Šta deca nauče ako ih kažnjavate batinama?

Jednom u životu udarila sam dete.
Zagovornici fizičkog kažnjavanja to ne bi nazvali batinama, već „ćuskom„, koja, ako njih pitate, ima edukativni karakter.
Naime, bila sam trudna sa trećim detetom, hormoni podivljali, kretanje već otežano. Ulazim sa starije dvoje dece u lift, najstarije pomisli da bi bilo zabavno da zatvori mlađoj sestri pred nosom vrata od lifta, pri tom je udarajući po glavi. Pada klapna, crno pred očima, ruka sama poleti, i ćuš! Naravno, on, kome je u tada četvrtoj godini to bila prva „ćuška“ u životu, rasplače se, ja ne učinim situaciju nimalo boljom obrušivši se na njega sa „sestru to boli, otkud ti ideja, blablabla….“. Prođe, nekako, taj trenutak, smirimo se svi, prisetim se ja metoda pedagoške psihologije sa svojih studija, pa odlučim da pričamo o nemilom događaju kad je dete mirno. Jer, dokazano je da mozak mora biti u stanju ravnoteže da bi mogao da uči i usvaja nova znanja. Ne možete biti gladni, žedni, uplašeni ili uznemireni i uspešno se baviti intelektualnim aktivnostima. Uostalom, testirajte na sebi: zamislite pred sobom čopor besnih pasa kako ide ka Vama, a neko Vas pita koliko je 12×24. Nema ništa od matematike ako ste uplašeni. A upravo se tako oseća dete koje dobija batine.

Dakle, krenem ja sa psihologijom u mirnodopskim uslovima:
Sećaš se kad sam te juče udarila? 
Sećam se. (skrušeno).
A zašto sam te udarila? (ja već likujem, očekujući da je naučio lekciju da ne sme da se udara sestra)
Zato što me tada nisi volela. 
(ja ustuknem, oči mi zasuze, jer, trudna sam i hormonalna, a onda pokušam da mu prepričam ceo događaj)
-Ne, udarila sam te jer si ti udario sestru… (I tu već vidim da mi je logika potpuno pogrešna: udarila sam te da bih te naučila da ne treba nekog udarati?!)
Ne, tada me nisi volela. Ali u redu je, znam da me sada voliš. 

I tada sam rešila da moje dete više nikada ne pomisli da ga ne volim.
Osim toga, vrlo lepo mi je objasnio ono što studije godinama pokušavaju da objasne: dete ne može da nauči ništa dobro iz fizičke kazne.

ne batine2

Po definiciji Alfija Kona, psihologa i pedagoga,  kazna znači namerno učiniti da neko pati, bilo da isterujete primitivnu verziju pravde (uradio si nešto loše, pa nešto loše mora tebi da se uradi), bilo da pretpostavljate da će ta vrsta patnje nekoga naučiti nečemu. Pretpostavka od koje se polazi jeste da ako učinimo da neko loše oseća, ili mu uskratimo nešto što voli, to će ga učiniti boljom osobom. U realnosti, zbog kazne se dete oseća loše, bude ljuto, nauči da je u redu koristiti silu prema slabijima, smišlja način na koji bi sledeći put moglo da izbegne posledicu za isto to ponašanje. Ukratko, sve su šanse da nije u stanju da pojmi šta je tačno neprihvatljivo u njegovom ponašanju. Najgore od svega je što od osobe koja bi trebalo da mu pruža bezuslovnu ljubav, dobija ono što doživljava kao odbacivanje.

Da se vratim na svoju prvu i poslednju „ćušku“: postoje mnogo učinkovitiji načini da detetu prenese poruku o prihvatljivom i neprihvatljivom ponašanju, o nekima sam već pisala. Ako bi trebalo da ih svedem na jednu rečenicu, suština je u samokontroli, primerima koje dajete detetu u svakodnevnom životu, i mnogo, mnogo razgovora. Nemojte misliti da je dete od, na primer dve godine premalo da uči iz razgovora. Samo je potrebno prilagoditi jezik, na primer, ne reći „ovo je utičnica, ona je opasna i može da te udari struja„, već kad dete posegne za njom reći odlučno „NE, to je pec-pec, kaži pa-pa utičnice„. Verujte mi, funkcioniše. Ali mora da se ima strepljenja, da se priča, i da se mnogo priča sa detetom.
ne batine1

