikaciji dece i roditelja, pa će i na samoj tribini roditeljima pokušati da olakša svakodnevnu komunikaciju sa decom mlađeg uzrasta.

Druge dve sjajne osobe koje ćete čuti su Žana Erdeljan, psiholog i Ivana Muškinja, sociolog. One su i voditelji treninga roditeljskih veština “Pozitivno roditeljstvo’‘ i drugih edukativnih aktivnosti za roditelje. Obe su sertifikovani edukatori za roditelje u oblasti pozitivne discipline.

zaza-e1384177456409Žana otkriva deo svoje misije kao stučnjaka i kao roditelja:
Jedan od osnovnih ciljeva mog rada je rušenje mitova i tabua o roditeljstvu, kao i menjanje paradigme roditeljstva. Roditeljstvo je čarobno putovanje, istina, često ispunjeno brojnim nedoumicama i problem-situacijama, ali onog trenutka kada počnemo da ga doživljavamo i kao učenje, prvenstveno o nama samima, ono postaje izazov i najvažnija životna misija.
Svakodnevni kontakt sa decom i situacije u kojima javljaju strah, bol, ljutnja, osećaj krivice, frustracije itd. jesu trenuci u kojima se u najvećoj meri ‘ogolimo’ kao ljudska bića, postanemo ranjivi i nezaštićeni, ali upravo te situacije i nose najveći potencijal u roditeljstvu. U istim tim situacijama možemo da naučimo da deci postajemo učitelji najvažnijih životnih lekcija i veština (poput samokontrole, empatije, podrške drugom u rešavanju problema, poštovanju drugog, odgovornosti, nošenja sa greškama itd.).“

Žana ukazuje i na još jedan problem sa kojim se susreću roditelji u Srbiji: nedostatak dobrih knjiga o roditeljstvu: „Prevode se knjige koje nude ’’recepte’’ na kratke staze, a potrebne su nam knjige o dugoročnim ciljevima u roditeljstvu, vrednostima, autentičnosti u roditeljskoj ulozi, ali i o temperamentu, kako dece, tako i nas odraslih koji decu vaspitavamo. U pristupu pozitivne discipline, koji u svom radu primenjujem od 2006. godine našla sam odgovore na mnoga pitanja koja su me mučila, i kao profesionalca, ali i kao mamu. Od tada, ovaj pristup pokušavam da približim što većem broju roditelja.“, kaže Žana, a predstojeću tribinu najavljuje kao „poklon’’ roditeljima i početak ispunjavanja obećanja koje dala samoj sebi: “ moj profesionalni cilj je da budem podrška i  inspiracija roditeljima koji su hrabri i koji  tragajući za najboljom verzijom sebe pomažu svojoj deci u odrastanju, rastući i menjajući se zajedno sa njima na tom putu„.

ivana-e1384091671547Ivana Muškinja, sociolog, ističe i da će roditelji imati priliku da dobiju odgovore na mnoge nedoumice: „Za sve nas roditelje važi da svojoj deci  želimo  najbolje ali nismo uvek sigurni šta je to „najbolje“. Upravo u tom prostoru između naših dobrih namera i ograničenih znanja i veština, vidim priliku za iskren, blizak i atentičan inspirativni razgovor o roditeljstvu u ovom našem svetu stalnih promena. Kada smo sa decom često uviđamo svoje najgore, a nadam se vidimo i cenimo i one najbolje strane, zato mi je cilj (a i lična odgovornost) da na ovom susretu pristupimo roditeljima onako kako bismo voleli da oni pristupaju svojoj deci.  Volela bih da tragamo za rešenjima koja nam dopuštaju da svi postojimo sa svojim različitostima i učimo da gradimo odnose zasnovane na ravnopravnom dostojanstvu.“, kaže Ivana.

Nadam se da vas je ovo kratko predstavljanje tema i učesnica inspirisalo da nam se pridružite: ulaz je slobodan! 🙂

Druga ovakva tribina zakazana je za petak, 6. februar. Mesto održavanja je Malo Pozorište Mladih, Ignjata Pavlasa 4, Novi Sad.