Zato je veoma važno naglasiti da roditelj koji bira da ne tuče dete nije jednako roditelju koji ne vaspitava svoje dete. Naprotiv. Roditelj koji bira da ne digne ruku na dete bira teži put – put koji podrazumeva da sam nad sobom ima kontrolu, da ne plane i da sebi oduška kroz „ćušku“, da preventivno vaspitava svoje dete primerima i razgovorom, ne retroaktivno batinama. Jer taj teži put vremenom postaje sve lakši i lepši, jer stvara dete koje razume zašto nešto ne sme da radi, a ne ustručava se od neke radnje samo iz straha od kazne, suštinski ne razumevajući zašto je kažnjavano. Na kraju krajeva, ako mislite da je u redu da nekoga udarate zato što ste veći i jači, ili zato što ga izdržavate, samo zamisite svoju starost, kad taj neko odraste u osobu veću i jaču od Vas, naučenu da je u redu stvari rešavati batinama.

Da li dojenje boli?

Budimo iskreni, u početku da!
Lako bih mogla, iz ove perspektive, posle godina i godina dojenja ukupno tri bebe da tvrdim da je to najlepša i najlakša stvar na svetu. I jeste! Ali tek kad steknete rutinu. Kad 40901_143695332319849_2595679_nprevaziđete početničke muke, kada se grudi tek navikavaju na svoju pravu ulogu, a beba ne samo na Vas nego i na ceo novi život, počinje razmena emocija i počinje onaj divan period dojenja koji svi veličaju. Ne poznajem ženu koja nije imala makar mali problem prvih dana dojenja. Moj „mali problem“ dogodio se na dan dolaska iz porodilišta, kada je beba prespavala gotovo čitav dan, a moje grudi se punile, napunile, i prepunile mlekom. Pokušajte da ne dođete u taj stadijum, budite bebu da sisa kad osetite da su Vam grudi pune, ili pak izmlazajte po malo, verujte, ne želite da izvlačite mleko iz dva „kamena“ koja užasno bole. Ali, ako se to ipak desi, stisnite zube, plačite, jaučite, ali, kako znate i umete, izvucite to mleko, inače Vam se „smeši“ mastitis.

Dobra vest je da su ove „muke“ samo početničke. Već posle desetak dana, do tri nedelje, trebalo bi da i Vi i beba imate rutinu. Ona će naučiti da sisa, a Vi da prepoznajete kada grudi treba isprazniti. I ne bojte se, ovo „pražnjenje“ takođe je neophodno samo u početku. Vrlo brzo beba će početi da jede mnogo više, i Vaše grudi će se uskladiti sa bebinim ritmom.

Druga poteškoća sa kojojm se mame susreću je večita sumnja „imam li dovoljno mleka“? Ovde je zgodno da se podsetimo koliko, zapravo, malo mleka treba bebi u prvim danima.
velicina zaluca
Takođe, iako sam protivnik reklamiranja dohrane / formule za bebe, mislim da je ok da „premostite“ nekoliko dana sa nekoliko obroka dohrane, čak i ako imate mleka, možda Vam je neophodno da prespavate noć ili dve kako biste se oporavile od porođaja, tokom kojih tata može da nahrani bebu.

Prave blagodeti dojenja osetićete nakon mesec i po do dva posle porođaja. Prvih šest nedelja bebinog života, ili, 40 dana, kako su naše bake računale, zaista jesu nedelje kada se beba prilagođava novom životu: uči da sisa, da spava, uči da ćete joj pružiti sigurnost ako Vas bude zvala plačem, njena creva navikavaju se da vare, sve je duže budna tokom dana, a njene okice polako počinju da gledaju.

Zapamtite da, bez obzira na to da li ste odlučile da dojite dve godine, dva meseca, dve nedelje ili dva dana, to je Vaš izbor, i ne dozvolite da Vas zbog toga iko osuđuje.

Problem je što ne vidite problem

knjige

Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce!„, pisao je Dositelj Obradović. Ali, šta kada je knjiga puna zvona i praporaca?

Bila sam od one dece (ovo kažem kao da je bilo još takve dece 🙂 ) koja bi radije dobila knjigu nego čokoladu. I danas čuvam neke knjige dobijene od drage mi tetke koja je razumela moju strast prema čitanju, čije posvete upravo glase „Mojoj Mimi, umesto čokolade!„. Džeparac sam štedela za Sajam knjiga i nemilice ga trošila na to štampano bogatstvo. Danas, kao mama, trudim se da knjige zauzmu važno mesto u životu moje dece. I sami su počeli da traže da im se pročita priča za spavanje. Među knjigama koje čitamo nađu se često izdanja izdavačke kuće „Kreativni centar“. O njima sam stekla prilično lepo mišljenje jer su im knjige lepo ilustrovane, postoje vrlo korisne i lepe knjige i za roditelje, postoje izdanja namenjena lepom i pravilnom govoru. A onda je na to moje vrlo lepo mišljenje pala jedna ogromna fleka, u vidu knjige „Miško Piško“. Imam običaj da u knjižari nasumično prelistam i knjigu koju kupujem sebi, a naročito knjigu koju kupujem detetu. Tako sam učinila i sa „Miškom Piškom“, a na stranicama knjige dočekalo me je ovo:

misko pisko

Da, u knjizi za decu. U KNJIZI. Za DECU. Reči za koje im govorimo da su ružne. Reči koje (bi trebalo) da izbegavamo da govorimo pred decom, ili makar da se ogradimo čuvenim „da izvine ovo dete…“ Reči za koje (bi trebalo da) se dobija ukor razrednog starešine. Reči koje spadaju u najniži razgovorni registar jezika, i koje, neosporno, imaju svoju funkciju u razgovoru, ali reči koje nikako, ni u kom slučaju, ni sa kojim objašnjenjem ne bi smele da se smatraju normalnim književnim jezikom i kao takve nađu u knjizi namenjenoj najmlađoj publici, onoj koja tek formira svo stav prema knjigama i ukus. No, verujući da, uprkos mom višegodišnjem školovanju u domenu lingvistike i pedagoške psihologije, pa potom i u domenu komunikacija, ja zasigurno ne znam nešto što zna Kreativni centar, uputih im molbu da mi objasne ovakvu upotrebu ovakvih reči u knjizi za decu, na njihovoj Facebook stranici. Dobila sam sledeći odgovor:

Poštovana,
Knjiga „Miško Piško“ objavljena je 1994. i jedno je od omiljenih izdanja „Kreativnog centra“ tokom svih ovih godina.
Upravo izbor reči i humoristički odnos prema temi čine ovu knjigu korisnim sredstvom u periodu detetovog navikavanja na nošu. Recenzentkinja knjige je ugledna profesorka dečje psihijatrije dr Nevenka Tadić, a njeno mišljenje je i štampano na koricama knjige. Savet stručnjaka jeste da se prema ovoj temi treba odnositi slobodno i spontano, a ne stvarati tenziju oko nje. U mnogim porodicama pitanje učenja deteta da koristi nošu izaziva napetost, naročito ako dete u trećoj pa ni u četvrtoj godini još to nije naučilo. Dete često ima osećaj krivice i nelagodnosti, a roditelji misle da su nešto pogrešno uradili. Igrice u ovoj knjizi upravo i služe tome da pokažu kako je reč o običnoj ljudskoj aktivnosti u kojoj nema ničeg nepristojnog i prljavog, kao i tome da pokažu kako je navikavanje na nošu deo odrastanja. One treba da zabave i roditelje i dete kako bi se tenzija smanjila. Izbor reči lako je objasniti – to su reči srpskog književnog jezika, ali je najvažnije to što su one upotrebljene tamo gde treba, dakle da bi opisale tačno određenu funkciju, a ne nešto drugo.
Deca veoma dobro razumeju kontekst u kojem je nešto rečeno. Nema razloga za strah da će ona rečnik kojim se opisuju normalne funkcije ljudskog tela upotrebljavati tamo gde to ne treba raditi. Psovke i nepristojan rečnik nisu posledica poznavanja određenih reči, već izraz verbalnog nasilja, koje ima sasvim druge uzroke.
Pozdrav!“