Advertisements

Kako da ne tučete svoju decu

CYMERA_20141119_094622Prethodnih dana na Facebook stranici Divne mame ova fotografija sa porukom prizvala je mnoge roditelje koji su, sasvim pogrešno, protumačili da neko njih lično proziva i optužuje da telesno kažnjavaju decu. Mnogi su počeli da klasifikuju batine i postavljaju granicu „koliko batina je ok“. Srećom, bilo je mnogo više onih koji su pokazali podršku vaspitanju bez nasilja: lajkom, deljenjem, komentarom, i to je ono zbog čega danas i pišem ovaj tekst.

Da se razumemo: ako praktikujete telesno kažnjavanje niko ne očekuje da odmah sada vežete sebi ruke i nikada više to ne uradite. Ali napredak ćete postići i ako se barem zapitate da li postoji drugi, bolji način. Da li je svaki put kad ste udarili dete bilo neophodno? Da li ste tako reagovali zbog deteta ili zbog sebe? Da li ste se osetili bespomoćnim, povređenim, izneverenim, iznerviranim i sve te emocije slile su se u jedan šamar?

Roditelji koji su se uključili u polemiku na FB stranicu su mi objasnili da tuku decu jer: 1. boje se za bezbednost deteta, 2. ne umeju drugačije da izgrade autoritet. To su vrlo razumni i brižni ciljevi, zašto su onda sredstva kojima ih postižu tako nerazumna i gruba?

Mi smo društvo sa duboko ukorenjenim nasiljem. Prema statistici Saveta za rodnu ravnopravnost Vlade Srbije skoro svaka druga žena trpi neki vid nasilja – ekonomsko, psihološko, seksualno i to je najčešće nasilje u partnerskim odnosima. Naravno da ne mislim da je udarac po guzi isto što i nasilje u porodici, ali klima ovog društva ukazuje na vrlo visok prag tolerancije nasilja. Tako smo mi kao deca vaspitavani batinama, naši roditelji takođe, njihovi roditelji su dobijali šibom, i tako dalje. Napredak u društvu možemo ostvariti samo ako izađemo iz ovog začaranog kruga batinanja!

Jedan tata mi je napisao:
Problem ovde nastaje, što vi kada oduzmete telesnu kaznu, ljudima koji nemaju toliko znanje da reše svaki problem rečima, nisu dovoljno inteligentni, nisu vispreni, domišljati, niko ih nije učio, a ne date odgovarajuću obavezu roditelju da se obrazuje,  ne obezbedite uslove i zakonsku normu, i mislite da je to njegova ‘obaveza’ da se samostalno obrazuje a zahtevate nešto od njega, pravite problem sa pogrešnim pretpostavkama, veći nego što je postojanje telesne kazne.
Stvara se vakuum, gde roditelj ima vezane ruke da spreči samovolju deteta koje može biti direktno na šteti samog deteta, a roditelj jednostavno drugog rešenja nema. (…) Prvi put kada sam lupio dete po ruci, plakao sam kao kiša ceo dan, jer bolje nisam znao, a u tom trenutku sam morao to da uradim jer, drugo rešenje koje bi bilo delotvorno, nisam imao. Čist mazohizam iz neznanja.„.

Ovom tati ogromno hvala, a nastavak teksta posvećen je metodama vaspitanja koje isključuju batine.

Dakle, recimo da je dete uradilo nešto opasno što nije smelo, na primer, potrčalo ka prometnoj ulici. Jedno oštro „NE“ bi trebalo da ga zaustavi pod uslovom da vikanje nije Vaša rutinska komunikacija. Nakon toga objasnite detetu opasnosti i (ovo je vrlo važno) da ste se uplašili zbog njega. Agresiju koju biste pretočili u udarac pretvorite u ljubav. Zar to nije ono što Vas je i pokrenulo na reakciju u ovom slučaju?

Međutim, Vaše dete ponavlja isto neprihvatljivo ponašanje, i ne vredi mu govoriti. Umesto da ga kaznite batinama, pošaljite ga „u kaznu„. To može biti hodnik stana, ćošak sobe, bilo koja stolica… važno je da dete bude prekinuto u tome što radi i da provede neko vreme znajući da je kažnjeno (dužina kazne zavisi od uzrasta, kod male dece, 2-3 godine, dovoljan je i minut). Važno je na kraju kazne ponoviti zašto je kažnjeno i objasniti da se to ponašanje neće tolerisati. Ako se neprihvatljivo ponašanje ponovi možete produžiti trajanje kazne.