Naizgled, sasvim korektan odgovor. A zapravo nekoliko PR-ovski spojenih rečenica od kojih su neke, čak, međusobno kontradiktorne, a nisu ni sve istinite.  Naime, jasno mi je da je ideja autora bila da se knjiga čita deci koja se navikavaju na nošu i ta pedagoška funkcija mi je jasna. Ono što ne razumem je zašto su morale da se koriste neprimerene reči, koje nisu, kako tvrdi izdavač, deo „srpskog književnog jezika“, nipošto! Naravno da treba imenovati normalne funkcije ljudskog tela, ali primerenim jezikom, a ne psovkama. Da Vam ilustrujem primerom: penis je normalan deo ljudskog tela, i primereno ga je zvati, na primer, piša u razgovoru sa malim detetom, a ne onom rečju na k. Jer upotreba takve reči u knjizi ili u normalnom razgovornom diskursku, daje joj legitimitet i svakodnevnost upotrebe koju nikako ne bi smela da ima. S tim u vezi je i tvrdnja iz odgovora izdavača da deca razumeju kontekst. Da, razumeju ga, samim tim književni kontekst ne treba prljati neprimerenim rečima. Jer prve godine života, u kojima je zamišljeno da se deci čita ova knjiga, godine su kada se detetova ličnost formira, i kada se formiraju stavovi i merila vrednosti koji će ga pratiti kroz ceo život, o čemu bi recenzentknjinja knjige trebalo da zna. Ona se nije uključila u objašnjenje. Niti je ikakvo dalje objašnjenje od strane izdavača dato, uprkos komentarima koji su usledili:

Ako ovakvu upotrebu ovakvog jezika opravdava i ističe Kreativni centar i to na više mesta….šta reći?! Koju tabletu popiti 🙂 Zamišljam Kreativni centar za koju godinu. Pa, njima će biti sasvim normalno da piše ku**c, pi**a, s**a umesto piše, sranja, govanceta…„, napisala je voditeljka radija S, Natalija Milosavljević.

Šta god bila namera, reči sranje i govno nisu nikako adekvatne u dečjim knjigama. Tačka. Evo čak nisu ni za fejsbuk ali omaklo mi se. Omaklo se i vama, i lepo je priznati i ispraviti grešku. Ili menjati uglednu recenzentkinju.„, prokomentarisao je glumac Slobodan Stefanović.

fb commnets.jpg

A znate šta je još strašnije? Pre nego na stranici Kreativnog centra, ovu fotografiju postavila sam na svojoj stranici Divna mama. Broj roditelja koji ju je komentarisao sa simpatijama, govoreći kako je sa radošću baš te reči čitao detetu, i kako „ne vide u čemu je problem“ me je zabezeknuo! Kada sam počinjala da učim lingvističke nauke u Srbiji nisu postojali rijaliti programi. Postojala je južnoamerička serija „Kasandra“ i smatralo se da je to najniže dno koje može da se prikazuje. U međuvremenu smo pali na dno dna, na nivo „Farme“ i „Parova“, na program u kome se izgovaraju psovke više nego sve druge reči zajedno. I takav program prikazuje se i danju i noću, a brojke o gledanosti jasno pokazuju sa koliko televizora u Srbiji se svakodnevno psuje. Nije teško izračunati i koliko dece sluša te psovke. I koliko roditelja im to emituje, ne videvši „u čemu je problem“. Problem je, dragi moji, što ni ne vidite više problem. Najružnije reči srpskog jezika postale su vam nešto sasvim normalno, nešto sa čim se živi, nešto što se više od dece ne krije, ne usteže se, štaviše, čita im se pred spavanje.

Nepodesan TV program, makar, ima oznaku „12+“ ili „16+“, ili nekakvo upozorenje da sadržaj nije primeren deci mlađoj od nekog uzrasta. Ili bi, makar, po Zakonu, trebalo da ima. Knjige nemaju takvu oznaku. A, očigledno, imaju vrlo neprimeren sadržaj, maskiran u knjige za decu.

…“ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći“… 
Ovako je pisao Branko Miljković u pesmi „Poeziju će svi pisati“. Taj njegov „jedan dan“ još nije svanuo…

„Mamin san“, besplatna tribina za trudnice

Vrlo korisna i zanimljiva tribina “Mamin san“ održaće se 15. aprila 2016. godine (petak) sa početkom u 17h u sali 1 Opštine Novi Beograd u organizaciji udruženja „Mamin san“.