Drugi vid kazne je da mu uskratite nešto što voli: oduzmite mu omiljenu igračku na neko vreme (opet, kod male dece je dovoljno nekoliko minuta) ili mu nemojte datu poslasticu koju bi inače dobilo.

S druge strane, ne možete samo kažnjavati: kada se dete ponaša lepo, pohvalite ga. Nagradite dobro ponašanje.

10408027_910901205587159_2084432451352213053_nProvodite kvalitetno vreme sa svojom decom: ne gledajte u televizor ili u telefon u vremenu koje ste odvojili za decu i druženje sa njima. Sa starijom decom (već od četvrte godine), možete razgovarati – upoznajte svoje dete, njegove želje i strahove. Deca su često nestašna jer žele pažnju.

Ne zaboravite da dete najbolje uči na primerima. Ovaj mehanizam usvajanja emocija, stavova i ponašanja iz okoline najbolje je opisao Pavlov (da, onaj koji je eksperimantisao sa psima, ali se bavio i mnogo kompleksnijom psihologijom). Ovim mehanizmom dete koje tučete samo može da nauči da i samo bude nasilno.

Na kraju, ako osećate da ne možete da izađete na kraj sa vaspitanjem bez kazne, posavetujte se sa nekim: vaspitačicom u vrtiću, učiteljicom, školskim psihologom isl. Ne posežite odmah za batinama. Postoje drugi, mnogo efektniji načini da se reši problem.

 

Razlike u odgajanju prvog i drugog deteta

S prvim detetom bili smo puni energije i nadanja. Davali smo sve od sebe da mu priuštimo najbolje moguće. A onda je stigla druga beba i sve je počelo da se raspada. Takođe smo shvatili da je sav taj prekomerni trud koji smo uložili s prvom bebom bio sasvim izlišan. Sajt Parents.com daje vrlo duhovito poređenje odrastanja prvog i drugog deteta:

IMG_20140915_131025

Hrana:

Prvo dete: organsko povrće kuvano na pari i blendirano u posebnom blenderu za bebe.

Drugo dete: krekeri.

 

Krevet:

Prvo dete: Krevetac koji je lično tata sastavljao dok je mama vikala na njega.

Drugo dete: Mamin krevet. Tata spava na kauču.

 

Odeća:

Prvo dete: 100% organski pamuk. Ponešto i od organskog bambusa.

Drugo dete: stara odeća prvog deteta.

 

Rođendan:

Prvo dete: žurka sa razbijanjem pinjate u dvorištu.

Drugo dete: pica na podu.

 

Kupanje:

Prvo dete: svake večeri u posebnoj kadici savršene veličine, uz nežno trljanje svilenim sunđerom.

Drugo dete: Dvaput nedeljno. Računa se i kupanje u bazenu.

 

Odlazak na spavanje:

Prvo dete: ušuškano sa posebnim ćebencetom uz muziku za laku noć. Do 19.30 već spava.

Drugo dete: zaspi na sofi sa maminom sikom u ustima oko 22.30h

 

Prijatelji:

Prvo dete: organizovana druženja sa drugim mamama i bebama u parku.

Drugo dete: drugari prvog deteta.

 

Igračke:

Prvo dete: edukativne, drvene igračke, uglavnom švedske.

Drugo dete: kutije od igračaka prvog deteta.

 

Cipele:

Prvo dete: evropska obuća sa ö ili ü u imenu

Drugo dete: fucnute cipele sa izbledele dve tačke na o i bez jednog od uložaka.

 

Bebisiterka:

Prvo dete: divna žena po imenu Sara koju će voleti do kraja života.

Drugo dete: nema je. Ionako nikad ne izlazimo.

 

Prevedeno iz knjige „This Is Ridiculous This Is Amazing: Parenthood in 71 Lists“, autor Jason Good, 2014. Izdavač: Chronicle Books LLC.