Verovatno je najznačajnija informacija da je ulaz potpuno slobodan, za sve trudnice i zainteresovane. Žena puna entuzijazma koja je idejni tvorac celog događanja, babica Danka Todorović, najavljuje predavanja i radionice iz raznih oblasti koje bi mogle zanimati buduće mame:

12226923_443358995861282_7891649459033937235_n

Danka Todorović

Predavanje na temu „Put do novog života – Fiziološka trudnoća i porođaj” održaće dr Ivan Bojović, ginekolog, dok će dr Marija Barać uputiti sve prisutne u temu „Inteligencija deteta –NTC učenje“. O značaju i upotrebi matičnih ćelija pričaće predstavnik kompanije „Seracell“ koja je lider na tržištu kada je reč o kvalitetu i jedini sertifikovani nosilac „AAA“ kreditnog rejtinga među svim bankama matičnih ćelija u našoj zemlji. U okviru panela „Mamin san“ biće organizovan i Sajam zdravlja gde će svi budući roditelji moći da dobiju besplatne konsultacije sa nutricionistom i stomatologom.

Takođe, za sve trudnice obezbeđeni su posebni pokloni.

Ulaz jeste slobodan, ali da biste bile sigurne da će vaas sačekati mesto, poželjno je prijaviti se unapred na mejl skola.mamin.san@gmail.com ili na broj 060 318 40 17.

Sve dodatne informacije o samom panelu možete dobiti ukoliko posetite stranicu „Mamin san –škola za trudnice“ na Fejsbuku.

Uštedite 13.780 dinara i naučite da štedite

Nova godina je zgodno vreme za „novi list“, za one odluke koje donesemo da bismo unapredili sebe i svoje navike, a kojih se gotovo nikada ne pridržavamo… Ali evo jedne nadasve korisne odluke koju ćete sprovesti u delo uz moju pomoć. Do kraja ove godine, uštedite 13.780 dinara bez velikih odricanja pomoću jedne veće tegle i ove tabele:

tabela stednje

klikni na sliku za format za štampu

tegla

Tegla štednje za 2016. godinu

Tabela je zamišljena da se štampa na najobičnijem kućnom štampaču, a ako želite možete i napraviti svoju verziju. Tabelu zalepite selotejpom za teglu u koju ćete ubacivati novac prema rasporedu. Možete i precrtati sedmicu pošto ubacite previđenu sumu. Prve sedmice ubacujete samo deset dinara. Sledeće sedmice dvadeset, treće trideset i tako sve do poslednje sedmice kada ubacujete 520 dinara. Tim tempom, trebalo bi da sledeće godine u ovo vreme imate 13.780 dinara u tegli. Priznaćete da ne bi loše došlo u vreme post-novogodišnje kupovine.
Srećno i javljajte kako vam ide! 🙂

U Kini prestaje da važi Zakon jednog deteta

Nekima je ova godina počela isto kao i mnoge prethodne. Ali mnogim Kinezima – nije. Posle više od tri i po decenije od 1. januara 2016. U Kini prestaje da važi Zakon jednog deteta. Ovim zakonom bilo je zabranjeno bilo kojoj kineskoj porodici da ima više od jednog deteta. Ukoliko bi, ipak, drugo dete bilo začeto, moglo bi se roditi samo kao građanin drugog reda, nepriznato od roditelja, ili bi, pak, ako bi insistirali na tome da dete bude jednak građanin, roditelji plaćali veliku novčanu kaznu, bili lišeni zdravstvenog osiguranja i prava da se zaposle.
Mnoge žene rađale su krišom, u brdima i malim selima. Pretpostavlja se da se od 1979. godine, kada je NR Kina donela ovu odluku da bi umanjila prirodni priraštaj stanoništva do danas, rodilo najmanje 30.000 tajnih beba koje nisu nikada registrovani kroz institucije. Ova politika je donela željene rezultate, ali i nežljene posledice: naime, stanovništvo Kine je za proteklih tridesetak godina toliko ostarilo da postoji opasnost od manjka radno sposobnog stanovništva u godinama koje dolaze.
Tokom 2014. godine, svesna ovog problema, kineska Vlada počela je da menja politiku: dozvoljavala je roditeljima da imaju dvoje dece ukoliko su oboje odrasli kao jedinci, a određenim etničkim grupama, kao što je Han, dozvoljeno je da imaju po dvoje dece u gradovima i po troje u selima.

Od ove godine, zvanično, u Kini je dozvoljeno imati po dvoje dece. Očekuje se da bi se u godinama koje dolaze u Kini trebalo rađati oko 3 miliona beba svake godine.

Tigrica Tamara

Kada mi je pisala Tamara Dragović sa rečima podrške za kampanju Tigrica, malo je reći da mi je bilo drago. Jer Tamara je osoba velikog fotografskog umeća, tananih emocija i velike posvećenosti. Ona je i međunarodno sertifikovana instruktorka za obuku roditelja da masiraju svoje bebe, ali o tome drugom prilikom. Tamara je pre nekoliko godina predstavila izložbu fotografija „Proces“, koju možete pogledati ovde, a koja se bavi promenama koje telo doživljava starenjem, i strahom koji te promene nose. Taj doživljaj ženskog tela vrlo je blizak onome što je pokrenulo kampanju Tigrica, zbog čega je Tamarino učešće u njoj dvostruko:

Najpre, ona je mama. Kao i svaka od nas. Mama čije telo se promenilo nakon porođaja, a hormoni je učinili ranjivijom i emotivnijom. Dugo se dvoumila da li da mi dozvoli da objavim ovu fotografiju jer na njoj ima desetak kilograma više nego inače i ne nalazi da je na njoj privlačna. A sve što ja vidim na ovoj fotografiji je jedna divna mama koja radi najlepšu stvar na svetu – doji svoje dete.
11297140_868482043222789_1128031200_o

Tamara i ja smo obe veliki poštovaoci rada fotografkine Jade Beall, koja je posvetila svoj talenat fotografisanju ženskih tela koja mediji ne bi nazvali lepima, a zapravo su najlepši hramovi koji su stvorili i rodili novi život.

Tako je nastala ideja da Tigrica pređe u novu fazu, fazu u kojoj se uključuje i Tamara, spremna da svojim objektivom ovekoveči najlepše žensko telo – telo mame. Ideja nam je da seriju fotografija sa mamama koje izgledaju baš kako mame zaista izgledaju nakon porođaja pretvorimo i izložbu.

Ako ste i Vi mama koja je svesna da nema strije, već je tigrica koja je zaradila svoje pruge, pišite nam putem FB stranice Divna Mama. Budite deo najvažnije umetničke izložbe u borbi za bolji život žena.

Nije važno šta će ko da kaže, već kako se ja osećam!

Mama Jovana porodila se u novembru 2014. godine, rodila je devojčicu koja je potpuno promenila njen svet. I njeno telo. Ali Jovana nije kao što to čine mnoge mame, odustala od plaže, bikinija, radosti leta. „Sezona je kupanja i šetkanja po plaži, mnoge mame kojima su trudnoće ostavile strije to demorališ, zatvore se u kuću ili se krišom sunčaju, da ih niko ne vidi„, kaže Jovana. „U mom slučaju oblači se dvodelni kupaći, peškir i dete u ruke, glavu gore i pravac kupanjac! Nikad me nije zanimalo šta će ko da kaže već kako se ja mama Jovanaosećam„. A Jovana se oseća ponosno: ponosna je na na sebe, na svoje dete i na svoje telo.

Jovana se priključila kampanji „Tigrica“ jer želi da ohrabri i druge mame: „cilj mi je da ohrabrim i podignem na noge i ostale mame koje se stide svojih ‘prugica’. Da im kažem da je to dar od boga, da je ispod tih ‘linijica’ raslo i kucalo još jedno srculence uporedo sa njima, da su one, u stvari, naš ponos kao i naša deca!“
Jovana je svesna da ne izgleda kao pre porođaja, i pored toga oseća se divno: „Moje telo je iznelo i rodilo jedan nov život i ponosna sam na njega! Zato poručujem drugim majkama da nema razloga da se stide svojih prugica. Znajte, one nisu slučajno tu gde jesu, one su tu da vas podsete da ste devet meseci sve radili u dvoje i odradili najlepši posao na svetu do kraja – donele ste na svet novi život!“

Nemoj ti, mama će!

Upoznajte mog muža: Najbolji muž na svetu. On sve hoće. Znate kako mame govore „moj muž neće da presvlači, moj neće da hrani, moj neće već nešto treće...“? E, pa, moj sve hoće! Menjao je pelene svoj deci, nosio ih u Hug Bugu, kupa ih, vodi u vrtić, uspavljuje… praktično, sve što ja radim, može i hoće i on (osim dojenja! 😛 ).
Ali neće deca. Tačnije, uglavnom neće. Imali su fazu u kojoj je samo tata smeo da ih uspava i čita priču pred spavanje. Ali u većini slučajeva na tatinu inicijativu dolazi dečji odgovor „ne, mama će“.
To se češće, ali ne po pravilu dešava sa devojčicama, i Najbolji muž na svetu to podnosi tako što racionalizuje i objašnjava sebi da je to neki „mama-ćerka-ženski fazon“ koji on ne razume jer nije žensko. 🙂 Ali i dečak ume da zahteva ekskluzivnost mame u običnim aktivnostima koje bi i tata izveo na jednakoj visini zadatka.

– Mama, iscedi mi sok!dad1
– Tata će, evo, pored sokovnika je.
– Ne, želim ti!

– Mama, veži mi kosu!
– Evo tata je pored tebe, on će da ti veže.
– Neee, želim mama!

– Tata: daj da ti zakopčam haljinu.
– Ne, mama ćeee!

… i sve tako…

Setim se često reči svoje drugarice i koleginice po trostrukom majčinstvu, Angeline Radulović, kako su joj deca vrlo samostalna kad su sa tatom. Onog trenutka kad mama uđe na vrata, odjednom im sve treba, i to baš od mame! Poznat scenario?
Da se razumemo, moja deca nisu od onih što čekaju da ih obuju, nahrane, obuku… sve to vrlo uspešno rade sama. Ali postoje neke stvari za koje im je bitno da urade sa mamom, ili da im uradi mama. I to je, jednostavno, tako. Sve što sam do sada pročitala iz oblasti pedagoške psihologije govori u prilog tome da će ta potreba nestati, tačnije prerasti u zdravu potrebu da se kvalitetno provodi vreme sa mamom, u ritualima koji prijaju i mami i deci, kao što je gledanje filmova, zajednička vožnja bicikla isl. I što je mama spremnija da se nađe u ovim situacijama kada „mora mama“, ranije ova potreba prerasta u zdravo druženje.
Zato se trudim da uvek imam razumevanja i odgovorim na ove njihove male zahteve. S druge strane, učim ih da i mama ima potrebe i želje. Da mama želi da ode sama u wc, da je i mama nekad gladna, da mama želi da čita knjigu… ide teško, ali ide 🙂 svaki dan dobijem po koji minut više. A zašto je važno da mama pronađe vremena za sebe i svoje potrebe, čitajte u posebnom tekstu na tu temu: ovde.

Dan bez mobilnog telefona

MILICA ČALIJA blog

Izlazim iz kuće danas, u glavi prolazeći kroz „check list“: spakovala sam rezervne pelene, vlažne maramice, Pavlovićevu mast, rezervnu odećicu, rezervnu košulju ako mi beba bljucne na ovu, njegove glodalice, vodicu, kapicu, čarapice. Budući da idem na sastanak (jeste, sa bebom), tu je i rokovnik; svratiću posle u banku – računi i dokumenta, zatim naočare, lepeza, i još trista čuda ženske torbe. Ključevi od kola, ključevi od stana, i – odosmo!

U gradu je gužva. To, makar, u eri mobilnih komunikacija, nije problem – javiću da malo kasnim. Međutim, provera „check liste“ je bila fijasko: nema mobilnog telefona. „Pa, dobro“, domislim, „ne kasnim baš toliko, a dogovor je već utvrđen, moćiću i bez mobilnog“.

Ali, stigavši na odredište, shvatam da ne mogu da platim parking, jer nemam sa čega da pošaljem sms! Sedim u kolima, čekam kontrolora parkinga, ne bih li od njega kupila kartu za parkiranje (koja je, uzgred…

View original post 245 more words